»La gauche caviar« i dvorski populista Sarkozi

Povezani članci

• Trump u govoru rekao kako je jedini koji može pobijediti na izborima 2024.
• Njemački reporter koji je želio ispričati ljudske priče o ratu
• Nove najave o referendumu za nezavisnost Škotske
• Biden odabrao Harris za potpredsjednicu u izbornoj utrci
• Svjetski čelnici pozvali na ekonomiju povjerenja
• Izrael u blokadi

POSLE VOĐSTVA U PRVOM KRUGU PREDSEDNIČKIH IZBORA SOCIJALISTA FRANSOA OLAND IMA DOBRE IZGLEDE DA U DRUGOM KRUGU 6. MAJA POBEDI AKTUELNOG PREDSEDNIKA NIKOLU SARKOZIJA I PREKINE NEPRIJATNU SERIJU IZBORNIH PORAZA EVROPSKIH LEVIH PARTIJA. KLJUČ IZBORA DRŽE GLASAČI NACIONALNOG FRONTA MARINE LE PEN, KOJA JE SA 1,5 MILIONA GLASOVA NADMAŠILA REZULTAT SVOG OCA ŽAN-MARIJA LE PENA IZ 2002. SARKOZI KAMPANJU PRILAGOĐAVA BIRAČIMA SA EKSTREMNE DESNICE A OLANDA OPTUŽUJE DA ZAPRAVO PREDVODI LA GAUCHE CAVIAR – KAVIJARSKU LEVICU

Do okončanja glasanja u prvom krugu francuskih predsedničkih izbora, u nedelju 22. aprila, bilo je zabranjeno objavljivati rezultate egzit pul anketa, ali se u socijalnim mrežama ipak pojavila vest da su se u naredno kolo plasirale Holandija i Mađarska, što se, naravno, odnosilo na socijalističkog kandidata Fransoa Olanda (Holland) i na Nikolu Sarkozija (Nicolas Paul Stéphane Sarközy de Nagy-Bocsa), koji je poreklom Mađar.

Osvojivši 28,63 odsto glasova, Oland je ostvario prednost od jednog i po procenta nad Sarkozijem (25,50).

Dok su se socijalisti ohrabrivali Olandovim vođstvom, Sarkozi je umornog, nimalo pobedonosnog lica, pokušavao da se izvadi dosetkom: “Kažu da sam ja prvi predsednik koji nije osvojio vođstvo u prvom krugu, ali ih podsećam da poslednji francuski predsednik, doduše, jeste vodio u prvom krugu, ali je dobio 20 odsto glasova manje od mene.”

Na birališta je izašlo čak 80 odsto birača, znatno više nego ranije. To je zato što Francuzi očito smatraju važnim ove izbore, obeležene teškoćama u evrozoni, francuskim rastućim javnim dugom (90 odsto BDP-a koji je 70 odsto u rukama stranaca), gubitkom najvišeg kreditnog rejtinga AAA. Zabrinuti su zbog rasta nezaposlenosti (čitave generacije imigrantske dece rastu u getoiziranim predgrađima), za budućnost francuskog modela socijalne sigurnosti (kome preti kresanje s obzirom da Francuska ima najveći procenat javnih troškova u evrozoni).

Sarkozi je, uobičajeno za političara na vlasti, birače plašio promenom: “Za dva dana, on (Oland) će poništiti sve napore poslednjih pet godina, oporezovaće mali porodični biznis i Francuska će propasti…” Tvrdio je da neće dozvoliti da mu drže lekcije oni koji su hteli u Jelisejsku palatu da dovedu DSK (Dominika Stros-Kana, bivšeg direktora MMF-a, nesuđenog socijalističkog kandidata, torpedovanog hapšenjem i seksulanim skandalom sa Nafisatu Dijalo, sobaricom njujorškog hotela “Sofitel” kojoj na kraju tužilac nije poverovao). Socijaliste je opisivao kao “kavijarsku levicu (la gauche caviar), koja šalje svoju decu u elitne škole, koja govori da je protiv finansijskog sveta, a onda uživa u ‘trendi’ klubovima.”

JAČA OD OCA: Iznenađenje izbora, Marina le Pen, kandidat Nacionalnog fronta, treća je sa 18 odsto glasova. Ona je dobila 6,3 miliona glasova i za 1,5 miliona premašila istorijski rezultat svoga oca Žan-Marija le Pena, koji je 2002. osvojio iznenađujućih 16,9 odsto i plasirao se u drugi krug. Ona je unekoliko smanjila antisemitsku retoriku, ali je isticala socijalne zahteve i nametnula oštar ton protiv elite, halal hrane i šengenskog ugovora, o pitanju imigracije, islama, zakona i reda.

Na izborima 2002. došlo je do mobilizacije birača zbog “lepenovske opasnosti”. Sada se glasačima Nacionalnog fronta udvaraju, kao u starom šlageru: “Marina, Marina, Marina, ti ne znaš da volim te ja…”. Sarkozi se obraćao njenim “glasačima koji su umorni”, tumačeći njihov “glas patnje” kao “izraz revolta”: “Čuo sam vas!” “Ja osećam vaš bol.” “Pozivam sve građane Francuske koji stavljaju patriotizam iznad partija da se ujedine i pridruže mi se!” Sarkozi se parolom o jakoj Francuskoj i predlogom da se formira ministarstvo za nacionalni identitet u kampanji sistematski pomerao udesno, obećavajući da će tražiti preispitivanje imigracione politike, pa i ukidanje šengenskog bezviznog režima u Francuskoj.

Na prethodnim predsedničkim izborima 2007. godine oko 40 odsto glasača Nacionalnog fronta glasalo je za Sarkozija u drugom krugu i omogućilo mu da pobedi Segolen Rojal, životnu partnerku sadašnjeg kandidata Fransoa Olanda (nisu se venčali, jer su smatrali da je to isuviše buržujski; imaju četvoro dece, a ona mu je 2007. rekla da napusti kuću i ode kod svoje Valerije – Veleri Trivejler sa kojom danas živi).

Da bi ipak uspeo u, kako “Mond” piše, “nemogućoj misiji”, Sarkozi bi morao da privuče 80 odsto frontista i dve trećine degolističkih centrista Fransoa Bajrua koji je osvojio 9,11 odsto glasova. Marina le Pen, međutim, nije rekla svojim glasačima kako da glasaju u drugom krugu, očigledno računajući na to da bi upravo Sarkozijev poraz otvorio vrata za novi rast njene partije, možda i sa ambicijom da tokom krize ona postane ključni igrač francuske desnice.

Sadašnje procene francuske agencije Ipsos govore da je Sarkoziju sklono oko 60 odsto glasača Nacionalnog fronta, a da 18 odsto kaže da bi moglo da glasa za socijalistu. Među Bajruovim glasačima trećina je za socijalističkog kandidata, a trećina za Sarkozija. Takve procene govore o pobedi Olanda u drugom krugu rezultatom 53 do 56 odsto. Ako Sarkozi izgubi, biće prvi predsednik koji nije osvojio drugi mandat posle Valerija Žiskara Destena 1981. godine.

KONZERVATIVNI ORKESTAR: Od juga do severa i od istoka do zapada Evrope trenutno vladaju konzervativci. Kažu da Evropa nije videla toliko desnih političara na vlasti još od tzv. “koncerta sila” iz 19. veka (Austrija, Pruska, Rusija, Velika Britanija, kojima je kasnije priključena poražena Francuska), kada su reakcionarni konzervativci Meternik, Taljeran i Velington pritiskali liberale i proradničke partije. Ni za jednog od njih se, međutim, ne može reći da je novi Meternik, a ni Čerčil u susretu sa sudbinom, niti se može predstaviti kao Šarl de Gol u Francuskoj, niti kao Adenauer u Nemačkoj, niti kao katolički vizionari Žan Mone i Robert Šuman, koji su kreirali evropsko zajedničko tržište. Sarkozija, muža manekenke Karle Bruni, koga opisuju i kao džet-set desničara s mešavinom agresije i ironije, dvorskog populistu, “narodnog kandidata”, kako on sebe voli da predstavlja, u Francuskoj protivnici nazivaju “Sarko Amerikanac”… U Italiji, bogatog populistu Berluskonija – bunga-bunga političarem.

Socijalistički kandidat Oland, koji o sebi govori kao o “običnom čoveku”, u kampanji je obećavao da će one koji zarađuju više od milion evra godišnje oporezovati stopom od 75 odsto, da će ponovo pregovarati o evropskom fiskalnom paketu, koji je prihvatilo 25 zemalja. Najavljivao je da će povećati i poreze za korporacije, da će povećati minimalne plate, sniziti godine za penzionisanje sa 62 na 60 za pojedine kategorije radnika i pomoći mladima koji traže posao.

STALJINGRAD: Ranije pretpostavke analitičara govorile su da bi lider Levog fronta i pop-star levice Žan-Lik Melanšon, koji se zalagao da se prihodi veći od 360.000 evra godišnje oporezuju stopom od 100 odsto i da se Francuska povuče iz NATO-a, mogao tražiti ustupke pre nego što pozove pristalice da glasaju za Olanda. Levi front, koalicija Francuske komunističke partije, Partije levice i Unitarne levice (Gauche unitaire), koja uključuje komuniste, leve socijaliste, trockiste, leve radikale, republikance, sekulariste i ekologiste, napredovao je u odnosu na 2009. (kada je osvojio 6,47 odsto glasova na izborima za Evropski parlament, ili u odnosu na 2010. kada je na regionalnim izborima osvojio 7,49 odsto).

Na početku kampanje pravili su viceve o tome da dolazi dan kada će Melanšon osvojiti 9,99 odsto glasova (paziti na mesto zareza), a posle su mu istraživači javnog mnjenja prognozirali čak rezultat od 17 odsto – pa onda konstatovali da je dobio manje nego što je očekivano, ali da ipak donosi rezervno gorivo socijalistima. Kako izveštava BBC, prvi uzvici uzbuđenja čuli su se kada su se na TV ekranima pojavili rezultati egzit pula koji su govorili o vođstvu Olanda za tri poena (zvanični rezultati će prepoloviti tu razliku), a drugi, pri kraju govora Žan-Lika Melanšona na pariskom trgu Staljingrad.

Melanšon, dobar govornik, pustio je socijaliste da čekaju, podižući napetost, zato su ga žešće pozdravili kada je izgovorio da 6. maja svi zajedno treba da sruše tandem “Merkozi”. U konačnom saldu odlučivaće i onih šest odsto glasača malih kandidata (les petits candidats) – Eva Džoli, kandidat evro-ekologista (2,28 odsto) Olandu je odmah dala podršku, a odlučivaće i antievrosuverenista Nikola Dipon-Enjan (1,8), Filip Putu iz Nove antikapitalističke partije (1,2), trockista Natali Arto iz partije Radnička borba (0,57) pa i bizarni nezavisni kandidat Žak Šeminad, koji se zalagao da se kolonizuje Mars (0,25 odsto). Možda i partijski neidentifikovani “indignadosi”, “anonimusi” i “okupatori Volstrita”.

Ako bude izabran, Fransoa Oland će biti prvi levičarski predsednik u Francuskoj posle Fransoa Miterana, koji je vladao u dva mandata između 1981. i 1995. Oland je ohrabrivao birače podsećanjem na prvi krug tih izbora iz 1981: “Miteran je bio drugi, mi smo sada prvi…” Povratak socijalista u Francuskoj mogao bi da predstavlja prekid po levicu neprijatne serije kraha vlada levog centra u Evropi (vidi tekst “Umorna evrolevica”), koja je deo sindroma dugoročne krize evropske socijaldemokratske formule. 

Osokoljena evropska desnica

ISTORIJSKI USPEH: Marina le Pen

Sa 17,9 odsto osvojenih glasova predsednički kandidat ekstremno desnog Nacionalonog fronta Marina le Pen ostvarila je istorijski proboj na francuskoj političkoj sceni. Partije slične orijentacije u Evropi, mahom smatrane baukom politički korektnog mejnstrima, nadaju se povoljnijem vetru u sopstvena leđa. Odličan rezultat Le Penove bez sumnje je “ojačao našu demokratsku legitimaciju”, kaže u razgovoru za bečki “Standard” Andreas Melcer, poslanik austrijske Slobodarske partije u Evropskom parlamentu, “jer je pokazala ispravnost modernog desnog kursa”.

Melcer važi za jednog od najvažnijih ljudi za vezu evropskih desničarskih partija, kao što su italijanska Severna liga, Nacionalni front ili austrijski slobodarci. On objašnjava da je Marina nastavila putem svog oca Žan-Marija le Pena, ali je “izglačala sve što je ekstremno”. Kaže da se “treba distancirati od antisemitizma, aranžirati sa Izraelom, da ne treba biti ksenofobičan, protiv svega što je strano, ali zato treba biti kritičan prema islamu”. To bi trebalo da budu principi nove strategije desničarskih partija.

Za Sarkozija kaže da sada plaća cenu za to, što je doduše “govorio desno, ali nije u skladu s tim ništa preduzimao i sada mu ljudi ne veruju”. Sa druge strane, Nacionalni front su svi otpisivali, a on je jačao, što pokazuje da Evropa i u budućnosti mora da računa sa desno-populističkim segmentom.

Optimizam Melcer crpi i u promenama na vrhu Severne lige, gde je Umberta Bosija zamenio bivši ministar unutrašnjih poslova Roberto Maroni. Sa takvim partnerima u Francuskoj i Italiji austrijski slobodarci sa optimizmom gledaju u budućnost. Prvi cilj im je da na EU izborima 2014. osvoje dovoljno glasova da formiraju ozbiljnu frakciju protiv Evropske unije.

Novo lice evropske desnice nazire se i u liku holandskog desnog populiste Gerta Vildera, koji je u ponedeljak oborio manjinsku vladu premijera Marka Rutea, jer se nisu dogovorili o paketu štednje i pomoći za krizom ugrožene države EU. Koliko god u Holandiji nastupa kao radikalni protivnik islama i EU, toliko se predstavlja kao prijatelj Izraela. On neće da ima nikakva posla sa partijama kao što je belgijska Vlams Belang, koja otvoreno potpiruje mržnju prema strancima. 

a. i.

 

 

 Umorna evrolevica

Pre četrdeset godina (1972) vlade levog centra su imale: Austrija, Nemačka, Danska, Švedska, Norveška i Kipar (istočne zemlje su bile, naravno, komunističke).

Pre dvadeset godina (1992), tri godine posle pada Berlinskog zida, leve vlade imale su: Španija, Francuska, Italija, Austrija, Slovenija, Rumunija, Bugarska, Poljska, Estonija, Kipar.

Pre deset godina (2002): Britanija, Francuska, Holandija, Nemačka, Finska, Poljska, Slovačka, Rumunija, Slovenija, Grčka…

Pre dve godine (2010) levičari su vladali u: Portugalu, Španiji, Velikoj Britaniji, Grčkoj, Sloveniji, Austriji, Mađarskoj, Slovačkoj, Kipru…

Godine 2012. u evropskim zemljama levica je na vlasti još samo u Austriji, u kojoj vlada tzv. velika koalicija, u podeljenoj Belgiji, kojoj je trebalo rekordno vreme da sastavi vladu, i u Hrvatskoj, koja prolazi poslednju kapiju ka članstvu u EU.

U međuvremenu, britanski laburisti su izgubili izbore. Pale su dužničke leve vlade u Grčkoj, Portugalu i Španiji, u kojima je zavladala socijalna nesigurnost, izbijali su štrajkovi, ulične demonstracije, a u Atini i paljevine.

U Mađarskoj u dužničkoj krizi teškoj 80 milijardi evra, socijalisti su poraženi na izborima održanim 2010, na kojima je trijumfovao desni Fides, nakon kampanje zasnovane na socijalnom populizmu i apstraktnoj kritici socijalističkog “režima”. Desničarski Fides je dobio 56,36 odsto (263 od ukupno 386 mesta u parlamentu), a socijalisti svega 17,37 odsto, i u godini mađarskog predsedavanja Savetu EU ponovo je doveo Viktora Orbana na čelo vlade i režim koji pisac Đerđ Konrad naziva autoritarnim.

U Sloveniji je posle referenduma 2011. zbog produžavanja radnog veka pala socijaldemokratska vlada Boruta Pahora, a na sledećim izborima je bila najjača leva ad hok grupacija Zorana Jankovića, ali su vladu ipak sastavili konzervativci. Prošle nedelje u Sloveniji je održan generalni štrajk radnika javnog sektora, zbog planiranih vladinih mera štednje, a premijer Janez Janša je poručio da će slovenačka vlada prekinuti tradiciju da “kleči” pred sindikatima.

Večito opozicioni evrokomunisti su posle sovjetskog kolapsa razbijeni, istočni komunisti su padali, reformisali se, prefarbavali, vraćali i padali, a ni nekada vladajuće zapadnoevropske socijaldemokrate se očito ne osećaju najbolje. Pitanje je, doduše, kakva je to bila levica koju je reprezentovao za američke prilike levi, zbog Monike Luinski do impičmenta dovedeni, Bil Klinton, a u Evropi dominirali Britanac Bler, jedan od kreatora tzv. trećeg puta, koga su nazivali “Američka Pudlica” i zbog uvlačenja Britanije u rat protiv Iraka “Lažov”, zatim Francuz Lionel Žospen, Nemac Gerhard Šreder, sada Gaspromov direktor, ili Šveđanin Goran Peršon. Oni su se manje-više držali gvozdenog pravila liberalizma: manje države, niži porezi, više tržišta, i davali su doprinos svojevrsnoj tačerizaciji socijaldemokratske formule. Laburistu Gordona Brauna su desni torijevci opominjali da odvoji više novca za zdravstvo.

Lideri levice, šezdesetosmaši na vlasti, više levi liberali nego socijaldemokrate, nisu se pokazali kao vizionari poput prethodnika Vilija Branta i nisu pronašli odbrambenu formulu protiv demontaže države blagostanja posleratne Evrope. To su u Volstritu zatočeni tipični politički reprezenti posleratnih bejbi-bumersa, razmažene generacije koja je odrasla na kreditima svojih očeva, a u starosti se besomučno zadužuje na račun sinova.

Da li Francuzi nalaze novu formulu i prekidaju nezgodnu seriju njihovih poraza, videće se 6. maja.

Beg iz centra

U vremenima blagostanja birači nisu skloni da svoj glas daju nekome ko obećava radikalne promene. U vremenima privrednog rasta mejnstrim partije se, shodno tome, pažljivo kreću nešto više desno i nešto više levo od centra, pa je u nekom trenutku do neprepoznatljivosti izbledela razlika između evropskih socijaldemokrata i demohrišćana. Partije ekstremno desno ili levo su po pravilu slabo prolazile na izborima.

U vremenima krize i nezaposlenosti birači traže radikalne promene i beže od centra. To važi i za doskora zaštićenu, a u poslednjih nekoliko godina ugroženu srednju klasu. Uspeh Fransoa Olanda upravo leži u tome što je to prepoznao i tome prilagodio svoju kampanju. Marina le Pen nije morala ništa naročito da menja, jednostavno je dočekala veće nezadovoljstvo glasača.

Kada se u Francuskoj saberu glasovi ekstremne levice i desnice, izvlači se zaključak da preko 30 odsto glasača želi promenu do sada etabliranog političkog i društvenog sistema. Tako i mejnstrim partije u lovu na glasove počinju da menjaju svoj umereni ton i udaljavaju se od političke korektnosti. To opet kod umerenih glasača izaziva gađenje, pa ne želeći da imaju posla ni sa ekstremnom desnicom ni sa radikalnom levicom, svoj protest izražavaju dajući glasove bizarnim partijama kao što je Piratska partija u Nemačkoj, ili Movimento u Italiji koji predvodi kabaretista Bepe Grilo, a koja je već po nekim procenama treća po snazi.

Posledica bežanja glasača ekstremnim partijama i njihovog participaranja u vlasti, posledica ekstremnijeg suštinskog, ili makar demagoškog zaokreta mejnstrim partija je da se gubi potencijal za kompromis, na kome se ne zasniva samo Evropska unija kao politička tvorevina, već demokratije uopšte. Rezultat takvog razvoja se vidi u SAD, gde republikanci pod uticajem svog ekstremnog krila Čajanke (Tea Party) gube sposobnost dogovora sa demokratama u Kongresu, pa čitav politički sistem svako malo deluje disfunkcionalan.

a. i.

Vreme.rs