GAŠPAR MIKLOŠ TAMAŠ: Novi asketizam

Autor/ica 👤GAŠPAR MIKLOŠ TAMAŠ 29.1.2020. u 10:57

Povezani članci

Budućnost nam obično ne približavaju tajna društva, već aktivne i motivisane manjine

Radikalna omladina s nemom jezom i skandalizovano skreće pogled od svega što je komercijalno (posebno ako je kompetitivno), što je banalno, sladunjavo sentimentalno, od svega što je neozbiljno i plitko. Proklinje sve i svašta. Promene duha vremena i svetonazora se propituju filozofskim i istorijskim metodama (na primer: istorija religije, istorija umetnosti), kao i metodama društvenih nauka, književnosti, i introspekcijom još od doba renesanse: otkada je dojma da postoji društvo, te da se ideje ne razvijaju jednostavno u interakciji institucionalnih autoriteta i izolovanih pojedinaca. Kada je potamneo sjaj crkvenog autoriteta, ispostavilo se da pogled na svet ima svoju istoriju, da postoje – što je antika znala – javno mnjenje i javni duh. I da su oni promenljivi.

Konzervativna reakcija na francusku revoluciju je – budući da su propali kako vera, tako i reformistička nevera – pretpostavljala da samo običaj može da bude prirodan, te da svaka nova konfesija, teorija, doktrina (ponajviše egalitarizam, sa svojom ambicijom da izbriše tradicionalne hijerarhije na osnovu argumenata iz prirodnog prava) mogu da budu isključivo veštačke, hiperracionalne kreacije izveštačenih bića (tzv. intelektualaca, brr) odrođenih od svojih korena, koji, kao takvi, stoje nasuprot stvarnosti koja traži pokornost. (Utopija. Izgubljeno učilište.)
Svega na korak od ovoga – jer šta bi mogla da bude tajna pobede izveštačenog i nerealnog (privremenog!) nad prirodnim i realnim? – je teorija mračne zavere: pre revolucije tajnost društava je pripisivana „filozofima“ koje je represija primorala na povlačenje u podzemlje ili u polu-tamu; revoluciju „prave“ tajne elite, malene ćelije fanatika. Čak i pametni ljudi poput Meterniha su verovali da francuska revolucija delo sociétés de pensée, masona, enciklopedista, itd.

Ni danas to nije nimalo drugačije, ali jedino režim u Mađarskoj potpuno otvoreno zastupa takvu poziciju. U zvaničnom režimskom listu državni ideolog piše („Greta Tunberg je odala sebe: klimatske borbe su prevara“ Magyar Nemzet, 9. decembar 2019.) da prema Greti Tunberg „…ovo je kriza ljudskih prava, istine i političke volje. »Ovu krizu su stvorili i hrane imperijalistički, rasistički i patrijarhalni sistemi ugnjetavača. Moramo sve porušiti!« Ove rečenice otkrivaju sve.“ Prema mišljenju autora, ove levičarske, antikapitalističke rečenice izražavaju preferencije „globalnih finansijskih elita“. „Priznajmo, ovo je dobro razrađen plan Rotšilda, Goldsmita, Šoroša [?], itd. – drugim rečima, globalnih elita. Recimo naglas: malo je bilo ovoliko zločinačkih, hladnokrvnih i okrutnih planova do sad.“ Dakle, jevrejski bankari ne stoje isključivo iza „transfuzije stanovništva“, odnosno „uvoza“ obojenih i muslimanskih masa i anti-muškog dženderizma, već i iza romantičnog antikapitalističkog ekološkog svetskog pokreta koji se protivi finansijskom kapitalu: na koncu, iza svega što se najbanalnijem reakcionarstvu učini kao novitet koji može da ima egalitarističke efekte. Daje se uočiti sličnost sa nacističkom tezom prema kojoj su liberalizam i marksizam, kapitalizam i socijalizam identični (sva ta pomodarstva su, samorazumljivo, delo Jevreja), ali ovoj tezi bolno manjka snaga i elan fašističkog kontrarevolucionarstva.

Socijaldemokratske i komunističke partije, sindikati, pa vlade i države u devetnaestom i dvadesetom veku težile su, između ostalog, tome da povećaju standard i kvalitet života „radničkih masa“, da smanje radno vreme, poboljšaju udobnost doma, obrazuju i kulturno uzdižu, ne bi li s pravom mogli da obećaju stalno poboljšanje ekonomskog, društvenog, zdravstvenog, higijenskog, fizičkog i kulturnog (odnosno materijalnog) stanja. Istvoremeno su težili i tome da razvoj svakog obuhvati podjednako, da, prema mogućnostima, sputavaju zavist, sebičnost, kompetitivni materijalizam, i da šire osećanje plebejskog dostojanstva. Takvo shvatanje je bilo sam moralni eudaimonizam, odnosno moralno ubeđenje koje drži da je sreća (i red i civilizacija koje štite jednaku javnu sreću) najviša vrednost.

Heterodoksna levica nikada nije bila zadovoljna ovim (takvu poziciju je smatrala „malograđanskom“), što se pokazalo mnogo puta, poslednji put 1968. godine. Revolucija 1968. je izbila protiv opšteg konformizma socijalne države („države blagostanja“, „države potrošnje“) u njenoj zapadnoj i istočnoj varijanti. Ali, u odnosu na današnju situaciju, ona sama je takođe bila eudaimonistička: promovisala je i praktikovala slobodu kao uživanje (i obratno), verovala je u subverzivnu i mesijansku snagu lepote i opijenosti; sa zgražavanjem je gledala na porodični dom i na pomalograđanjivanje radničke klase koja kupuje kola, zuri u televizor i putuje, ali je i sama verovala u sreću, samo u drugačiju vrstu sreće.
Ovome je došao kraj.

Današnja radikalna omladina – u čijim krugovima provodim dobar deo svog života od Sicilije do Kosova i Bosne, gradova Hanzeatskog saveza do Francuske, Švajcarske i Turingije, od Kluža do Varšave i Praga – je potpuno drugačija. (O vrstama socijalističke misli pogledati moj esej: „1989: The End of What?”, Open Democracy, 8. novembar 2019)

„Klimatska kriza“ je obezbedila fokus ne-veberijanskoj (dakle ne-puritanskoj, ne-građanskoj) „ovozemaljskoj askezi“ radikalne leve omladine, koja, zarad odbrane društvene pravde, potpune jednakosti, i integriteta (unutrašnje i spoljašnje) prirode, odbija od početaka kapitalizma dominantnu (a od strane socijalističkih-komunističkih pokreta u pravcu egalitarizma radikalizovanu) ideologiju povećavanja materijalne dobrobiti. Eudaimonizam telesne radosti i materijalne sreće – koji je i dalje svetonazor propadajuće socijaldemokratije, dakle i sve slabije radničke klase koja ne razume duh vremena – je mrtav; kao ključni ideal, još uživa podršku relativne većine, ali budućnost nam obično ne približavaju tajna društva, već aktivne i motivisane manjine.

Potraga za materijalnim blagostanjem (the pursuit of happiness) danas je fanfara sudnjeg dana, kletva i laž, oličenje Zla, uzrok propasti ljudskog roda.
Ovaj stav, naravno, nije nov, oduvek je bio jedan od dominantnih glasova filozofije i, od kraja antike – u skladu s temeljnim mislima visokih civilizacija Indije i Kine – jedna od glavnih odrednica evropske kulture. Istovremeno – izuzev kod manjih jeretskih komunističkih i anarhističkih sekti – odbijanje telesnih i materijalnih uživanja zbog kontinuiranog propadanja hrišćanstva je od vremena reformacije pripadalo kulturnom sadržaju „prošlosti“, a bivanje modernim zahtevalo je sreću, obećavalo je sreću i (do određene mere) pribavilo je sebi sreću. Ovome je danas verovatno zauvek došao kraj.

„Rast“, „razvoj“, „napredak“ doslovno uništavaju svet, „kosmopolitska generacija X i Z“ ih proklinju i odbijaju (kako piše Magyar Nemzet, ni sam ne znajući koliko ispravno, jer je kosmopolitanizam odgovor stoicizma – i, naravno, Novog zaveta koji ne priznaje razliku između Jevreja i Grkana propadanje Rima, kao i na današnju krizu kapitalizma i nestanak socijalističke alternative). Ono što je hrišćanstvo s prezirom nazivalo „svetom“, odbacuje danas takođe i radikalna omladina, koliko ume, i u svom načinu života. Ne radi se naprosto o gađenju prema potrošačkom idiotizmu, već o prezirućem odbacivanju proizvodnje (produktivnosti), tehničkog napretka, dobrobiti, komfora, ekspanzije, rasta, diverzifikacije, inovacije, konstantne promene i prilagođavanja, samoživog zadovoljstva („zabava“ itd.) – i, razume se, svih vrsta vladavine.

„Karijera“, jurnjava za uspehom, volja za moć, ambicioznost, držanje „biću uspešniji od svojih roditelja“, ponašanje koje mami lajkove, klikove i istomišljenike, silovateljski-zavodnički seksizam koji udara recke, bahatost i pijanstvo: tabu su – nije ovo ništa drugo, do drevno poricanje sebičnosti. Radikalna omladina s nemom jezom i skandalizovano skreće pogled od svega što je komercijalno (posebno ako je kompetitivno), što je banalno, sladunjavo sentimentalno, od svega što je neozbiljno i plitko. Proklinje sve i svašta.

Jedno je sigruno: zalaže se ne za bogatiji, već za siromašniji svet.
Svet u kom se deca i žene ne tuku, u kojem se zatvorenici ne zlostavljaju, u kojima se životinje ne muče, u kojima se ne isušuju vode, u kojem ne izgaraju na oltaru ljudskog uživanja, naša sestra i brat, priroda – kao što smo davno naučili od Svetog Franja Asiškog. Ali, za brata Franju – kako za starog tako i za današnjeg – lako je: njihova univerzalna ideja o bratstvu je izvesna (potiče od Boga), za njih uništavanje sveta, iako zlo, nikada nije konačno, jer za njih postoji onostrani svet. Nama to nije dato. Ukoliko se uništi zemlja, biće uništeno i čovečanstvo, što za nas znači: sve će biti uništeno. Šume i šikare širom sveta plamte, hiljade biljnih i životinjskih vrsta izumire, a suvih stopala možemo preći nekada duboke i ogromne reke: došao je kraj sveta.
Uzrok ovoga je: potraga za srećom.

Radikalna omladina nije vegetarijanska i veganska jer se brine za svoje zdravlje, ne teži prirodnom načinu života jer joj to prija, ne odbija da kupuje automobile jer ne može da ih priušti, i ne drži se daleko od niske zabave koja popularizuje represivne prakse (poput profesionalnog fudbala, otelotvorenja mačističkog šovinizma) jer voli dosadu, već zato što je tako ispravno.

Ne kupuje novu modernu odeću, ne zato što ne želi biti lepa, već – kao što su to pre hiljadu godina zapazili askete, pustinjaci, monasi, anahoreti u kontemplativnim i meditativnim zajednicama – zato što je to tužno. Jer su životni izgledi (za svakoga) neizvesni, jer što duže neko živi, ili što je mlađi, to je sigurniji da će okončati u mukama, u nekom besmislenom ratu, usred danas još nezamislive bede i patnje.

Ali, najviše od svega, tužno je jer uz ispravan politički sistem, dobar moral, osećaj za pravdu, uz dovoljno umerenosti, saosećanja i altruizma, ne bi se moralo usred užasnih muka crći. Za današnju radikalnu omladinu kapitalizam nije samo „sistem“, već i beznadežan kraj čovečanstva. Sebičnost je dovela do eksploatacije, genocida, kolonizacije, rasne mržnje i progona, koncentracionih logora, ratova, masovnih proterivanja, nejednakosti etničkih grupa i kultura, izumiranja saosećanja, do beskrajnog maltretiranja žena i gejeva, silovanja miliona dece – a do sebičnosti, želja za srećom.
Nije šala.

Poput većine velikih filozofija i religija, i današnja radikalna omladina na levici vidi etiku žrtve, samopožrtvovanja, odricanja kao ispravnu.
Naša deca i unuci ne traže više, već bolje. Zadovoljiće se s manje ako je to manje moralno opravdano. Ne treba im „održiva, ali konkurentna“ ekonomija, već čistota. Veliki religiozni pokreti i velike revolucije čeznuli su za čistotom. Međutim, zaneli su se željom za srećom, jer je siromaštvo bilo jedna od velikih nesreća starog sveta. Srednji vek je istovremeno održavao oholi sjaj gospodara i crkvenih vladara, sofisticiranu – ali brutalnu i izopačenu – senzualnost, i siromaštvo, devičanstvo, post i tihovanje monaških redova, koji odbacuju rad i zadovoljstvo. Trijumf („happy ending“, zaista) stare građansko-popularne kulture je da neko „dobije na lotou“, da se „daktilografkinja uda za milionera“, da mali nitkov nasledi bogatstvo, da se ćelavi ćata ispostavi kao princ i postane „idol žena“ – ovo je danas nezamislivo. Biti milioner i princ – sramota je. Tako je oduvek razmišljao i radnički pokret, ali je radnički pokret od svakoga hteo da napravi princa, autonomnu, pobedničku i autentičnu individuu, izglasao je svima srećnu slobodnu ljubav i kokošku u loncu kao Henri IV.
Ovome je kraj, kraj, kraj.

Ова слика има празан alt атрибут; име њене датотеке је hands-984032_960_720.jpg

Ne jedemo kokoške i nećemo postati sve bogatiji, zdraviji i samostalniji. Niko. Ne zato što se pokoravamo zapovedima drugih, već zato što pojedinac željan dominacije i ekspanzije kolonizira sve i svakog ko je slabiji od njega, „obojene“ narode, etničke manjine, podređene klase, zemlje i nacije gubitnike, žene, one koje su na dnu različitih rang lista, bolesne, hendikepirane, zatvorenike i one kojima je potrebna nega, apatride, izbeglice, sve obespravljene – i prirodu, prema kojoj se ophodi neizrecivom okrutnošću i brutalnošću, kao i prema unutrašnjoj prirodi. Prema duši. Ta negativna sloboda više nije potrebna.

Svi sa priličnim strahom gledaju kako funkcioniše „politička korektnost“, posebno na zapadnim univerzitetima. Ima obilje problema s tim, ali suština se mora razumeti: ona proizilazi iz moralne nestrpljivosti nove generacije. Moral je na prvom mestu, a ne tolerancija, udobnost i slobodan sukob stavova. Nema vremena. Situacija iziskuje istorijsku hitnost (usled klimatske katastrofe) kao i društvenu-moralnu: nema vremena za veličanje grešne hijerarhije, nema vremena za diskretnije ili grublje ismevanje rasa i polova koji su postavljeni kao odbojni, nema vremena za zataškavanje stoletne superiornosti, sada je vreme da se bude dobar, čak: sada se mora biti savršen. Ovo je religijsko držanje – verski ateizam – i ne može biti tolerantan, i nije. Izbavljenje nikada nije dokono, uvek je u žurbi.
Kapitalistički produktivizam – bilo u svom socijaldemokratskom ili lenjinističkom obliku, radi jednakog blagostanja naroda – ne dolazi u obzir. S jedne strane, čoveka je učinio slugom pokretne trake, a s druge strane je prirodu, koja ne sme da bude ničije vlasništvo – nikada, ničije – pretvorio u ljudski (tj. tlačiteljski, eksploatativni, okruti) svet. Ne treba ništa što je sve veće, više, modernije, efikasnije, brže. Dosta. Mora se osloboditi sve što je pod našom kontrolom, jer je i vuk naš brat, rekao je nama i vuku (frater lupe!) Sveti Franjo Asiški, jer čak će i kamenje biti spašeno, rekao je navodno Lukač tokom revolucija.
Nema se šta čekati. Mora se biti dobar sada, a ne čekati da zlo prođe samo od sebe.

Poput svakog drugog entuziazma religiozne naravi, ni ovaj ne može biti lišen pomalo zastrašujućih preterivanja. Extinction Rebellion (XR), Fridays for Future – u hinduističkim ritualima koji počinju sa OM meditativnim zvukom: OM pranava je takođe simbol stvaranja i simbol „trećeg oka“ (simbol duše) – povremeno, osim što čuvaju od smrti, takođe se približavaju kultu smrti; ima onih u XR-u koji na prenaseljenost gledaju maltezijanskim očima; u poslednjoj generaciji Animal Liberation-a postoje ljudi (važni za čitav ekološki pokret) koji sa spokojem izjavljuju da uopšte ne vole ljude, već samo nevine životinje. I tako dalje. Ništa nije bezazleno.

Ta dobro poznata činjenica da radništvo „razvijenih zemalja“ postaje sve konzervativnije u političkom smislu (to se nije desilo svuda u isto vreme, ali sada se, u glavnom, može smatrati datošću) – i očigledno ne simpatizira sa deindustrijalizacijom, i u kulturnom smislu ostaje pri simbolima države blagostanja (auto, fudbal, svinjetina, televizija, agencijska putovanja) – ne menja činjenicu da je univerzalna radikalna politika takođe klasna politika, ali ne u smislu preuzimanja vlasti (diktatura proletarijata): u politici više nema klasnog subjekta, ali univerzalna antiimperijalistička politika je ipak anti-građanska (anti-belačko-građanska) politika.
I direktno je usmerena protiv bilo koje kapitalističke politike koja je – kako je Greta Tunberg primetila – inherentno nesposobna ne samo da reši klimatsku krizu, već ni da je ublaži. (Znamo da su ponovo počele da se povećavaju sve odlučujuće – štetne – emisije.) Samo neka tvrda komunistička svetska vlada bi mogla „da se nosi“ sa tim problemom, ali ne samo da je to nemoguće samo po sebi, već to niko ni ne želi.

Isus, kada je izgovarao svoje poznate reči o pticama: kako ne seju, niti žanju, ni sabiraju u žitnice (Matej 6, 26) ili o ljiljanima u polju: ne trude se niti predu, a ja vam to kažem, sam Solomun u svoj svojoj slavi, nikad nije bio odjeven kao oni (Matej 6, 28. 29), onda nas bodri da se ne brinemo za sutra. „… Nego ištite najpre carstvo Božje, i pravdu Njegovu, i ovo će vam se sve dodati.… Ne brinite se dakle za sutra; jer sutra brinuće se za se“ (Matej 6, 33. 34)
Isus je, poput Esena (kao što je Renan već primetio, Život Isusov, 1863., poglavlje 10.), bio komunista, verovao je u komunalno bogatstvo, tačnije u nemanje bogatstva, verovao je da je siromaštvo vrlina (ušica igle), njegovi sledbenici su morali da prodaju sve a tako stečenu zaradu da podele siromašnima, sutrašnji dan nije važan, Bog će se pobrinuti za sve nas („Ištite, i daće vam se; tražite, i naći ćete; kucajte, i otvoriće vam se.“, Matej 7. 7). To i ništa drugo je suština revolucionarnog radikalizma, koji je toliko užasavajući za građanina. Ovde pod revolucijom ne mislimo na nasilje. Ako treba da spasimo svet (i svoje duše), ne smemo biti oprezni. Ekonomičnost i opreznost u poslovanju: uzrok su kraja sveta. Međutim, prezir prema materijalnim dobrima i zadovoljstvima, smanjenje proizvodnje i dobiti, pak, mogu da spase svet.

Vrlo je teško spoljašnjem posmatraču shvatiti seksualni moral novog asketizma. S jedne strane, on je popustljiv, a pošto je egalitaristički, ne odbacuje nikakvu seksualnu praksu osim ponižavajuće i sadističke. Ali suština je isključiti sve oblike prisile: bilo da je ekonomska ili kulturološka ili psihološka prisila, čak i iskorištavanje seksualne privlačnosti za sticanje moći, uključujući i erotsku moć. Ni ovde ne vlada eudaimonizam, već je osnovna crta svake romantične ljubavi – i ovde! – ne brinemo za sutra, ne brinemo za posledice, čisti osećaj je ono što jeste, a ko ne razume, neka me ne voli.
Nije slučajno da je Greta Tunberg – odmerena devica britkog glasa koja nije imala lak život – simbol pokreta. To je takođe vrlo drevni simbol.
„I ti, dijete, nazvaćeš se prorok najvišega; jer ćeš ići naprijed pred licem Gospodnjijem da mu pripraviš put“ (Luka 1, 76.).

Nepotrebno je reći da je takođe tradicionalno da stotine hiljada želi da je uništi, ismeva je, kleveta i vređa – sa posebnim intenzitetom i učestalošću mađarska desnica i fašistički predsednik Bolsonaro – što, naravno oduvek dobro poznata posledica proročke misije. Poznato je i sve što se prigovara njenim poštovaocima: naivni, lakoverni, tupavi, kakvi su vernici oduvek.
Detinjastost, naivnost, bogobojažljiv bes: obrazac je očito nesvestan kada bičuje trgovce u UN-u i na klimatskom samitu i sličnim mestima, jer Greta naravno nije religiozna i, s pravom, ne smatra sebe prorokom. Nije prorok, ali obrazac koji je utkan u priču je nepogrešivo proročki. Ne propovedati sreću, već propovedati istinu bez osmeha. Tražiti žrtvu i obećati manje od onoga što imamo sada. Ponuditi sebe mržnji. Poznajem ozbiljno, pažljivo lice ove dece. Poznajem njihovu pitomost i strogoću. Poznajem njihovo nemilosrdno saosećanje sa onima koji pate. Njihovu krhkost i bes. Njihovu krivicu i rusoovske suze. Blaženi su oni koji plaču.

Preveo: Andraš Juhas

Autonomija

(Tekst je prvobitno objavljen u božićnom duplom broju nedeljnika Magyar Narancs 2019. godine, a sada je u celosti dostupan i na internetu)