Kad desnica preotme ekologiju

Oliver Milman
Autor 5.12.2021. u 11:18

Izdvajamo

  • Stručnjaci su izričiti: glavni vinovnici klimatske krize su bogati ljudi iz bogatih zemalja. Istraživanja pokazuju da je u periodu od 1990. do 2015, najbogatijih 1% svetskog stanovništva bilo odgovorno za emisije gotovo dvostruko više ugljen dioksida od siromašnije polovine sveta, dok je u SAD zabeležen najviši nivo emisija po glavi stanovnika. Dolasci migranata u zemlje sa velikim emisijama ne utiču na radikalno povećanje emisija po jednakoj stopi: u studiji univerziteta u Juti utvrđeno je da imigranti u proseku „koriste manje energije, manje voze i generišu manje đubreta“ od Amerikanaca.

Povezani članci

Kad desnica preotme ekologiju

Foto: Johannes Eisele/AFP/Getty Images

“Ignorisanje ili omalovažavanje nauke više nije efikasno političko oružje kao što je nekad bilo. „U razgovorima koji se sada vode na desnici, poricanje klimatskih promena je vrlo retko. Umesto poricanja, na delu je ekološki populizam koji nastoji da uznemirenost javnosti zbog klimatske krize uveže sa prezirom prema vladajućim elitama, povratkom tradicionalnim idejama o prirodi i narodu i zahtevima za proterivanje imigranata i jačanje granica.”

Pozirajući ispred rimskog Koloseuma, Boris Džonson objašnjava da se motiv za rešavanje klimatske krize može naći u padu Rimskog carstva. Tada, kao i danas, tvrdi Džonson, kolaps civilizacije je uslovljen slabošću njenih granica. „Pad Rimskog carstva bio je pretežno rezultat nekontrolisane imigracije – carstvo više nije moglo da kontroliše svoje granice, ljudi su dolazili sa istoka i sa svih strana“, rekao je britanski premijer uoči ključnih razgovora o klimatskim promenama u Škotskoj. Civilizacija može nazadovati, baš kao što može da napreduje, zaključio je Džonson, a sudbina Rima treba da posluži kao ozbiljno upozorenje na ono što bi se moglo desiti ako ne ograničimo globalno zagrevanje.

Ovo povezivanje ekološke katastrofe sa strahovima od imigracije odigralo se u pokretima ekstremne desnice Evrope i SAD, a danas se preliva u diskurs zvanične politike. Kakva god da mu je namera, Džonson prati tok desničarske misli u zaokretu od direktnog poricanja klimatskih promena, do instrumentalizacije posledica ovih promena za potrebe ideoloških, često rasističkih ciljeva. U osnovi, eko-fašističke ideje vode poreklo iz starije verzije nacionalizma krvi i tla.

Javni tužilac iz Arizone, inače republikanac, podneo je krivičnu prijavu u kojoj zahteva izgradnju zida na granici kako bi se sprečio dolazak migranata iz Meksika, jer ti ljudi „direktno izazivaju zagađenje, ispuštanjem ugljen-dioksida i drugih gasova staklene bašte u atmosferu“. Lider španske populističke Voks partije Santjago Abaskal pozvao je na „patriotsku“ obnovu „zelene Španije, čiste i prosperitetne“.

U Ujedinjenom Kraljevstvu, ultradesničarska Nacionalna partija za sebe tvrdi da je „jedina stvarno zelena stranka“ u Britaniji zbog svog fokusa na migracije. Desničarska populistička stranka Alternativa za Nemačku odustala je od ismevanja klimatskih nauka i počela da upozorava da će „teške klimatske prilike“ u Africi i na Bliskom istoku izazvati „masovnu migraciju ka evropskim zemljama u gigantskim razmerama“, zbog čega je neophodno jačanje granica.

U međuvremenu, francuska partija Nacionalno okupljanje (bivši Nacionalni front), nekadašnji bastion podrugljivog poricanja klimatskih promena, osnovala je zelenu frakciju pod nazivom Nova ekologija, dok čelnica partije Marin Le Pen obećava da će stvoriti „vodeću svetsku ekološku civilizaciju“ sa fokusom na lokalno uzgajanje hrane.

„Zaštita prirodne sredine je izraz patriotizma, jer je sastavni deo pripadnosti“, rekla je Le Pen 2019. i dodala da „nomadi nisu zainteresovani za zaštitu sredine. Oni… ne brinu za prirodu, oni nemaju domovinu“. Njen partijski kolega Erve Živan, poslanik Evropskog parlamenta, viđen je kao uticajna figura evropske desnice u promociji „nacionalističkog zelenog lokalizma“.

Ignorisanje ili omalovažavanje nauke više nije efikasno političko oružje kao što je nekad bilo. „U razgovorima koji se sada vode na desnici, poricanje klimatskih promena je vrlo retko“, kaže Ketrin Fijeski, politička analitičarka koja prati trendove u populističkom diskursu. Umesto poricanja, na delu je ekološki populizam koji nastoji da uznemirenost javnosti zbog klimatske krize uveže sa prezirom prema vladajućim elitama, povratkom tradicionalnim idejama o prirodi i narodu i zahtevima za proterivanje imigranata i jačanje granica.

Milioni ljudi već su raseljeni, posebno u oblastima podsaharske Afrike, Bliskog istoka i južne Azije, usled sve jačih prirodnih nepogoda kao što su poplave, oluje i požari. U avgustu su UN saopštile da je Madagaskar na ivici prve svetske „gladi izazvane klimatskim promenama“.

Broj onih koji su prinuđeni da napuste svoj dom nastaviće da raste širom sveta, po nekim procenama do 2050. do čak 1,2 milijarde ljudi. I dok će se mnogi od njih kretati unutar svojih država, očekuje se da će milioni potražiti spas izvan granica. Taj masovni poremećaj verovatno će izazvati unutrašnje i međunarodne sporove koje Pentagon, između ostalih, vidi kao rizik za eskalaciju nasilja.

Novi trend na desnici formirao je ideološki profil koji profesori Džo Tarner i Den Bejli zovu „ekograničar“. Reč je o stavu koji suzbijanje imigracije vidi kao meru od vitalnog značaja za zaštitu nativističkog staranja za prirodu, a krivicu za uništavanje prirode svaljuje na zemlje u razvoju, zanemarujući daleko štetnije potrošačke navike bogatih nacija. U svojoj analizi 22 evropske stranke sa krajnje desnice, Tarner i Bejli su utvrdili da je ta ideja široko rasprostranjena i „prikazuje posledice kao uzroke, normalizujući rasističke prakse na granicama i kolonijalnu amneziju u Evropi“.

Stručnjak za politiku i migracije sa univerziteta u Jorku, Tarner kaže da političari kao što je Džonson lako povezuju klimatske promene i migracije, podilazeći starim predstavama na desnici da je prenaseljenost u siromašnijim zemljama vodeći uzrok narušavanja prirode. U širem smislu, to je pokušaj desnice da preotme reč o pitanjima zaštite životne sredine, koja je dugo bila isključivi domen stranaka levog centra i ekoloških aktivista.

„Krajnja desnica u Evropi nastupa sa anti-imigrantske platforme, ali taktički koristi zelene politike“, kaže Tarner i dodaje da se na migrante svaljuje dvojaka krivica – prvo, zato što idu u zemlje sa većim emisijama i time doprinose daljem porastu zagađenja, kao što to tvrde desničari u Arizoni, a drugo, zato što sa sobom navodno donose destruktivne navike.

Mešavina ovih maltuzijanskih i etno-nacionalističkih ideja destiluje se zatim u političke kampanje, kao u pamfletu koji je izdvojen kao primer u istraživanju Tarnera i Bejlija, a u kojem najveća partija u švajcarskom federalnom parlamentu, SVP, prikazuje grad pretrpan ljudima i automobilima uz poruku „stop masovnoj imigraciji“. U još jednoj reklami za kampanju ove partije tvrdi se da će milion migranata dovesti do izgradnje više hiljada kilometara novih puteva, te da „svako ko želi da zaštiti životnu sredinu u Švajcarskoj, mora da se bori protiv masovne imigracije“.

Krajnja desnica prikazuje migrante kao „loše domaćine u vlastitoj zemlji koji će se loše odnositi i prema evropskoj prirodi“, kaže Tarner. „Pa onda dobijete bombastične naslove o tražiocima azila koji jedu labudove, na primer, i čitavu tu besmislenu taktiku raspirivanja strahova kod domaćeg stanovništva. Njihova teza je da je sprečavanje imigracije zapravo zeleni projekat“.

Stručnjaci su izričiti: glavni vinovnici klimatske krize su bogati ljudi iz bogatih zemalja. Istraživanja pokazuju da je u periodu od 1990. do 2015, najbogatijih 1% svetskog stanovništva bilo odgovorno za emisije gotovo dvostruko više ugljen dioksida od siromašnije polovine sveta, dok je u SAD zabeležen najviši nivo emisija po glavi stanovnika. Dolasci migranata u zemlje sa velikim emisijama ne utiču na radikalno povećanje emisija po jednakoj stopi: u studiji univerziteta u Juti utvrđeno je da imigranti u proseku „koriste manje energije, manje voze i generišu manje đubreta“ od Amerikanaca.

***

Mnogima je teško da prihvate ideju o potrebi lične žrtve. Mada u javnosti raste pozitivan odnos prema klimatskim naukama, a sve je vidljivija uznemirenost zbog toga što vlade čine tako malo da uspore globalno zagrevanje, kada na red dođu mere kao što su oporezivanje benzina i drugi nameti, podrška za konkretne odluke značajno pada. Prema istraživanju na kom je radila Fijeski, takve prilike idu na ruku „narativima o borbi za slobodu“.

„Elite se optužuju za klimatsku histeriju, kojom se prikriva namera da izrabljuju običan narod“, kaže Fijeski. „Prava rešenja su, po njima, da se više novca troši na zaslužne Amerikance, zaslužne Nemce i tako dalje, a ne na izbeglice. ‘Da, treba da zaštitimo ljude, ali naše’“.

Reakcija je vidljiva u pokretima kao što su Žuti prsluci u Francuskoj, koji je prerastao u najdugotrajniji protest u zemlji od Drugog svetskog rata, a koji se između ostalog protivio tzv. ugljeničnom porezu na gorivo. Omiljene mete na internetu, Greta Tunberg i Aleksandrija Okazio-Kortez, prikazivane su u mimovima kao nacisti ili đavoli koji hoće da osiromaše zapadnu civilizaciju kroz navodno radikalne ideje borbe protiv klimatskih promena. Fijeski kaže da je desničarski odnos prema klimi mnogo više od priče o granicama – raspiruju se strahovi da su lične slobode na meti razmaženih liberalnih elita.

„U SAD i Evropi kruže očigledno populistički argumenti o tome kako korumpirane elite, mediji i vlade nemaju pojma kako živi običan narod, dok nameću stroge klimatske mere“, kaže Fijeski, koja je u svom istraživanju analizirala diskusije o klimatskim promenama na desnici koje se vode na Tviteru, Fejsbuku, Instagramu i drugim platformama društvenih medija.

Ta vrsta onlajn tračeva eskalirala je početkom pandemije kovida-19, kaže Fijeski, a njen uticaj se širi od malih, konspiratorskih desničarskih grupa, čije poruke zatim pokupe oni iz „sredine lanca“ sa više hiljada pratilaca na mrežama, da bi ih onda preuzeli veliki influenseri i mejnstrim politika desnog centra:

„Pronose se teorije zavere o pandemiji kao probi za ograničenja koja će nam vlade nametnuti zbog klimatske krize, zbog čega se moramo boriti za svoje slobode da ne nosimo maske i da odbacimo mere protiv globalnog zagrevanja“, kaže Fijeski. „Osetna je čežnja za životom pre kovida, kao i zebnja da će klimatske politike samo značiti još više odricanja… „Posebno zabrinjava to što su razumniji segmenti desnice, mejnstrim konzervativci i republikanci pali pod taj uticaj. Tvrdiće da ne poriču klimatske promene, ali im je pristup tome značajno drugačiji“.

Fijeski navodi da su francuski političari desnog centra počeli da omalovažavaju klimatske aktiviste kao mizerabiliste, dok je Armin Lašet, lider Hrišćansko-demokratske unije i pretendent za naslednika Angele Merkel, rekao da bi Nemačka trebalo da se fokusira na svoju industriju i svoj narod u vreme kaskadne globalne krize.

***

Preplitanje nativizma i rasizma ima duboke korene u SAD, gde su pojedine vodeće figure konzervatorskog pokreta u prošlosti promovisale ideje koje se danas smatraju krajnje neprihvatljivim. Divljina je nešto što se u 19. veku razumevalo kroz sirovu, isključivo belu muževnost, dok je uverenje o američkoj izuzetnoj sudbini zahtevalo ekspanziju bezbednih granica.

Džon Muir, poznat kao otac nacionalnih parkova u SAD, opisivao je urođeničke narode Amerike kao „prljave“ i govorio da za njih „izgleda nema pravog mesta u prirodi“. Medison Grant, vodeća figura u zaštiti američkog bizona i osnivač nacionalnog parka Glečer u Montani, bio je osvedočeni eugeničar koji je zagovarao smeštanje „inferiornih“ rasa u geta i izdejstvovao da se Ota Benga, čovek iz Konga, izloži pored majmuna u zoološkom vrtu u Bronksu. Taj naglasak na rasne hijerarhije preuzeće i nacisti, inače posvećeni zaštitari prirode.

Poslednjih godina je došlo do izvesnog suočavanja sa tom mučnom istorijom – bronzana statua Teodora Ruzvelta na konju, pored kog stoje američki urođenik i Afrikanac, biće uklonjena ispred Američkog muzeja prirodne istorije u Njujorku, dok bar jedna konzervatorska grupa nazvana po robovlasniku i antiabolicionisti Džonu Džejmsu Odubonu menja svoje ime. S druge strane, desnica je pokupila priču o štetnoj prenaseljenosti od liberalnih ekoloških pokreta, koji su takve ideje uglavnom napustili.

Svesni da uporno poricanje klimatskih promena odbija mlađe glasače, koji strepe od budućnosti u poplavama i dimu šumskih požara, republikanci su nanjušili priliku. „Desnica preuzima staru retoriku Maltusove teorije o stanovništvu i sad je postavlja u ekološke, umesto u nepopularne rasističke okvire“, kaže Bler Tejlor, programski direktor Instituta za društvenu ekologiju, obrazovne i istraživačke organizacije. „Neobično je što to postaje popularna tema na američkom zapadu, jer na prirodne katastrofe nije uticala činjenica da je to slabo naseljena oblast“, napominje Tejlor. „Ali to nema veze sa rešavanjem problema, već sa raspirivanjem nativističkih strahova“.

Predvodnik savremenog nativizma u SAD je, naravno, Donald Tramp koji je migrante iz Meksika i Centralne Amerike prikazivao kao kriminalce i „životinje“ dok se, uprkos često prezrivom odnosu prema klimatskim naukama, zaricao da će povratiti čist vazduh i vodu zaslužnim američkim građanima. Ako se Tramp vrati na mesto predsednika, ili neki od njegovih sledbenika povede uspešnu kampanju, možda će poricanje nauke slabiti, ali refleksni nativizam ostaje.

Republikanska tužba u Arizoni možda je uvertira u ekološko pozicioniranje Trampovog fetiša zidova na granici, u slučaju da se bivši predsednik ponovo kandiduje 2024, kada će migranti opet biti njegova tema. „Očekuju nas bizarne teorije koje će krivicu za klimatsku krizu svaljivati na pogrešnu stranu“, smatra Tejlor. „Još zidova, još granica, još isključivanja – verovatno se krećemo u tom pravcu“.

Ovakvo preoblikovanje ekološkog aktivizma grana se u razne forme širom američke desnice, od naoružanih grupa koje se spremaju za sudnji dan, a koji prirodu smatraju bedemom odbrane od uljeza – to je, kako Tejlor kaže, ideologija „povratka na zemlju“ koja se oslanja na prave muškarce, a ne svilene muškarčiće što jedu soju – do misticizma praktikanata „velnesa“ koji šire lažne vesti o vakcinama protiv kovida.

Ovaj drugi kraj spektra, kaže Tejlor, pokriva i zaluđenike organskom poljoprivredom, vikinškom kulturom, ekstremnim teorijama zavere, poput QAnon fantazije, koji odbacuju nauku i razum da bi se posvetili otkrivanju „autentičnog sopstva“. Sve te oprečne elemente otelovljuje Džejk Anđeli, takozvani QAnon šaman, jedan od pobunjenika koji su upali u američki Kapitol 6. januara. Anđeli se proslavio po rogovima i kapuljači od medveđeg krzna za vreme ove nasilne pobune, a osuđen je na 41 mesec zatvora zbog učešća u neredima. Mediji su zabeležili da je odbio da jede zatvorsku hranu jer nije organska.

Anđeli je ranije učestvovao na klimatskim marševima, gde je promovisao svoj kanal na Jutjubu posvećen raznim zaverama i zagovarao „očišćene ekosisteme“. Aktivisti ga opisuju kao eko-fašistu, kako je označen i Patrik Kruzijus, čovek iz Dalasa optužen da je u napadu na robnu kuću u El Pasu u Teksasu 2019. ubio 23 osobe.

U dokumentu objavljenom na internetu nedugo pre pucnjave Kruzijus je napisao: „Prirodna sredina je svake godine sve gora… Zato je sledeći logičan korak smanjiti broj ljudi u Americi koji koriste resurse. Ako se otarasimo dovoljno ljudi naš način života će postati održiviji“. Ubistva su izvršena samo nekoliko meseci posle terorističkog pokolja 49 ljudi u dve džamije u Krajstčerču na Novom Zelandu, čiji počinilac sebe opisuje kao eko-fašistu nezadovoljnog stopom rađanja među imigrantima.

Takvo ekstremno nasilje, motivisano desničarskim eko-populističkim uverenjima, još uvek je retkost, ali „alt-desnica je vešta u pomeranju granica“, upozorava Tejlor. „Usvojila je ideju da je priroda mesto divljeg opstanka koje nas vraća u prvobitno društvo, da je priroda po sebi fašistička jer u prirodi nema jednakosti. To je ono u šta veruju“.

Zastupnici onih koji su izbegli zbog katastrofa izazvanih klimatskim promenama, nadaju se zaokretu u drugom pravcu, dok neki zagovaraju potpuno nov međunarodni okvir. Konvencija UN-a o izbeglicama ne prepoznaje posledice klimatskih promena kao osnovu za pružanje azila. Eskalacija prinudnog raseljavanja usled suša, poplava i drugih nepogoda na kraju će iznuditi reforme. Ali otvaranje ove konvencije za izmene može biti rizično, imajući u vidu jačanje populizma i autoritarizma u mnogim zemljama.

„Veliki igrači nisu zainteresovani za promenu bilo koje pravne definicije u vezi sa izbeglicama – zapravo, SAD i UK sve više otežavaju traženje azila“, kaže Tarner. „Mislim da će broj interno raseljenih samo rasti, a da će teret, kao što već jeste slučaj, pasti na zemlje globalnog juga“.

Konačno, razmere stradanja izazvanog globalnim zagrevanjem i sve bolnije mere neophodne za rešavanje klimatske krize odrediće i reakcionarni odgovor na nju. Mada će sve više ljudi zahtevati da se nešto preduzme, svaka restrikcija koju vlade budu nametale u tom pravcu biće dokaz desničarima da su u pravu kad upozoravaju na elite koje zadiru u ljudske slobode.

„Imam osećaj da ne radimo dovoljno na pravednoj raspodeli ovog tereta“, kaže Fijeski. „Na kraju krajeva, solidarnost ima svoje granice. Naravno da želite dobro deci celog sveta, ali ipak će vaša deca biti prioritet“.

Oliver Milman, The Guardian, 21.11.2021.

Prevela Milica Jovanović

Peščanik.net, 02.12.2021.

Oliver Milman
Autor 5.12.2021. u 11:18