Mi smo kao ljudi iz Buče

Izdvajamo

• I pored očigledne jednakosti, mnogi smatraju da nas se ovaj rat ne tiče, da nam se tako nešto ne može desiti i da oni koji su u Slovačku došli malo boljim kolima, sa koferima, brendiranim patikama i ofarbanim noktima, ne mogu biti prave izbeglice. Pa, svi ti ljudi su pre rata živeli potpuno istim životom kao i mi.

Povezani članci

• Lideri EU pokušavaju uvjeriti London da ne napusti Evropsku uniju
• Nova istraživanja o nastanku, širenju i posljedicama COVID-19
• Ekstremni desničari u Kijevu opkolili ukrajinski parlament zbog ubojstva svojeg vođe
• U školi u Nigeriji oteto više od 150 djece
• Iranski predsjednik poziva na oslobađanje nevinih i nenaoružanih prosvjednika
• Cerar: Slovenija će ustrajati na svojim granicama

Foto: Reuters

Svi ti mrtvi, osakaćeni, silovani, proterani su ljudi poput nas i mi možemo biti na njihovom mestu.

Plavi bicikl koji leži pored mrtvog tela starijeg čoveka nikako mi ne izlazi iz glave. Moj deda je imao isti bicikl. Isto je nosio tamnu prošivenu jaknu i imao je malo istrošeno lice. On je biciklom išao na fudbalske utakmice lokalne lige, ali ko zna kuda je krenuo penzioner iz Buče?

Starijoj ženi, koja na jednoj od fotografija pokriva usta i gleda u troje mrtvih komšija, ispod jakne viri plave kecelje sa ljubičastim cvetovima. Upravo takvu je nosila moja baka, bila je svakodnevni deo njene odeće, bez obzira na vremenske prilike i situacije. Žena stoji u dvorištu koje je isto kao avlije u našim selima, oko staze kamenje, vinogradi i prazne čaše od pekmeza uz zid kuće. Možda su ispod njih čuvali ruže od mraza ili u njih stavljali krastavce. Komšije su mrtve, ko zna kako je ova žena preživela, i da li je uopšte zahvalna na tome?

Čak i mlada žena kojoj gusta crna kosa viri ispod gomile gline nekoga podseća na nekoga. Drugaricu iz razreda? Doktorku sa pedijatrije? A dečak sa plavom kapom, koji novinarima pokazuje podrum u kome je preživeo bombardovanje, lako bi mogao da bude moj nećak – ista tamna kosa, maskirna jakna, potpuno identična.

Ulice Buče i drugih ukrajinskih gradova takođe su veoma slične slovačkim – možda su u pitanju isprepleteni popločavani trotoari, možda narandžasto i žućkasto izolovane fasade, možda stambeni blokovi, koji se vide na horizontu iza gradskih kuća sa dvovodnim krovom. Naša stabla su već zelena, ona u Buči, među kojima su ostali torzoi ruskih tenkova, još su gola, bez lišća.

Kada pogledam plavi bicikl, zaista shvatam dve stvari – svi ti mrtvi, osakaćeni, silovani, prognani su ljudi poput nas i lako možemo da budemo na njihovom mestu. Sada je, zahvaljujući ruskim projektilima, moguće zaviriti u privatnost domova i stanova (iste tapete, zavese, igračke, kotlići), bukvalno videti nedra mrtvih.

I pored očigledne jednakosti, mnogi smatraju da nas se ovaj rat ne tiče, da nam se tako nešto ne može desiti i da oni koji su u Slovačku došli malo boljim kolima, sa koferima, brendiranim patikama i ofarbanim noktima, ne mogu biti prave izbeglice. Pa, svi ti ljudi su pre rata živeli potpuno istim životom kao i mi.

Moj deda, hvala bogu, nije doživeo ovaj rat. Bilo je dovoljno što je kao dečak doživeo onaj drugi, dovoljno je to za jedan život.

Monika Kompanjikova, spisateljica i publicistkinja/Dennik N

Prevela Vladimira Dorčova Valtnerova

Autonomija.info