Iluzije imperije: šta je britanska uprava zaista uradila za Indiju

AMARTYA SEN
Autor/ica 30.8.2021. u 08:46

Iluzije imperije: šta je britanska uprava zaista uradila za Indiju

Foto: Neda Radulović-Viswanatha

Britanska imperija u Indiji zapravo je uspostavljena pobedom Britanaca u bici kod Plaseja, 23. juna 1757. godine. Bitka se odigrala brzo: počela je u zoru i završila se malo pre sumraka. Bio je to običan monsunski dan, s povremenom kišom u voćnjacima manga u Plaseju, gradu između Kalkute, gde su bili bazirani Britanci, i Muršidabada, glavnog grada kraljevine Bengal. U tim voćnjacima britanske snage su se suočile s vojskom naboba Siraj-ud-Doulaa i odnele ubedljivu pobedu.

Britanska vladavina je okončana bezmalo 200 godina kasnije čuvenim govorom Jawaharlala Nehrua o sastanku Indije sa sudbinom, 14. avgusta 1967. godine, u ponoć. Dvesta godina je mnogo vremena. Šta su Britanci postigli u Indiji, a šta nisu uspeli da urade?

Kao student progresivne škole u Zapadnom Bengalu 40-ih godina prošlog veka svakodnevno sam učestvovao u takvim raspravama. One su važne čak i danas, ne najmanje zbog toga što se britanska imperija često pominje u diskusijama o uspešnoj globalnoj vladavini. Pominjana je i u pokušaju da se Sjedinjene Države ubede da priznaju svoju ulogu nadmoćne imperijalne sile u današnjem svetu: „Da li Sjedinjene Države treba da odbace – ili nose – imperijalni teret koji su nasledile?“ upitao je istoričar Niall Ferguson. To je svakako zanimljivo pitanje i Ferguson je u pravu kad tvrdi da se na njega ne može odgovoriti ako se ne razume kako se britanska imperija uzdigla i pala – i šta je uspela da uradi.

Dok smo raspravljali o svemu tome u školi Santiniketan, koju je osnovao Rabindranath Tagore nekoliko decenija ranije, mučilo nas je jedno teško metodološko pitanje. Kako se može razmišljati o tome na šta bi ličila Indija 40-ih godina prošlog veka da nije bilo britanske vladavine?

Često iskušenje da se Indija iz 1757 (na samom početku britanske vladavine) poredi s Indijom iz 1947 (kad su Britanci odlazili) ne bi nam bogzna šta reklo jer u odsustvu britanske vladavine Indija, naravno, ne bi ostala onakva kakva je bila u vreme Plaseja. Zemlja ne bi stajala u mestu da se britansko osvajanje nije dogodilo. Kako onda da odgovorimo na pitanje o razlici koju je donela britanska vladavina?

Da bismo ilustrovali važnost takve „alternativne istorije“, možemo razmotriti jedan drugi slučaj – potencijalno imperijalno osvajanje koje se u stvari nije dogodilo. Setimo se komodora američke mornarice Matthewa Perryja, koji je uplovio u japanski zaliv Edo 1853. godine s četiri ratna broda. Sad zamislimo mogućnost da Perry nije samo pokazivao mišiće (a zapravo je baš to radio), već da je bio prethodnica američkog osvajanja Japana i osnivanja nove američke imperije u Zemlji izlazećeg sunca, otprilike kao Robert Clive u Indiji. Kad bi trebalo da procenimo postignuća pretpostavljene američke vladavine Japanom jednostavnim poređenjem Japana pre imperijalnog osvajanja iz 1853. s Japanom posle okončanja američke dominacije, kad god to bilo, i pripišemo sve razlike posledicama američke imperije, izostali bi svi doprinosi obnove koju je sprovodila dinastija Meiđi od 1868. nadalje i drugih globalnih promena koje su se tad događale. Japan nije stajao u mestu; niti bi to radila Indija.

Lako nam je da vidimo šta se stvarno dogodilo u Japanu pod vladavinom dinastije Meiđi, ali krajnje je teško reći, iole pouzdano, kojim putem bi krenula istorija indijskog potkontinenta da nije bilo britanskog osvajanja. Da li bi se Indija kretala kao Japan ka sve globalizovanijem svetu, ili bi ostala imuna na promenu kao Avganistan ili bi pak „žurila polako“ kao Tajland?

Na ta pitanja nemoguće je odgovoriti. A ipak, čak i bez pravih alternativnih istorijskih scenarija, na neka ograničena pitanja može se odgovoriti, što bi moglo doprineti inteligentnom razumevanju uloge koju je britanska vladavina odigrala u Indiji. Možemo postaviti pitanje: s kojim izazovima se Indija suočavala u vreme britanskog osvajanja i šta se događalo u tim kritičnim oblastima za vreme britanske vladavine?

Izvesno je postojala potreba za krupnim promenama u prilično haotičnoj i institucionalno zaostaloj Indiji sredinom 18. veka, ali da bismo to priznali, ne moramo zanemariti – kao što strahuju mnogi supernacionalisti – velika postignuća indijske prošlosti, izuzetnu istoriju doprinosa filozofiji, matematici, književnosti, umetnostima, arhitekturi, muzici, medicini, lingvistici i astronomiji. Indija je razvila i uspešnu ekonomiju i trgovinu znatno pre kolonijalnog perioda – ekonomsko bogatstvo Indije priznali su britanski posmatrači kao što je Adam Smith.

Činjenica je, međutim, da je i pored tih postignuća sredinom 18. veka Indija na mnoge načine znatno zaostajala za Evropom. Tačna priroda i značenje tog zaostajanja bili su česte teme živih večernjih debata u mojoj školi.

Nekima od nas posebno je privukao pažnju pronicljivi esej Karla Marxa o Indiji, napisan 1853. godine. Marx je ukazao na konstruktivnu ulogu britanske vladavine u Indiji: Indiji je, po njegovom mišljenju, bilo potrebno radikalno preispitivanje i samoposmatranje. A Britanija je Indiji zaista služila kao glavni kontakt sa zapadom, posebno tokom 19. veka. Važnost tog uticaja ne može se lako zanemariti. Starosedelačka globalizovana kultura koja se polako pojavljivala u Indiji mnogo duguje ne samo britanskim autorima već i knjigama i člancima na drugim – ne-engleskim – evropskim jezicima, koje je Indija upoznala posredstvom Britanaca.

Na ličnosti kao što je filozof Ram Mohan Roy iz Kalkute, rođen 1772, uticalo je ne samo tradicionalno poznavanje sanskrita, arapskih i persijskih tekstova već i sve veća bliskost s engleskim tekstovima i knjigama. Posle Roya, u samom Bengalu tu su i Ishwar Chandra Vidyasagar, Madhusudan Dutta i nekoliko generacija Tagorea i njihovih sledbenika; oni su preispitivali Indiju koju su nasledili u svetlosti onog što se događalo u Evropi u 18. i 19. veku. Njihov glavni, a često i jedini izvor informacija bile su knjige (obično na engleskom) koje su kružile Indijom zahvaljujući britanskoj upravi. Taj intelektualni uticaj koji je pokrivao širok spektar evropskih kultura, i danas je i te kako živ, iako je vojna, politička i ekonomska moć Britanaca dramatično opala.

Bio sam uveren da je Marxova dijagnoza u suštini tačna i da je Indiji zaista potrebna radikalna promena, pošto se njen poredak osipao zato što nije učestvovala u intelektualnoj i ekonomskoj globalizaciji koju su renesansa i industrijska revolucija započele širom sveta (nažalost, uporedo s kolonijalizmom).

Možemo, međutim, reći da postoji ozbiljna greška u Marxovoj tezi, pogotovo u njegovoj prećutnoj pretpostavci da je britansko osvajanje bilo jedini prozor koji je Indija mogla da otvori ka modernom svetu. Indiji je tada bila potrebna konstruktivnija globalizacija, a to nije isto što i imperijalizam. Razlika između njih je važna. Tokom cele svoje duge istorije, Indija je istrajno razmenjivala ideje i robu sa spoljašnjim svetom. Trgovci, doseljenici i učeni ljudi kretali su se između Indije i Dalekog istoka – Kine, Indonezije, Malezije, Kambodže, Vijetnama, Tajlanda – tokom mnogo vekova, duže od 2.000 godina. Dalekosežni uticaj tog kretanja – posebno na jezik, književnost i arhitekturu – i danas se jasno vidi. Ogroman globalni uticaj je stizao i zahvaljujući stavu Indije o otvorenim granicama i dobrodošlici koju je izbeglicama pružala od svojih ranih dana.

Jevreji su počeli da dolaze u Indiju odmah posle pada Jerusalima u prvom veku i nastavili da dolaze mnogo vekova. Bagdadski Jevreji, kao što su vrlo uspešni Sassooni, dolazili su u velikom broju čak i u 18. veku. Hrišćani su počeli da stižu najkasnije od četvrtog veka. Postoje živopisne legende o tome, među ostalima i ona koja nam kaže da je prva osoba koju je apostol Toma sreo po dolasku u Indiju bila jevrejska devojka koja je svirala frulu na obali Malabara. Često smo pominjali tu evokativnu – i nesumnjivo apokrifnu – anegdotu u svojim studentskim raspravama jer je ilustrovala multikulturne korene indijskih tradicija.

Parsi su počeli da pristižu početkom osmog veka – čim su počela proganjanja u njihovoj iranskoj domovini. Kasnije u tom veku Jermeni su počeli da ostavljaju otiske svojih stopala od Kerale do Bengala. U to vreme – više vekova pre dolaska muslimanskih osvajača kroz sušne oblasti severozapada potkontinenta – muslimanski arapski trgovci bili su i te kako prisutni na zapadnoj obali Indije. Progonjeni bahaisti iz Irana počeli su da dolaze tek u 19. veku.

U vreme bitke kod Plaseja, u blizini ušća Ganga već su bili naseljeni poslovni ljudi, trgovci i pripadnici slobodnih profesija iz više evropskih zemalja. Imperijalna vladavina nije, dakle, jedini način da se uspostave veze sa stranim zemljama i da se od njih uči. Kada je obnova dinastije Meiđi uspostavila novu reformističku vlast u Japanu 1868. godine (što ima izvesne veze s unutrašnjim političkim uticajem pokazivanja mišića komodora Perryja deceniju ranije), Japan je počeo da uči od zapada iako nije bio podvrgnut imperijalističkom osvajanju. Slao je ljude na obuku u Sjedinjene Države i Evropu i uveo je institucionalne promene koje su očigledno bile nadahnute zapadnim iskustvom. Japanci nisu čekali da ih imperijalizam prisilno globalizuje.

Jedno od postignuća koje su britanski teoretičari imperije često naglašavali je uloga Britanije u stvaranju ujedinjene Indije. Po njihovom mišljenju, Indija je bila skup fragmentiranih kraljevstava sve dok britanska uprava nije ujedinila te raznovrsne entitete i stvorila jednu zemlju. Tvrdilo se da Indija pre toga nije bila zemlja, već duboko podeljena kopnena masa. Tek je britanska imperija pretvorila Indiju u državu. Winston Churchill je čak primetio da pre dolaska Britanaca indijska nacija nije postojala. „Indija je geografski termin. Ona je ujedinjena nacija koliko je to i ekvator“, rekao je jednom prilikom.

Ako je to tačno, imperija je očigledno dala posredan doprinos modernizaciji Indije svojom ulogom ujedinitelja. Ali kako stoji stvar s tvrđenjem o važnoj ulozi Radža u ujedinjenju Indije? Da li je ono tačno? Svakako, kad je Cliveova Istočnoindijska kompanija porazila bengalskog naboba 1757. godine, nije bilo jedinstvene vlasti u celoj Indiji. Ipak, priča o britanskom nametanju jedinstvenog režima Indiji (što se zaista dogodilo) daleko je od tvrđenja da su samo Britanci mogli da stvore ujedinjenu Indiju od skupa nepovezanih država.

Takvo viđenje indijske istorije znatno odudara od stvarnosti, to jest od velikih domaćih carstava koja su bila karakteristična za Indiju tokom celog milenijuma. Ambiciozni i energični carevi iz trećeg veka pre nove ere verovali su da je njihova vladavina potpuna tek kad je veći deo onog što su smatrali jednom zemljom bilo ujedinjeno pod njihovom vlašću. Ashoka Maurya, carevi Gupti, Alauddin Khalji, Moguli i drugi odigrali su velike uloge. Indijska istorija pokazuje uzastopno smenjivanje velikih domaćih carstava s grupama fragmentiranih kraljevstava. Zato je pogrešno pretpostavio da je fragmentirana vladavina u Indiji sredinom 18. veka bila tipično stanje u kom se zemlja nalazila kroz istoriju sve dok Britanci nisu priskočili u pomoć i ujedinili je.

Mada se u istorijskim knjigama Britanci često predstavljaju kao naslednici Mogula u Indiji, važno je primetiti da Britanci zapravo nisu sreli Mogule u vreme kad su ovi bili sila na koju se moglo računati. Britanska vladavina je započela kad je opala moć Mogula, mada je formalno čak i bengalski nabob, kog su Britanci porazili, bio pod njihovom upravom. Nabob se i dalje zaklinjao na vernost mogulskom caru, mada nije poklanjao veliku pažnju njegovim diktatima. Imperijalni status mogulske vlasti u Indiji uživao je široko priznanje čak i kad više nije postojalo moćno carstvo.

Kad je takozvana pobuna sepoja (Indijaca u britanskoj vojsci) ugrozila temelje britanske Indije 1867. godine, razne antibritanske snage koje su učestvovale u zajedničkoj pobuni mogle su da se organizuju zahvaljujući tome što su svi priznavali formalnu legitimnost mogulskog cara kao vladara Indije. Car, zapravo, nije bio voljan da stane na čelo pobune, ali to nije sprečilo pobunjenike da ga proglase carem cele Indije. Osamdeset dvogodišnjeg mogulskog monarha Bahadura Shaha II, poznatijeg po imenu Zafar, mnogo više su zanimali tumačenje i pisanje poezije nego vođenje ratova ili vladanje Indijom. Nije mogao mnogo da pomogne grupi od 1.400 nenaoružanih civila iz Delhija koje su Britanci ubili tokom surovog gušenja pobune i rušenja grada. Car-pesnik je prognan u Burmu, gde je i umro.

Pošto sam u detinjstvu, 30-ih godina 20. veka, živeo u Burmi, roditelji su me odveli da vidim Zafarov grob u Rangunu, u blizini čuvene pagode Švedagon. Nije bilo dopušteno da se grob posebno obeleži; samo obična armirana kamena ploča. Sećam se razgovora s ocem o tome da su se britanski vladari Indije i Burme očigledno plašili evokativne moći ostataka poslednjeg mogulskog cara. Natpis na grobu kaže samo „Bahadur Shah je bio kralj Delhija“ – ni pomena o „carstvu“! Tek mnogo kasnije, 90-ih godina 20. veka Zafarov grob će početi da liči na mesto počinka poslednjeg mogulskog cara.

Da nije bilo britanskog Radža, naslednik Mogula bi verovatno bile nove snage Hindu Marata u blizini Bombaja, koje su periodično pljačkale mogulsku prestonicu Delhi i intervenisale širom Indije. Već 1742. Istočnoindijska kompanije je izgradila „jarak Marata“ na obodu Kalkute da bi usporila munjevite napade konjice koja je brzo prelazila rastojanja od bezmalo 2.000 kilometara. Ali Marate su još bile daleko od nečeg što bi ličilo na plan sveindijskog carstva.

Britanci pak nisu bili zadovoljni sve dok nisu postali dominantna sila na celom potkontinentu. Oni nisu toliko donosili novu viziju ujedinjene Indije koliko su se ponašali kao naslednici prethodnih domaćih carstava. Širenje britanske vladavine na ostatak zemlje započelo je od carskih temelja u Kalkuti, gotovo odmah posle Plaseja. Dok se moć kompanije širila Indijom, Kalkuta je postala prestonica novog carstva; taj položaj je zauzimala od sredine 18. veka do 1911 (kad je prestonica preseljena u Delhi). Iz Kalkute je planirano i usmeravano osvajanje drugih delova Indije. Ratovi koje su Britanci vodili širom Indije u razdoblju kolonijalne ekspanzije finansirani su profitima Istočnoindijske kompanije u Bengalu.

„Finansijsko krvarenje Bengala“ počelo je ubrzo posle bitke kod Plaseja. S nabobima pod svojom kontrolom, kompanija je ubirala ogroman novac ne samo od teritorijalnih prihoda već i od jedinstvene privilegije bescarinske trgovine u bogatoj bengalskoj privredi – čak i da ne računamo bogate „poklone“ koje je kompanija redovno potraživala od lokalnih trgovaca. Onima koji žele da se nadahnjuju slavom britanske imperije bilo bi bolje da izbegavaju Bogatstvo nacija Adama Smitha, pa i njegovu raspravu o zloupotrebi državne moći od „ugnjetačkih trgovačkih kompanija koje vladaju Istočnoindijskim arhipelagom“. Kao što je primetio istoričar William Dalrymple: „Ekonomski brojevi govore sami za sebe. Godine 1600, kad je osnovana Istočnoindijska kompanija, Britanija je generisala 1,8 odsto svetskog BNP-a, a Indija 22,5 odsto. Na vrhuncu Radža ti brojevi su bili manje-više obrnuti: Indija je spala s mesta svetske vodeće proizvođačke nacije na simbol gladi i siromaštva“.

Mada je većina plena od finansijskog krvarenja pripala službenicima Kompanije u Bengalu, u deobi je učestvovalo i političko i privredno vođstvo u Britaniji: posle Plaseja gotovo četvrtina članova parlamenta u Londonu posedovala je akcije Istočnoindijske kompanije. Komercijalne koristi od britanske imperije u Indiji i te kako su se osećale u britanskoj državi.

Spoj pljačkaš-vladar na kraju je ustupio mesto klasičnom kolonijalizmu, to jest priznanju potrebe za zakonom, redom i malom stepenu razumne vladavine. Ali rana zloupotreba državne moći od Istočnoindijske kompanije iscrpla je ekonomiju Bengala. Ono što je kartograf John Thornton, u svojoj čuvenoj karti regiona iz 1703, opisao kao „bogato kraljevstvo Bengal“, doživelo je ogromnu krizu gladi tokom 1769-70. Po savremenim procenama, trećina bengalskog stanovništva je umrla. Iako su te procene verovatno preterane, nema nikakve sumnje da je to bila ogromna katastrofa i da je umiranje bilo masovno – u regionu koji veoma dugo nije osetio glad.

Iz toga su proizašle dve značajne posledice. Prvo, nepravednost rane britanske vladavine u Indiji postala je važan predmet političke kritike u samoj Britaniji. U vreme kad je Adam Smith u Bogatstvu naroda rekao da je Istočnoindijska kompanija „potpuno nepodobna da upravlja svojim teritorijalnim posedima“, mnoge ličnosti u Velikoj Britaniji, na primer Edmund Burke, izgovarale su slične kritike. Drugo, ekonomsko opadanje Bengala na kraju je uništilo i poslovanje same kompanije, nanelo štetu britanskim investitorima i dalo vlastima u Londonu razlog da regulišu poslovno ponašanje u Indiji na državnom nivou.

Krajem 18. veka, razdoblje „postplasejske pljačke“, kojim je započela britanska uprava u Indiji, ustupilo je mesto nekoj vrsti kolonijalnog vladanja koje će uskoro postati imperijalni standard i po kom će potkontinent postajati sve poznatiji tokom narednih sto pedeset godina.

Koliko je bila uspešna ta duga faza klasičnog imperijalizma u britanskoj Indiji, koja je trajala od kasnog 18. veka do nezavisnosti 1947. godine? Britanci navode ogroman niz dostignuća, među kojima su demokratija, vladavina prava, železnica, akcionarsko društvo, kriket, ali jaz između teorije i prakse – osim kad je reč o kriketu – ostao je veliki tokom cele istorije imperijalnih odnosa između dve zemlje. Kad se sačini bilans za godine pre nezavisnosti, lako je videti koliko postignuća zaostaju za retorikom.

Rudyard Kipling je tačno preneo samozadovoljni ton britanskog imperijalnog administratora u svojoj čuvenoj pesmi o imperijalizmu:

Ponesite teret Belog čoveka –
divljačke ratove mira,
punjenje gladnih usta
i zaustavljanje bolesti.

Avaj, ni zaustavljanje gladi ni iskorenjivanje bolesti nisu bili deo izvanrednih postignuća britanske uprave u Indiji. Ništa ne može da zaseni činjenicu da je očekivani životni vek u Indiji na kraju imperije bio ponorno nizak: najviše 32 godine.

Zapostavljanje osnovnog obrazovanja za vreme kolonijalne uprave pokazuje kako su vladajući upravljači videli potrebe pokorene nacije. Između njih i onih kojima su vladali postojala je ogromna asimetrija. U 19. veku britanska vlast rešila je da opismeni celo stanovništvo Britanije. Nasuprot tome, stope pismenosti u Indiji za vreme Radža bile su veoma niske. Na kraju britanske vladavine stopa pismenosti odraslih bila je jedva 15 odsto. Jedini regioni u Indiji s relativno visokom pismenošću bili su „starosedelačka kraljevstva“ Travankore i Kočin (formalno izvan britanske imperije), koja su, po sticanju nezavisnosti, postala veliki deo države Kerale. Iako su njihova spoljna politika i odbrana bile zavisne od britanske administracije, ta kraljevstva tehnički su ostala izvan imperije i imala su znatne slobode u vođenju unutrašnje politike, što su koristila da podstaknu školstvo i zdravstvo.

Tokom dvesta godina kolonijalne uprave vladala je ekonomska stagnacija i teško da je bilo ikakvog napretka u realnom BDP-u po glavi stanovnika. Po sticanju nezavisnosti te nevesele činjenice često su navođenje u novooslobođenim medijima, čija je bogata kultura delom bila – mora se priznati – nasleđena od britanskog civilnog društva. Iako su indijski mediji često bili ućutkivani za vreme Radža – uglavnom zato da ne bi kritikovali imperijalnu upravu, na primer u vreme krize gladi u Bengalu 1943 – tradicija slobodne štampe, brižljivo gajena u Britaniji, bila je dobar uzor nezavisnoj Indiji.

Indija je zaista dobila mnogo konstruktivnih stvari od Britanije, ali one su počele da funkcionišu tek posle sticanja nezavisnosti jer to ranije nije bilo moguće. Književnost na indijskim jezicima donekle se nadahnjivala engleskom književnošću i od nje pozajmljivala. A tu je i bogata tradicija pisanja na engleskom. U vreme Radža neke knjige nisu mogle da budu objavljene ili da cirkulišu (zabranjena su čak i neka dela Tagorea). Danas to indijskoj vladi nije potrebno, ali nažalost – iz sasvim drukčijih razloga – restrikcije nisu ništa manje nego što su bile za vreme kolonijalne vladavine.

U tom smislu možda je najvažnije funkcionisanje višepartijske demokratije i slobodne štampe. Ali ti darovi često nisu mogli da budu upotrebljeni pod britanskom administracijom u imperijalnim danima, već tek kad su Britanci otišli. Imperijalna vladavina zahteva izvestan stepen tiranije: asimetrična moć obično se ne povezuje sa slobodnom štampom ili s demokratijom zasnovanom na brojanju glasova jer su i jedna i druga nespojive s potrebom da se kolonijalni podanici drže pod kontrolom.

Sličan skepticizam je opravdan i prema tvrdnji da su Britanci iskorenili glad na zavisnim teritorijama kao što je Indija. Britanska vladavina u Indiji započela je krizom gladi iz 1769-70, i takve krize su se redovno ponavljale pod upravom Britanaca. Radž se i završio strašnom krizom gladi iz 1943. Nasuprot tome, posle sticanja nezavisnosti, to jest od 1947. godine, u Indiji nije bilo kriza gladi.

Ironično je to što su institucije zaslužne za iskorenjivanje gladi u nezavisnoj Indiji – demokratija i nezavisni mediji – došle direktno iz Britanije. Povezanost između tih institucija i prevencije gladi nije teško razumeti. Krize gladi je lako sprečiti pošto raspodela relativno male količine besplatne hrane ili dostupnost javnih poslova s relativno skromnom platom (ali dovoljnom za kupovinu hrane) omogućuje ugroženima da izbegnu ekstremni oblik gladi. Svaka vlast mora biti sposobna da zaustavi pretnju krize gladi – velike ili manje – i s obzirom na slobodu štampe, u njenom je interesu da to učini. Naime, zahvaljujući slobodnoj štampi, činjenice o krizi postaju svima dostupne i teško je pobediti na demokratskim izborima tokom – ili posle – krize gladi, što je dodatni podsticaj za vlast da bez odlaganja prione na rešavanje tog problema.

Indija nije bila slobodna od gladi sve dok njen narod nije imao demokratska prava, a do 1947. nije ih imao iako je zemljom vladala najnaprednija demokratija na svetu, s čuvenom slobodnom štampom u metropoli – ali ne i u kolonijama. Institucije okrenute ka slobodi bile su za imperijalne vladare, ali ne i za imperijalne podanike.

U moćnoj osudi britanske vladavine u Indiji 1941. godine, Tagore je rekao da je Indija mnogo šta dobila od svoje veze s Britanijom, na primer od „rasprava o Shakespearevoj drami i Byronovoj poeziji i pre svega… od širokogrudog liberalizma engleske politike u 19. veku“. Tragedija je došla, kaže on, iz činjenice da je ono „najbolje u njihovoj civilizaciji, insistiranje na dostojanstvu ljudskih odnosa, izostalo u britanskom upravljanju ovom zemljom“. U stvari, Britanci nisu mogli da dopuste indijskim podanicima da se domognu tih sloboda, a da time ne ugroze samu imperiju.

Razlika između uloge Britanije i uloge britanskog imperijalizma kristalno je jasna. Postali smo je duboko svesni u vreme kad su engleske zastave uklanjane širom Indije.

The Guardian 

Prevela Slavica Miletić

Peščanik.net

AMARTYA SEN
Autor/ica 30.8.2021. u 08:46