Ko je pobedio

Povezani članci

• Novi dokumenti WikiLeaksa: SAD špijunirale francuske predsjednike
• Rusija i Turska osnivaju investicijski fond
• “Za mnoge je Prigožin bio patriotski Robin Hud”
• Pronađena olupina alžirskog aviona: Niko od 112 putnika i sedam članova posade nije preživio
• Danci na referendumu odbili veću suradnju sa EU
• Rat kao pozorište

Na kraju je veliki plavi talas demokrata koji nosi sve pred sobom – izostao. Pošto su republikanci učvrstili većinu u Senatu i pobedili na izborima za guvernera u Floridi, Ohaju, Ajovi i Nju Hempširu, demokrati shvataju da nije došlo do masovnog približavanja biračkog tela njihovoj partiji.

Ali uspostavljena je brana: demokrati su osvojili većinu u Predstavničkom domu. Prvi put posle predsedničkih izbora otvara se mogućnost da se Trump stavi pod neku vrstu kontrole. Predstavnički dom ima pravo da izdaje obavezujuće sudske pozive. Demokrati sada mogu razviti sopstveni program i pokušati da blokiraju predsednika. Prvi put posle Trumpove pobede otpor sa ulica preselio se u Kongres.

Ovo nije bila pobeda za Trumpa. Demokrati su u ukupnom zbiru na nivou zemlje osvojili 8 odsto više glasova, što pokazuje koliko aktuelni predsednik može koštati Republikansku partiju. Mladi glasači i Južnoamerikanci izašli su na izbore u velikom broju da bi glasali protiv njega. Zbog njega su žene i stanovnici predgrađa odlučili da svoje poverenje daju Demokratskoj partiji. Tako su demokrati uspeli da osvoje mesto u Senatu u Nevadi, dok je razlika u Teksasu bila manja nego ikada. Njegova pobeda na predsedničkim izborima inspirisala je mnoge žene i predstavnike manjina da se kandiduju, zbog čega je sadašnji Kongres po svom sastavu rodno i etnički najraznovrsniji u istoriji.

Ipak, to nije bio poraz kakav su mnogi želeli ili verovali da ga Trump zaslužuje.

Kada je Trump pobedio 2016, bilo je ljudi koji su mislili da će na mestu predsednika raditi drugačije nego što je u kampanji najavljivao i da mu zato treba pružiti priliku. Za one koji tada nisu bili sigurni, više nema nikakve sumnje. On jeste bigot.

Ovo je bila jedinstvena kampanja po tome što se odvijala u periodu intenzivnog terora belih nacionalista kojima je predsednikova retorika pružila ako ne opravdanje, onda bar kontekst. Predsednikova reakcija nije bila da zauzda sopstvenu ksenofobiju, mizoginiju i lične napade. On ih je umesto toga pojačao. I sve vreme je dosledno lagao o svemu.

Budući da više nema nikakve sumnje, ne može biti ni poricanja. Čini se da veliki deo američkog izbornog tela s lakoćom zanemaruje Trumpov karakter i bez većih probavnih smetnji glasa za sve što on predstavlja. Na jednom skupu u Džordžiji okupljeni su vikali: „U zatvor s njom“, ali nisu mislili na Hillary već na ženu koja je sudiju Bretta Kavanaugha optužila za seksulano zlostavljanje. Za ovo ne možemo da krivimo Rusiju, FBI i WikiLeaks.

Dakle, zemlja nije u celini stala iza Trumpove agende, ali je nije ni odbacila. Pošteno govoreći, od nje se to formalno nije ni tražilo. Trump nije bio na glasačkim listićima. Demokrati svoje napade nisu usmeravali na predsednikove politike i izjave. Kandidati su se uglavnom fokusirali na zdravstvenu zaštitu i lokalne probleme i nisu se bavili njegovim lažima o karavanu azilanata koji putuju kroz Meksiko ili najavom da će ukinuti automatsko pravo na državljanstvo za rođene na teritoriji SAD. Nisu govorili ni o opozivu predsednika.

Ovde u Viskonsinu odakle sam pratio izbore decu odvojenu od roditelja na granici gotovo niko nije pomenuo. Uz malobrojne izuzetke, demokrati nisu ponudili pozitivniju, nadom ispunjenu alternativu Trumpovoj distopijskoj viziji sveta. U tom smislu nisu bili dobar provodnik za energiju stvorenu u masovnim demonstracijama posle Trumpovog uspona na vlast. Ali na izborima se ta energija dobrim delom spontano prelila u glasanje za demokrate.

Ovi izbori su normalizovali beli nacionalizam kao neprikrivenu ideologiju glavnog toka političkog života u SAD. Jedna od izbornih trka vođena je upravo sa tih pozicija. Predstavnik Ajove Steve King uporedio je migrante bez dokumenata sa stokom, a nedavno je podržao simpatizera nacista koji se kandidovao za gradonačelnika Toronta. King je pobedio s razlikom od 8.500 glasova. Predsednici u načelu loše prolaze na izborima za Kongres na polovini prvog mandata. Isto se dogodilo Obami i Clintonu. Trump se u tom pogledu ne razlikuje od njih. Potom su i Obama i Clinton osvojili drugi mandat. Sada postaje zamislivo da bi to moglo da uspe i Trumpu.

The Guardian, 07.11.2018.

Preveo Đorđe Tomić

Peščanik.net