ENG
Još jedni protesti u Izraelu
Autor/ica 👤ALMA FERHAT
Povezani članci
Protesti u Tel Avivu 21.1.2023, foto: Oded Balilty/AP
Posle decenija zavođenja reda na okupiranim teritorijama, na red je došlo i disciplinovanje izraelskih građana, koji protestuju protiv planirane reforme pravosuđa koja predviđa smanjenje ovlašćenja Vrhovnog suda i veći uticaj parlamenta na pravosudni sistem. Trenutno je teško proceniti koliko su ove odluke podstaknute ideološkim razlozima, a koliko ih pokreće Netanijahuov pragmatizam u traženju izlaza iz sudskih procesa koji se vode protiv njega. Ali nesporno je da će to promeniti izraelsko društvo. Postoji i realna opasnost da ono što se u žargonu zove „država Tel Aviv“, koja predstavlja progresivniji i lepši deo društva, prestane da postoji.
Izrael ima slab demokratski kapacitet, čak i ako se izuzmu okupirane teritorije. Zemlja nema usvojen ustav koji bi definisao strukturu vladavine, ravnotežu moći i set vrednosti i normi koji je definišu kao društvenu zajednicu. Umesto ustava postoji Osnovni zakon (Hok HaJesod) koji je podložan promenama, a sudska praksa nije podređena međunarodnim standardima, jer država izbegava potpisivanje međunarodnih konvencija.
Postojala je namera da se ustav donese odmah po osnivanju države, ali je zbog rata za nezavisnost taj trenutak nepovratno odložen. Umesto donošenja ustava, tadašnja politička elita je 1950. odlučila da postepeno gradi legislativu Osnovnog zakona. Jedan od najvećih protivnika ustava bio je prvi izraelski premijer David Ben Gurion, koji je smatrao da država mora da ima maksimalnu slobodu delanja i da će bilo kakvo ograničavanje biti loše za njen opstanak. Od samog nastanka Izraela postojao je konflikt između zaštite individualnih prava i kolektivne egzistencije, gde je nacionalna bezbednost uvek imala prioritet.
U periodu liberalizacije tokom devedesetih usvojena su dva osnovna zakona koji štite ljudska prava: Osnovni zakon o slobodi zanimanja i Osnovni zakon o ljudskom dostojanstvu i slobodi, što je bio revolucionaran korak kojim je Kneset ograničio svoju moć. Ali interpretacija zakona je ostala podređena unutrašnjim političkim potrebama te se veza između ljudskog dostojanstva i privatne svojine ne tumači kao pravo na svojinu, već se zakonom štiti postojeće vlasništvo koje je rezultat oduzimanja palestinske imovine 1948. implementacijom politike maksimalnog uvećanja teritorije uz minimalno palestinsko prisustvo.
Sadašnje reforme se sprovode po već viđenom scenariju navodnog preuzimanja vlasti iz ruku elita koje vladaju, a nisu dobile mandat od građana, sa ciljem da se donošenje odluka poveri isključivo onima koji pobede na izborima. Biračko mesto je mesto istine, a rezultati izbora se tumače kao dovoljan argument da se sistem menja po hitnoj proceduri i bez rasprave. Glavna bitka se vodi oko nezavisnosti Vrhovnog suda. Kroz zakonske procedure nova vlada namerava da ograniči njegovu do sada „suviše aktivističku ulogu“. Netanijahuova koalicija traži promenu sastava odbora za odabir sudija (više predstavnika javnosti umesto reprezenata advokatske komore) i ograničenje ovlašćenja ovog suda. Planira se donošenje zakona o preglasavanju (Hok HaHitgabrut) kojim će se pozicija Kneseta osnažiti tako da će on većinom od 61 poslanika moći da donese bilo koji zakon, a Vrhovni sud neće moći da spreči ili izmeni odluku parlamenta.
Istovremeno sa previranjima u Knesetu, opozicija i građani su pokrenuli ulične proteste kako bi sprečili najavljene promene. Protesti u Tel Avivu i drugim gradovima bude optimizam zbog svoje masovnosti, ali s druge strane se odvijaju bez iskrenog poziva palestinskim građanima da im se pridruže. Na glavnom trgu u Tel Avivu, Kikar HaBimi, vijore se samo plavo-bele zastave, jer su opozicione vođe tražile od palestinskih lidera i građana da ne donose palestinske zastave i ne spominju okupaciju. Oni smatraju da sada nije dobar trenutak za to, jer se vodi bitka za pravosuđe. Odlukom da zanemare stanje na teritorijama organizatori protesta izneveravaju revolucionarni potencijal pobune, jer se iznova bave posledicama a ne uzrocima problema izraelskog društva. I ovi protesti, kao i prethodni (Kotedž protesti iz 2011. i Balfur iz 2020/21), ne dovode u pitanje postojeći poredak. Sve dok su jedine žrtve bili Palestinci izraelska javnost nije bila uznemirena. Sada se pobunila, ali bez uvažavanja principa jednakosti svih građana. Demonstranti nose nacionalne zastave i pevaju himnu bez kritičkog osvrta na kontinuiranu politiku izraelskih vlada prema palestinskim građanima. Za sada nema naznaka namere da se preispita paradigma jevrejske nadmoći u ovoj zemlji. Palestincima je ponovo dodeljena sporedna uloga i od njih se cinično očekuje da pasivno prihvate podređeno mesto u društvu.1
I u Izraelu postoji dobra praksa da kada učenik postavi pitanje nastavnik ga ohrabruje rečima: „Odlično pitanje“. I zaista, u izraelskim školama se mnogo debatuje, ali uz prećutno pravilo o tome koja pitanja se ne postavljaju. Tako izgledaju i ovi protesti. Argument da će Izrael prestati da bude demokratija ako se usvoji zakon o preglasavanju nije tačan. Pravi razlog slabljenja demokratije u ovoj zemlji je postojanje nekoliko miliona palestinskih građana lišenih prava, u čemu je učestvovao i Vrhovni sud pružajući pravni osnov za višedecenijsku vojnu upravu.
Naravno, ništa se neće promeniti sve dok cionizam ne prestane da bude vrhovna vrednost izraelskog društva. Kao što će i u Srbiji situacija biti beznadežna sve dok srpski nacionalizam ostane neupitan. „Ne pominji okupaciju“ je izraelska verzija našeg stava da nije vreme da se govori o zločinima devedesetih. Ali bez toga nije moguće objasniti urušavanje srpskog društva. Obespravljenost radnika, ugrožena životna sredina, propast zdravstvenog i obrazovnog sistema su posledice ravnodušnosti prema nasilnom oduzimanju života drugih tokom ratova koje je Srbija vodila. Iz istih razloga i izraelski protesti neće doneti suštinske promene. Političke partije će na kraju verovatno postići kompromis oko modela pravosudnih reformi, dok će princip nadmoći jedne etničke grupe ostati netaknut. Bez obzira koliko impresivno izgledaju slike sa ulica izraelskih gradova čini se da će se demonstracije svesti na borbu za određene interese, a da će bitka za univerzalne vrednosti koje uključuju i prava nejevrejskog stanovništva i ovoga puta izostati.
Autor/ica 👤ALMA FERHAT
