Izbjeglice u Preševu: Promrzli i bolesni čekaju voz za dalje

Povezani članci

• Ekonomske kasetne bombe na Evropu
• Obama i evropski lideri o ekonomskim i sigurnosnim pitanjima
• Iran: Uhapšeno deset osoba zbog sumnji da spremaju napade
• Centralna banka SAD-a ponovo povećala kamate, inflacija najveća od 80-ih godina
• Merkel u oproštajnoj posjeti Izraelu: Vaša sigurnost je najbitnija za Njemačku
• Osnažena opozicija Venecuele izlazi na proteste

Priliv izbeglica iz Makedonije u Srbiju umanjen je od kada su makedonske vlasti odlučile privremeno da zatvore granicu sa Grčkom za izbegle sa Bliskog istoka. Njih oko 600 čekalo je na makedonskoj granici nastavak puta ka zemljama zapadne Evrope u momentu kada vlasti u Srbiji, jednoj od tranzitnih država, najavljuju da će propuštati isključivo one koji nameravaju da zatraže azil u Austriji ili Nemačkoj. Njih nekoliko stotina, koji su preduhitrili blokadu granice, po ciči zimi napreduju ka svom snu – životu bez rata i stradanja.

Železnička stanica u Preševu, mesto na kome posle registracije u prihvatnom centru u tom mestu prognani sa Bliskog istoka i drugih područja čekaju transport za Hrvatsku. Promrzle grupice od po desetak ljudi tiskaju se oko vatre koju su založili od prikupljenih grančica. Kasno je popodne, voz čekaju od jutros. Poslednje informacije su da bi trebalo da stigne za oko sat vremena.

Sa nestrpljenjem ga čeka petočlana porodica izbegla iz Sirije. Tri dečačića i njihovi roditelji. Majka, koja nam se predstavila kao Saliha, kaže da su na putu devet dana a krajnji cilj im je Nemačka.

„Morali smo da putujemo po zimi jer su letos bile ogromne gužve za izlazak iz Sirije. Jako loše podnosimo hladnoću. Sve troje dece nam je bilo bolesno, doktori su ih pregledali i dali im lekove. Sada samo najmlađa ćerka kašlje. Gde god da smo bili, humanitarci su nam izlazili u susret“, kaže Saliha.

Na peronu okovanom ledom čeka najmanje dvestotine ljudi. Umotani su u ćebad iz humanitarne pomoći, šalove i marame. Strpljivo čekaju da odu u sledeći kamp u Slavonskom Brodu u Hrvatskoj.

Svega nekoliko stotina metara udaljen je preševski prihvatni centar. Procene su da je kroz njega od početka izbegličke krize prošlo čak 800.000 ljudi. U uslovima oštre zime prognanima su obezbeđeni šatori sa grejanjem i kupatila – tako da ličnu higijenu više ne obavljaju na česmama pod otvorenim nebom.

Svuda je veoma mnogo dece, kojoj je u ovim polarnim uslovima najteže, kaže nam Sirijac Zaher koji putuje sa svojom devetočlanom porodicom.

„Dvoje dece iz naše familije je bilo prehlađeno. U Srbiji smo dobili jakne i ono što nam je još bilo potrebno da se utoplimo. Vreme je jako loše i opasno. Hladno, kišovito, vetrovito što nam je jako otežalo put kroz Tursku i delom Grčku“, kaže Zaher koji se kao i većina izbeglih sa Bliskog istoka sa svojom porodicom uputio u Nemačkoj gde planira da okonča studije fizike i nauči nemački.

Hasanu, takođe izbeglici iz Sirije koji putuje sa prijateljima, najteže je bilo na ovom području. „Ovde je najhladnije“, naglašava.

„Na relaciji između Makedonije i Srbije u dužini od 3-4 kilometra. Bilo je strašno hladno. Ali dobili smo sve što nam je bilo potrebno. Zaista sve“, kaže Hasan.

Svakoga dana o njima brine na stotine volontera koje su sa raznih krajeva sveta u Preševu okupile muke kroz koje ovi ljudi prolaze. Obezbeđuju im medicinsku pomoć, lekove, toplu odeću, hranu, pomažu majkama sa decom. Dnevno se u kampu u Preševu zbrine do dvestotine promrzlih i bolesnih, kaže za naš program Astrid Kastelen iz UNHCR-a, Agencije Ujedinjenih nacija za izbegle.

„Kašalj i bronhitis kod dece su najčešći. Obezbeđujemo potrebne lekove, a ako je potrebno, transportujemo ih do vranjske bolnice. Pojedine koji žele da nastave putovanje uveravamo da pristanu na bolničku negu. Baš ove nedelje imali smo slučaj deteta obolelog od bronhitisa. Ubedili smo majku i oca da ostanu nekoliko dana“, podvlači ova humanitarka.

Na prvi pogled ne toliko značajnim, ali ipak važnim poslom u kampu se bavi Dalibor Cvikić. Brine o čistoći mesta koje hiljadama ljudi makar na jedan dan biva odmorište. Pogađa ga sudbina ljudi prognanih iz sopstvenih domova.

„Što mogu, pomažem. Delimo hranu, jakne. Dao bih im nešto svoje od kuće da imam, ali nemam, prevelika je nemaština“, kaže Dalibor. Ovako ostaje mu samo da ih podrži u ostvarenju sna normalnog života bez rata i stradanja, što je želja koju ističe Zaher jedan od naših sagovornika iz preševskog prihvatnog centra.

„Nadam se otvorenim vratima kako za sebe i svoju porodicu tako i za druge Sirijce, kao i Iračane i Avganistance. Planiram da se vratim u Siriju, to je moja zemlja. Učiniću to kada se rat završi”, zaključuje svoju priču Zaher.

RSE