Kraj Ujedinjenih nacija?

tačno.net
Autor 22.3.2016. u 10:39

Kraj Ujedinjenih nacija?

Jedno od mesta gde se možete uveriti da globalni “poredak” nastao posle Drugog svetskog rata polako propada jeste Savet bezbednosti UN-a – ako vas puste da tamo uđete, a neće. Nećete bolje proći ni na proređenim “javnim” zasedanjima. Ništa od stvarnog diplomatskog rada Saveta više nije vidljivo.

Savet bezbednosti koji je zadužen za održavanje međunarodnog mira ima više posla nego ikada. Ranijih godina sastanci Saveta su održavani jednom ili dva puta nedeljno i trajali su po nekoliko sati. Danas se održavaju svakog dana, često i noću i tokom vikenda. Dnevni red o kojem raspravljaju preopterećeni diplomati sve je duži i kreće se od Severne Koreje do Libije. Ovaj dugi niz sastanaka pokazuje koliko energije Savet posvećuje mnogobrojnim sukobima u današnjem svetu, ali i odražava činjenicu da on ne postiže svoj cilj: ne treba biti diplomata pa videti da je ova planeta sve nesigurnije mesto za život.

Tu je i problem semiotike. Pošto je sâm sebe ograničio na odlučne, oštre odluke (kao što su zahtevi da se Izrael povuče sa okupiranih palestinskih teritorija), Savet donosi rezolucije koje su sve duže i nejasnije. Sada koristi pet-šest (niko ne zna koliko tačno) različitih kategorija izjava za javnost. Nekada se služio samo jednom. Šefovi misija UN-a mi kažu da ni sami ne razumeju konfuzna zaduženja koja Savet daje svojim mirotvorcima. Vlade koje sam savetovao kažu da nemaju pojma šta u stvari znače rezolucije koje su im upućene.

Iza neuspeha UN-a da prekine stravični rat u Siriji stoje mnogi razlozi i nije dovoljno samo svaliti svu krivicu na Rusiju, čemu su posebno skloni zapadni diplomati. Uznemirujuća istina je da glavna svetska institucija za sprečavanje i zaustavljanje ratova – ne funkcioniše.

Glavni problem je u tome što osnivačka premisa Saveta – da svet uređuju države – više ne važi. Sukobi u koje su umešani Al Šabab, Boko haram ili Islamska država proističu iz određenih lokalnih okolnosti, ali često imaju regionalni i globalni uticaj i posledice. Zamišljen kao institucija koja treba da spreči međudržavne sukobe i arbitrira u njima, Savet ne uspeva da se prilagodi novom svetu.

Kao član britanske delegacije pridružio sam se 12. septembra 2001. šokiranim diplomatima u prostorijama Saveta kako bismo osudili napade koji su se desili prethodnog dana u Njujorku i Vašingtonu. Ali priroda političkog nasilja i globalne nesigurnosti već je bila zauvek promenjena davno pre tog užasnog dana. Međutim, Savet se uporno držao arogantne pretpostavke da vlade odlučuju a ostali slušaju. Neuspeh vlada i njihovih multilateralnih institucija već poprima epske razmere. Epizodni i geografski ograničeni incidenti polako su prerasli u stalni rat, nesigurnost i ekstremističko nasilje na gotovo svim kontinentima.

Ali rasprava o reformi UN-a ostaje zaglavljena u mnogo puta prežvakanim pitanjima o novim stalnim članicama Saveta bezbednosti ili ograničenjima upotrebe veta. Ta pitanja su važna, ali neće biti rešena u bližoj budućnosti i njihovo rešenje neće razrešiti dublje probleme ove institucije. Ujedinjene nacije gube svoj značaj i preti im propast slična onoj koja je zadesila Ligu naroda.

Ove godine će biti imenovan naslednik Ban Ki-Muna. Potreban nam je odlučan i nezavisni generalni sekretar, koji će davati nepristrasne i precizne preporuke Savetu, neće zazirati odstalnih članica i njihovih pretnji vetom niti će podržavati njihove predrasude, pri ćemu će njegov najvažniji prerogativ biti zaštita civilnog stanovništva. Ozloglašeni suprotni primer je Ruanda: šef mirovnih misija UN-a nije upozorio Savet bezbednost na predstojeći genocid u toj zemlji, jer je procenio da njegove članice ne žele da čuju za to.

Zaista nezavisni generalni sekretar odavno bi zahtevao prekid vatre u Siriji i jasno upozorio na posledice, između ostalog i prinudne mere, za one koji to ne poštuju. Zahtevao bi i sazivanje međunarodne konferencije koja bi utvrdila i primenila plan za dvodržavno rešenje izraelsko-palestinskog pitanja, što je zahtev koji neprestano postavljaju i Savet i sve države članice UN-a.

Generalni sekretar mora biti slobodan da izabere jak, iskusan tim, da članove imenuje po zasluzi, a ne da, kao dosad, najvažnije poslove raspoređuje među stalnim članicama, jer takva praksa institucionalizuje njihovu štetnu dominaciju.

Neki zvaničnici su priznali da stalne članice rediguju neke izveštaje UN-a pre nego što se oni dostave Savetu bezbednosti (i sâm sam jednom to radio). Postoje tabu pitanja, kao što su ona vezana za Čečeniju ili tenzije u Južnom kineskom moru; ona se ne pojavljuju na dnevnom redu Saveta jer se “podrazumeva”, iako to nikad nije i javno priznato, da neke moćne zemlje zabranjuju raspravu o njima. Poslednjih godina takvo je bilo pitanje Kašmira. Mada je zbog tog sukoba svet bio bliži nuklearnom ratu nego ikada do sada, pominjanje te vruće teme je prećutno zabranjeno.

Istrage vezane za činjenicu da UN nije uspeo da spreči masakre u Ruandi, Srebrenici i Sri Lanki obelodanile su niz slabosti, i političkih i institucionalnih. Ali niko ne može biti siguran da će se ubuduće takvim tragedijama posvećivati kompetentna pažnja. Potreba za hrabrim i odlučnim novim generalnim sekretarom bukvalno je pitanje života ili smrti – u stvari mnogih smrti.

Iako se tvrdi da Savet bezbednosti sada drži više javnih zasedanja nego ikada ranije, većina najvažnijih pregovora vodi se iza zatvorenih vrata. U Savetu sam proveo četiri-pet godina i nikada nisam video nijedan dobar razlog za izbegavanje suda javnosti o većini rasprava – time se jedino prikrivaju površnost i ispraznost debata (mada je privatnost u pregovorima ponekad korisna).

Televizijsko prenošenje skupštinskih zasedanja unapredilo je demokratiju. O diplomatima treba suditi na osnovu onoga što govore: to je slab oblik odgovornosti, ali je napredak u odnosu na činjenicu da ga danas uopšte nema. Transparentnost diplomatskih aktivnosti u UN-u rezultirala bi razumljivijim pa, prema tome, i legitimnijim odlukama. Javnost bi se više angažovala kada bi Savet, na primer, javno raspravljao o dostavljanju pomoći opsednutim gradovima u Siriji. Ljudi bi počeli da brinu o onome što se dešava u UN-u.

I konačno, Savet bi već sutra mogao da sprovede jednu reformu. Mogao bi da čuje šta ljudi i zainteresovane strane pogođene njegovim odlukama imaju da kažu. Kada Savet raspravlja o Siriji, Libiji ili Somaliji, možemo biti sigurni da Sirijci, Libijci ili Somalijci nisu prisutni. Ničim se ne može opravdati to što Savet bezbednosti, iako je stvarnost takva da se skoro svaki dnevni red tiče sukoba između “nedržavnih” grupa, samo državama dozvoljava da mu se obrate, pa čak ni to nije česta praksa ako države nisu članice Saveta.

Savet u retkim prilikama dozvoljava pristup nedržavnim zainteresovanim stranama – ali samo onima koje podržava. Trebalo bi uvesti kao redovnu praksu da legitimne i reprezentativne zainteresovane strane iznesu svoje stavove pre nego što Savet donese odluke o njihovoj budućnosti. Na kraju krajeva, one najbolje poznaju svoje zemlje i imaju najbolji uvid u svoje sukobe.

Ako žele da uspostave mir, diplomati moraju da se naviknu na to da imaju posla sa raznim grupama koje treba ubeđivati. Da bi se neki sukob okončao, potrebno je prisustvo zainteresovanih strana. Takav rad zahteva strpljenje koje dobri posrednici i diplomati već imaju. Oni shvataju da će teško postignuti savezi i ponavljane runde razgovora (i saslušanja) pre dovesti do mira nego papiri koji su proizvod trgovine interesima i koje niko ni ne čita.

Da bi se takva poboljšanja postigla, nije potrebno prepravljati Povelju Ujedinjenih nacija: sve to je već sadržano u njoj. Previše se tolerišu decenije ustajale i prepotopske tradicije u UN-u; nekolicina odlučnih i hrabrih diplomata može doneti prave promene. Opterećen novim sukobima, svet izvan mračnih kancelarija UN-a zahteva da se u njih pusti malo dnevne svetlosti.

Carne Ross, The Guardian, 10.03.2016.

S engleskog prevela Slobodanka Glišić

Peščanik.net

tačno.net
Autor 22.3.2016. u 10:39

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija