Korona i generacija x

Povezani članci

• Pjongjang ispalio dvije balističke rakete
• Odgovor UN-u: Izrael želi graditi stotine novih stanova na palestinskoj teritoriji
• Biografija oca Ramzana Kadirova kao obavezno štivo u čečenskim školama
• Rastuća Erdoganova autokratija prijetnja Turskoj
• Tisuće Čeha traže ostavku premijera
• Podrška za stvaranje Tribunala za rusku agresiju se širi, poručuje Zelenski

Otkad je Douglas Coupland skovao izraz generacija x, smatralo se da je to samo prazno mesto, nepoznata promenljiva. Mi smo bili generacija koja nije znala sopstveno određenje. Sad znamo. Covid-19 je rešenje za x. Mi pripadamo generaciji zatvorenih u kuće.

Kao što smo se šalili na Tviteru, bilo je neizbežno da se od naše generacije zatraži da spase svet sedenjem u kući i gledanjem televizije. Covid-19 pogađa svakog; ubija stare ljude, a deci uništava detinjstvo. Ali na poseban način utiče na nas koji imamo sitnu decu i stare roditelje. Nama je osećanje zatvorenosti neobično poznato. Na mahove Covid-19 izgleda kao puka alegorija za stanje moje generacije: otkad smo završili školu, sedeli smo u zatvorenoj prostoriji, ispred ekrana, dok se odvijala globalna katastrofa. Posebnost te katastrofe za našu generaciju je to da se ona događa svakome od nas nasamo.

Kriza je vanredna, ali moj standardni položaj u životu je upravo onaj u kome sam sada – svi koje poznajem su izolovani i najednom bez prebijene pare (osim onih koji su dobili nasledstvo) i svi nemo gledaju propadanje. Istorijski događaji kao što su 11. septembar, finansijska kriza 2008. i Covid-19 samo su nagle erupcije u dugačkom nizu propadanja: industrijski sektor, humanističke nauke, mediji, američka republika. Koliko god Covid-19 sam po sebi bio ozbiljna pretnja, on mi izgleda i kao generalna proba 21. veka.

Problemi 21. veka biće globalni i intimni. Covid-19 je najjasniji mogući dokaz da, u najstvarnijem smislu, postoji direktna fizička veza između pijaca u Vuhanu, pica u Lombardiji i poslovnih zgrada u Njujorku. Svi dišu isti vazduh. Svuda ista priča. Rešenje za probleme 21. veka, kao i za Covid-19, može doneti samo birokratija koju informišu stručnjaci. To je to. Nema drugog rešenja. U 21. veku libertarijanizam nije nimalo relevantniji od geocentrizma.

Ali u 21. veku će izbor biti solidarnost ili smrt. Sad smo to shvatili. Upravo to je Covid-19: kriza intimnosti koja se može rešiti jedino solidarnošću. Kad se osvrnemo, vidimo da je to bio zadatak naše generacije: suočavanje s krizom intimnosti, uzdrmavanje temelja intimnosti i pokušaj da se oni opet učvrste.

Potrošačka kultura izgrađena posle Drugog svetskog rata razara jedinstvo, uništava zajedništvo, potkopava zajednicu, ubija solidarnost. „Svako u svojoj ćeliji bezmalo veruje da je slobodan“, rekao je W. H. Auden. Mi smo generacija uronjena u cinizam, skepticizam i ironiju, ali to se mora prekinuti. Pokazalo se da je generacijski zadatak suočavanja sa razbijenošću i njenog prevazilaženja zapravo politički.

Podele koje su preplavile naš politički govor ne mogu se održati. Ako sad žalite što vaša vlada nije slušala eksperte za infektivne bolesti, odmah počnite da slušate šta govore eksperti za klimatske promene o događajima u toj oblasti tokom narednih 30 godina. Jedna novija studija pokazala je da će Amerikanci morati da se pomere sa istočne obale, a procenjuje se da će broj unutrašnjih migranata biti 13 miliona. Taj problem se ne može rešiti ogromnom vojnom silom, već samo kolektivno prihvaćenim informisanjem, saradnjom i žrtvovanjem.

Starija generacija i dalje se ponaša konspirativno i bahato. Na izborima 2020. kandidati su dvojica staraca koji žele da obrnu još jedan krug. Gnev milenijalaca je i te kako opravdan: zašto bi iko od njih verovao u postojeći sistem ili u njemu učestvovao? Ova katastrofa će ih svakako usmeriti ka alternativnoj budućnosti. Jedna stvar postaje jasna u svakoj krizi: odgovorni pate, neodgovorni trijumfuju. U kom trenutku nastavak nameštene igre počinje da vređa ljudsko dostojanstvo? Karijerizam je besmislen, ali je iz nekog razloga jedini izam koji ne jenjava. Šezdesete godine prošlog veka su navele pripadnike tadašnje generacije mladih da se probude, međusobno usklade i isključe iz postojećeg poretka. Ne vidim kako bi danas mladi ljudi mogli imati ikakav drugi izbor osim još potpunijeg odbijanja.

A ipak, ovog puta, koliko god da je teško, prvi put sam osetio nadu. Postalo je jasno o čemu će se odlučivati u 21. veku: koliko mrtvih je prihvatljivo da bi se održao ekonomski status kvo? Videli smo da vlade mogu preduzeti krupne mere. Videli smo da je ogromna većina ljudi spremna da žrtvuje sopstvenu udobnost da bi zaštitila svoje najugroženije sugrađane. Posledice su duboke. Postalo je jasno da ljudsko društvo ne čine samo ekonomske interakcije i da tržišni fundamentalizam ima svoje granice.

Generacija x, ogrezla u radikalnom skepticizmu, sad mora da nađe način za kolektivnu akciju. Moramo raditi zajedno ili umirati sami – to više nije hipi besmislica. Da li smo spremni za rat bez neprijatelja?

Stephen Marche

The Guardian

Peščanik.net