Mandat neba i tri hiljade milijardi dolara

Autor 27.9.2012. u 09:31

Mandat neba i tri hiljade milijardi dolara

Ove godine navršilo se četrdeset godina od istorijskog Niksonovog putovanja u Peking. Bio je to trenutak koji je odlučujuće delovao na buduće kreiranje kinesko-američkih odnosa i izmenio tok hladnog rata. U momentu kada je Nikson doneo odluku da poseti Peking, Sjedinjene Američke Države nalazile su se u strateškom ćorsokaku, zapletene u indokineskim prašumama i bez kvalitetnog idejnog rešenja kako da se “časno povuku” iz Vijetnama, a da pritom ne izgube svoje saveznike, dok je Kina posle dugogodišnje spoljnopolitičke izolacije, uzrokovane unutrašnjim problemima i Kulturnom revolucijom, tražila nove modalitete saradnje sa svetom. Paralelizam interesa doveo je dve istorijski, kulturno i ideološki suprotstavljene države u poziciju da jedna u drugoj moraju da traže oslonac. Dubinska kriza bila je okidač za promenu paradigme i prihvatanje dojučerašnjeg neprijatelja za saveznika ili kako je to Nikson objasnio: “Kinezi koriste dva znaka da napišu reč kriza. Jedan znak predstavlja opasnost, a drugi priliku. Čuvajte se opasnosti u krizi, ali prepoznajte priliku.” Bio je to bez sumnje prekretni događaj u daljem razvoju kinesko-američkih odnosa koji su bili gotovo u potpunom prekidu od Korejskog rata.

Od tog momenta do danas mnogo šta se promenilo. Hladni rat je završen devolucijom Sovjetskog Saveza, čije preteće postojanje je bilo jedan od odlučujućih faktora u procesu približavanja SAD i Kine. I pored smanjenja napetosti u svetu, ostali su globalni izazovi koji su Kinu i Ameriku u XXI veku stavili pred novi zadatak – kreiranje kvalitativno novih odnosa i preuzimanje odgovornosti za globalno upravljanje po nizu ključnih pitanja, počev od trgovine i monetarne politike, pa do svetske bezbednosti i globalnog zagrevanja. Kina, kao druga ekonomska sila sveta od 2011, predstavlja glavnog spoljnopolitičkog partnera SAD i tako će ostati još dugo. I pored razvijene bilateralne saradnje, kinesko-američke odnose koči niz problema od kojih su najvažniji pitanje Tajvana, kineskog suficita, političke reforme Komunističke partije Kine, KPK, i globalnih izazova u kriznim regionima poput Bliskog istoka.

IZAZOV ZA SVET: Ekonomski izazov koji Kina predstavlja za ceo svet i dalje je nerešiva enigma za SAD. Glavni problem vezuje se za pitanje američkog spoljnotrgovinskog deficita u odnosima sa Kinom i u vezi sa tim pitanje apresijacije juana koje godinama unazad zateže međusobne odnose. U 2010. godini američki deficit je dostigao rekordnih 270 milijardi dolara, za šta SAD direktno optužuju kinesku vladu, koja kroz državnu regulativu utiče na održavanje veštačke vrednosti renminbina (zvanična kineska valuta, “narodna valuta”), tj. održava nisku vrednost domaće valute da bi povećala konkurentnost svoje privrede i time uvećala spoljnotrgovinski suficit. S obzirom da Kina još uvek nije u potpunosti tržišna privreda (postoji državna regulativa po pitanju raspodele dobara i resursa itd.), ali i da je u suštini i dalje siromašna zemlja sa prosečnim bruto-nacionalnim dohotkom po glavi stanovnika – koji se uzima kao merilo blagostanja – od oko 8400 dolara, naspram 48.400 dolara koliko iznosi u SAD, kao i da nije demokratska zemlja u kojoj se odluke donose kroz javnu političku debatu i nadmetanje na slobodnim izborima, mogućnost prihvatanja sistemskih obaveza od strane Kine izgleda malo verovatna.

“Rekli smo zvaničnom Pekingu da mora da dopusti jačanje svoje valute u skladu sa činjenicom da kineska privreda beleži rast, da oni postaju bogatiji i ostvaruju veliki izvoz. Kineske vlasti su na to odgovorile potvrdno u teoriji, ali u praksi nisu preduzele sve što je bilo potrebno”, samo je jedna u nizu Obaminih izjava iz kojih se može zaključiti da će se politika pritisaka SAD nastaviti, baš kao i vešto manevrisanje Kine po pitanju podizanja vrednosti juana. Jačanjem juana, tj. uravnoteženjem kineskog monetarnog sistema i dovođenjem renminbina u realne okvire, spoljnotrgovinski suficit Kine značajno bi se smanjio, ali bi globalna ekonomija bila na dobitku pošto bi se, po viđenju SAD, u tom slučaju utakmica odigravala po fer i tržišnim principima.

Sa preko tri biliona dolara (tri hiljade milijardi), Kina je svetski rekorder po količini deviznih rezervi, a najveći deo je plasiran u dolarima. Prema podacima američkog Ministarstva finansija krajem 2011. godine, Kina je posedovala državne obveznice SAD u vrednosti od 1,15 biliona dolara. Pojedini američki analitičari u tome vide potencijalnu pretnju, jer bi naglom prodajom dolarskih rezervi Kina mogla da izazove nesagledive posledice po američku ekonomiju – počev od nekontrolisane inflacije pa do gubljenja poverenja u dolar širom sveta.

Mnogi ekonomisti, međutim, smatraju da ova bojazan nije realna, iz najmanje četiri razloga: naglo obaranje vrednosti dolara uticalo bi i na monetarnu stabilnost same Kine; ukoliko bi dolare prodavala na svom tržištu, podigla bi vrednost domaće valute i smanjila konkurentnost privrede, protiv čega se već godinama strpljivo bori; ukoliko bi, pak, prodala dolare Evropljanima, vrednost evra bi postala precenjena, čime bi se smanjila međunarodna konkurentska pozicija EU, što bi moglo da izazove protekcionističku politiku prema Kini; takvim avanturističkim potezom Kina bi urušila međunarodnu poziciju koju gradi već četrdeset godina.

FANGŠOU DEMOKRATIZACIJA: Izostajanje demokratizacije kineskog društva je drugi važan problem koji opterećuje kinesko-američke odnose. Još od vremena šefa KPK Deng Sjaopinga, koji je neformalno praktično vodio državu od 1978. do 1992. godine i njegove “četiri modernizacije” (u sferi nauke i tehnologije, poljoprivrede, industrije i vojske), počelo je da se postavlja pitanje “pete modernizacije”, koja bi uključila celovite društveno-političke reforme, demokratizaciju društva i slobodne, višepartijske izbore. Posmatrano iz zapadne perspektive, izgledalo je da će do “pete modernizacije” doći već krajem osamdesetih godina na talasu narastajućeg nezadovoljstva, pre svega među studentima i srednjom klasom koja je, posle ekonomskog otvaranja, u petrifikovanoj političkoj hijerarhiji videla svoju glavnu prepreku za dalji napredak. Nezadovoljstvo je kulminiralo na Tjenanmenu 1989. i imalo svoj poznati ishod.

Međutim, da bi se bolje shvatilo kinesko državno uređenje, važno je imati u vidu da Kina baštini višemilenijumsku tradiciju i konfučijansko nasleđe u kome hijerarhija i autoritet imaju važnu ulogu. Ignorisanjem uticaja tradicionalnih kineskih vrednosti na savremeni politički milje, SAD upadaju u ćorsokak, iz koga ne vide drugi izlaz do da povećavaju pritisak na Kinu. U tom svetlu treba posmatrati i tenzije nastale oko dodele Nobelove nagrade Liju Sjaobou, “kineskom disidentu i borcu za ljudska prava”, ili pak “subverzivnom elementu i rušitelju državnog uređenja”, kako to vidi Kina. “Odluka da Norveški komitet dodeli Nobelovu nagradu za mir Liju Sjaobou, osuđenom kriminalcu, protivna je principima same nagrade i njenog osnivača. Ovogodišnja dodela pokazuje kako je nekada prestižna nagrada postala politička igračka nekih zapadnih sila”, bio je zvaničan stav Kine. Na prvu loptu izgledalo je kao da bi to moglo da poremeti kinesko-američke odnose na duže staze. Do toga ipak nije došlo – prevagnuli su ekonomski interesi, pitanje koje je u politici uvek daleko značajnije od pitanja ljudskih prava.

Na Zapadu Kinu vide kao nedemokratsku, totalitarnu, jednopartijsku državu, koja ne preza od primene brutalne sile da bi ugušila bilo kakav demokratski pokret, kao u istoriji do sada neviđenu mešavinu komunističkog kapitalizma, ili pak kapitalističkog komunizma, u kome KP istovremeno deluje kao upravni, izvršni i nadzorni odbor neke multinacionalne kompanije. Veoma malo se govori o tome da sama Kina ne odbacuje u potpunosti demokratske principe, ali se zalaže za postepenu demokratizaciju, kao i za modifikovanu primenu demokratije prilagođenu sopstvenoj tradiciji i ogromnom broju stanovnika. Kina smatra da njenom istorijskom razvoju i društvenim odnosima više od čiste liberalne demokratije zapadnog tipa odgovara tzv. deliberativna demokratija – sistem koji kombinuje autoritativno vođenje zemlje od strane partije, širu participaciju naroda u političkim procesima, upravljanje kroz vladavinu prava, dok se odbacuju opšte glasačko pravo, parlamentarni organi i višepartijski izbori.

Čak i kineski intelektualci, kada govore o potrebi reforme, koriste termin “demokratski deficit”, čime označavaju političke i ekonomske probleme nastale prebrzim uvođenjem liberalne demokratije u državama u razvoju. Političko rukovodstvo koristi se idejom o izgradnji sistema koji bi bio prilagođen stepenu kineskog privrednog razvoja i posebnim društveno-političkim okolnostima, neke vrste “demokratije sa kineskim karakteristikama”, i to sve kroz primenu principa fang-šou (popuštanje-zatezanje), što bi značilo kontrolisanu i doziranu demokratizaciju (najočitiju kroz primer cenzure). SAD u svojim insistiranjima na političkim reformama zanemaruju da kineski “sopstveni put” u većoj meri korespondira sa modelom razvoja istočnoazijskih zemalja (meka autokratska vladavina) nego što odudara od opšteg regionalnog trenda.

Često se zaboravlja da je “otvaranje” političkog sistema neophodno i za samu kinesku vladu – ono možda neće dovesti do istinske demokratizacije, ali će pomoći da se dalje učvrste legitimitet i podrška politici koju vodi KPK. U tu svrhu su još 1987. uvedeni eksperimentalni seoski izbori koji se odvijaju i dan-danas u preko milion kineskih sela, utičući direktno na život više od 80 odsto seoskog stanovništva, čime je formiran “sigurnosni ventil koji sprečava da pritisci u zemlji eksplodiraju”. S druge strane, na taj način se “u politički proces uvodi element slobodnog izbora”, kako glasi jedno od tumačenja.

Od čestih optužbi za autoritarnu vladavinu, Kina se brani na karakterističan način. Tako u “Beloj knjizi o sistemu političkih partija” (2007) možemo pročitati da je “uspostavila sopstveni jedinstven sistem političkih partija i da ima sopstveni put ka ostvarivanju demokratije, koji je jedinstven u svetu”. Dakle, Kina nije apriori protiv zapadnih vrednosti, koje često preuzima (u šta se može uveriti svako ko poseti savremenu Kinu), ali im snagom svoje tradicionalne kulture daje nov kvalitet i kineska obeležja. Bez obzira na brojne kritike boraca za ljudska prava, prebrza liberalizacija političkog sistema u zemlji sa preko milijardu uglavnom seoskog, nedovoljno obrazovanog stanovništva, mogla bi da izazove nesagledive posledice. Toga su svesni i Barak Obama, ili kancelarka Nemačke Angela Merkel, kada po “službenoj dužnosti” govore o stanju ljudskih prava u Kini (ili Rusiji), zemljama koje bitno utiču na globalnu bezbednost i ekonomiju.

Zbog svega pobrojanog, mala je verovatnoća da bi u dogledno vreme moglo da dođe do krupnijih političkih promena iniciranih iznutra. Nema nikakvih indicija da bi KPK mogao da izgubi “mandat neba” tj. legitimitet prema tradicionalnom kineskom filozofskom konceptu, a dotle će kinesko društvo ostati, po zapadnim merilima, autoritarno i jednopartijsko.

HARMONIČNI SVET: Kineska meka moć (soft power) odavno je primetna u svetu. Paralelno sa razvojem ekonomskih potencijala Kina teži i porastu sopstvenog globalnog uticaja, ali u ograničenoj meri, držeći se saveta Deng Sjaopinga o načinu vođenja međunarodne politike: “Mirno posmatrajte; osigurajte našu poziciju; hvatajte se u koštac sa stvarima hladne glave; krijte naše kapacitete i čekajte povoljnu priliku; uspešno se držite po strani i nikada ne pretendujte na vođstvo.”

U skladu sa ovim principima, Kina se i danas poziva na “dijalog” kao jedini način rešavanja globalnih problema, čime ujedno želi da podvuče principijelnost svoje politike, ali i da istovremeno spreči konfrontaciju sa jednim brojem zemalja, štiteći tako sopstvene nacionalne interese u određenim regionima. Kao ni bilo koja druga velika sila, ni Kina ne primenjuje uvek iste aršine na istovrsne probleme, pa se tako kao samoproklamovana zaštitnica trećeg sveta i narodnooslobodilačkih pokreta svojevremeno nije založila za ulazak Bangladeša u Ujedinjene nacije (1972. je uložila veto u Savetu bezbednosti).

Danas se dvoznačnost kineske politike pre svega vidi na primerima podrške represivnom sudanskom režimu ili režimu Bašara al Asada, u čijem slučaju zajedno sa Rusijom blokira sve osuđujuće rezolucije zapadnih zemalja u SB UN. Ovu vrstu politike Kina opravdava bogatstvom različitosti iz kojih proizlazi, te se u skladu sa tim rešenje problema uvek prilagođava (konkretnim) nasleđenim tradicijama i vrednostima, dok se zapadni (američki) univerzalistički pristup postavlja negatorski prema svakoj vrsti posebnosti, izazivajući tako destabilizaciju pojedinih država ili regiona. Kina se u međunarodnim odnosima suprotstavlja svakoj vrsti presedana koji bi bili primenjivi na njene unutrašnje probleme, pre svega problem Tajvana, Tibeta i Sinjanga, pa tako i Srbija po pitanju Kosova uvek može da računa na podršku Pekinga.

Iako i dalje nema poverenja u SAD, Kina se trudi da ostavi utisak pouzdanog partnera bez koga uspešna realizacija globalnih rešenja nije moguća. Postojeća bezbednosna struktura u Aziji (koju SAD ostvaruju kroz niz bilateralnih i kolektivnih ugovora sa zemljama Jugoistočne i Istočne Azije) ne ide joj naruku, ali Kina veruje da bi svaka dramatična promena pre išla na njenu štetu nego na korist. Zbog toga ne vodi aktivnu borbu protiv postojećih međunarodnih organizacija (u čijem osnivanju nije participirala), iako u mnogima nevoljno učestvuje i odbija da prihvati obaveze koje proističu iz članstva (najkarakterističniji je njen odnos prema G8).

Idealan model za Kinu bio bi osnivanje neformalne grupe G2, u kojoj bi na bazi ravnopravnosti dve jedine svetske supersile, Kina i SAD, rešavale svetska pitanja. Sa stanovišta SAD, koje svoje političke i ekonomske globalne interese ostvaruju pre svega kroz NATO i savezništvo sa zapadnim zemljama, to je politički, makar u ovom trenutku, nezamislivo.

Koliko je Kini stalo da bude prepoznata kao progresivan faktor u međunarodnim odnosima, vidi se kroz sintagmu skovanu za mandata trenutnog vođe KPK i predsednika Kine Hu Đintaoa – “harmonični svet”. Ova deviza bi trebalo da pokaže kako Peking danas gleda na globalne odnose, nasuprot nekadašnjim maoističkim, revolucionarnim i borbenim idealima. Kroz princip harmonije, Kina se vraća na ideale konfučijanske i taoističke tradicije, čime se dodatno ističe kineska posvećenost principima međunarodne bezbednosti i stabilnosti.

I s druge strane, primećuje se rešenost SAD da sva sporna pitanja rešavaju kroz dijalog sa Kinom i da ne insistiraju previše na “kineskoj pretnji”, što bi globalne odnose neminovno odvelo korak unazad, dalo im hladnoratovski prizvuk, što nije interes nijedne strane. Sa stanovišta Pekinga, SAD i dalje imaju predominantnu ulogu u održanju bezbednosti istočnoazijskog regiona, ali se u poslednjih dvadeset godina situacija unekoliko izmenila: američki saveznici (Japan, J. Koreja, Tajland, Filipini, Australija) postali su ekonomski zavisni i vezani za Kinu, u meri u kojoj je Kina postala suštinski važna za njihovu ekonomsku stabilnost. SAD će ubuduće morati da vode računa o ovom faktoru.

OSUĐENI NA SARADNJU: Već četrdeset godina uzlazna putanja kinesko-američkih odnosa je uz kratkoročne turbulencije (Tjenanmen 1989, bombardovanje kineske ambasade u Beogradu 1999, dodela Nobelove nagrade 2010) više nego očigledna. Napoleonu se pripisuje čuvena rečenica “Ne budite Kinu, jer kad se probudi uzdrmaće ceo svet”. Kina je odavno budna, a svet se dobro prilagođava njenom globalnom sveprisustvu. Izgleda da u SAD postoji konsenzus o politici koja bi trebalo da se vodi prema Pekingu, a o nekoj međunarodnoj izolaciji ili nekoj vrsti sankcionisanja Kine niti više iko razmišlja niti bi bila moguća. Politika konfrontacije odavno je zamenjena politikom sporazumevanja i budućnost kinesko-američkih odnosa treba posmatrati u tom svetlu, bez obzira na neke disonantne tonove koji dolaze iz SAD, posebno u vreme predizborne kampanje.

Tako predsednički kandidat republikanaca Mit Romni najavljuje čvršću politiku prema Pekingu i zamera predsedniku Baraku Obami na popustljivoj politici po pitanju spoljnotrgovinskog deficita sa Kinom, dok istovremeno njegove kompanije nesmetano sarađuju sa kineskim preduzećima. Čak i ukoliko bi Mit Romni dobio izbore, nije verovatno da će osnovni spoljnopolitički kurs SAD prema Kini biti izmenjen. S druge strane, u Kini se do kraja godine očekuje promena političkog rukovodstva, gde bi po nekim najavama dosadašnjeg lidera Hu Đintaoa trebalo da zameni potpredsednik Si Đingping. To budi određenu nadu u Vašingtonu, jer je reč o prvom lideru koji je rođen posle Drugog svetskog rata i koji je boravio u Americi još osamdesetih godina prošlog veka kao deo delegacije koja je proučavala američku poljoprivredu, pa se računa da je otvoreniji prema zapadnim vrednostima od dosadašnjih kineskih lidera.

Jasno je da su SAD i Kina, kao dve globalne supersile, osuđene na saradnju i međusobno sporazumevanje, uz poštovanje svih razlika koje ih dele. Kao što je pre četrdeset godina od kinesko-američkog dijaloga zavisila budućnost hladnog rata, tako je i danas perspektiva globalnog sveta u njihovim rukama. Kroz koje modalitete će se ta saradnja odvijati, još nije najjasnije, ali sve je izvesnije da će svet u skorijoj budućnosti postati istinski bipolaran.

Američka mornarica u Južnom Pacifiku

Kada je predsednik Barak Obama prošle godine nagovestio da će SAD u sklopu nove vojne strategije povećati svoje prisustvo u azijsko-pacifičkoj oblasti, odgovor Pekinga bio je neobično jasan: strane države nemaju šta da traže u jugoistočnoj Aziji. Odbojna reakcija Kine bila je logična: veća količina američkih vojnika i ratnih brodova, među kojima šest nosača aviona, podmornice i brodovi sa raketama srednjeg dometa, u strateški važnoj trgovinskoj oblasti trebalo bi da predstavlja kontratežu sve većem uticaju Kine.

Ministar odbrane Leon Paneta izjavio je da bi do 2020. godine šezdeset odsto mornarice SAD trebalo da bude stacionirano u Pacifiku, dok je sada otprilike ravnomerno raspoređena u Atlantiku i Pacifiku. Jačanje prisustva u regiji i produbljivanje saradnje sa Japanom, Južnom Korejom, Tajlandom, Filipinima i Australijom je izraz “trajne i promišljene” težnje da se osigura uloga SAD u oblasti važnoj za budućnost SAD, rekao je šef Pentagona. Vašington “sa zabrinutošću” gleda na vojno jačanje Kine, pre svega njene mornarice, proteklih godina. Fokusiranjem na Aziju i intenziviranjem svog prisustva u Pacifiku SAD nikako ne žele da provociraju Kinu, rekao je Paneta. Peking je na to upozorio SAD “da ne dižu talase” u regiji. I Rusija je izrazila svoju težnju ka dominatnijoj ulozi u južnom Pacifiku.

U Južnom kineskom moru naslućuju se velike rezerve nafte i zemnog gasa. Kina te vode smatra svojom teritorijom i oko njih se spori sa Tajvanom, Filipinima, Malezijom ili Vijetnamom, ali sa SAD na scenu stupa sasvim drugačiji igrač.

 

R. V.

Tajvan

U sklopu bezbednosnih izazova pitanje Tajvana ostaje akutno. Sukobi između NR Kine i tajvanske vlade traju još od 1949. godine, kada je posle završenog građanskog rata i poraza nacionalističkog Kuomintanga došlo do formiranja paralelne kineske države na ostrvu Tajvan. Od samog početka Tajvan je, kao američki saveznik iz Drugog svetskog rata, bio pod zaštitom i sponzorstvom SAD. Narodna Republika Kina (kontinentalna Kina) uspela je da istisne Republiku Kinu (Tajvan) iz UN i SB još 1971. i od tada traje pravna i legalistička borba Pekinga za uključivanje Tajvana u okvire NR Kine. Do redefinisanja američke politike od čvrste podrške Tajvanu do fleksibilnijeg i održivijeg rešenja, došlo je prilikom Niksonove posete i potpisivanja Šangajskog kominikea (1972), kada su SAD “primile k znaju da svi Kinezi sa obe strane Tajvanskog prolaza smatraju da postoji samo jedna Kina” i da je “Tajvan deo Kine”, podvlačeći da je pitanje Tajvana unutrašnje kinesko pitanje. Međutim, SAD su zadržale svoje vojno-političke ugovorne obaveze prema Tajvanu kroz Zakon o odnosima sa Tajvanom (april 1979) posle raskida Sporazuma o uzajamnoj odbrani što je bio preduslov za uspostavljanje diplomatskih odnosa sa NR Kinom (1. januara 1979).

Za Kinu je povratak Tajvana pitanje nacionalnog ponosa, samopoštovanja i konačnog “ujedinjenja zemlje”, a ujedno je i mera kineske globalne moći i uticaja. S druge strane, za SAD podrška Tajvanu važna je iz više razloga: radi se o višedecenijskom vernom savezniku čije bi ispuštanje predstavljalo loš signal ostalim američkim saveznicima u Aziji, a koji se tradicionalno boje narastajuće moći Kine. Tajvan je, takođe, iz američke perspektive, ideal onoga što kontinentalna Kina tek treba da postane: parlamentarna demokratija sa slobodnim izborima (od 1996. predsednik se bira neposredno). Ekonomski potencijal Tajvana takođe je vrlo važan za SAD, jer se radi o devetom po veličini trgovinskom partneru SAD i jednom od svetskih lidera na polju novih tehnologija.

Ne treba zaboraviti ni “civilizacijsku” bliskost sa režimom Kuomintanga, čiji su lideri bili školovani na Zapadu i gotovo u potpunosti “vesternizovani”, pa su i politička kultura i društvena organizacija na današnjem Tajvanu daleko bliže vrednostima SAD nego što je to slučaj sa komunističkom Kinom. Danas se Tajvan u međunarodnim odnosima predstavlja kao “Kineski Tajpeh”, što je kompromisno rešenje i održavanje statusa kvo, s obzirom da su obe strane odlučne da se pitanje mora rešavati samo kroz uzajamno sporazumevanje. Mnogi analitičari tvrde da će način na koji Kina bude razrešila problem u vezi sa Tajvanom u velikoj meri pokazati na koje će načine rešavati buduće globalne probleme kako joj moć bude rasla.

Rusko-kinesko strateško partnerstvo

Rusko-kineski odnosi su u prošlosti bili opterećeni u ništa manjoj meri no kinesko-američki (1969. godine je čak došlo do graničnih sukoba sa žrtvama na obe strane), ali su posle hladnog rata doživeli kvalitativni napredak i danas Rusija i Kina posvećeno sarađuju na izgradnji strateškog partnerstva za budućnost. Prvi korak ka tome učinjen je formiranjem Šangajske petorke (1996), a od 2001. i Šangajske organizacije za saradnju, čiji ciljevi su usmereni na pitanja bezbednosti (terorizam, separatizam i ekstremizam), zatim kulturnu, ekonomsku i vojnu saradnju (u tu svrhu održavaju se redovne zajedničke vojne vežbe). Ovako široko postavljeni ciljevi svedoče o stepenu podudarnosti interesa pre svega Rusije i Kine (iako su članice ove organizacije i centralnoazijske države Kazahstan, Uzbekistan, Tadžikistan i Kirgizija), čija zajednička aktivnost u UN, Šangajskoj organizaciji i BRIK-u sve više predstavlja ozbiljnu protivtežu američkim interesima u Aziji.

Kineska politika prema Siriji

Najnoviji rusko-kineski veto u SB UN, kada je po treći put blokirano izglasavanje rezolucije kojom se osuđuje režim Bašara al Asada i poziva na uvođenje sankcija, dodatno je uzdrmao ulogu i kredibilitet UN-a, ali i učvrstio zajedničku međunarodnu politiku koju Kina i Rusija sprovode poslednjih godina po pitanju Bliskog istoka. Kina je optužila SAD i druge zapadne zemlje da pokušavaju da “proguraju u UN rezoluciju kojom se daje zeleno svetlo za njihovu vojnu intervenciju”, i oštro se suprotstavila ponavljanju “libijskog scenarija”. Inače, ovo je bio ukupno deveti put da Kina koristi veto u SB, što čini nešto tek iznad dva odsto svih upotreba veta u UN od kada one postoje. Kina u proseku koristi samo jedan veto na šest godina, a samo za proteklih godinu i po dana upotrebila ga je tri puta, što jasno svedoči o njenoj rešenosti da istraje u politici podrške sirijskom režimu, gde brani sopstvene interese, ali i testira međunarodnu moć.

Vreme.rs

Autor 27.9.2012. u 09:31

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija