ENG
Može li liberalna demokratija preživeti društvene medije?
Autor/ica 👤Yascha Mounk,
Povezani članci
Bio je to veliki dan za seljake iz Janušaua, udaljenog dela istočne Pruske. Prvi put u svom životu ili u životu svojih očeva ili očeva svojih očeva, bili su pozvani da glasaju. Vekovima su bili podanici – gotovo vlasništvo – porodice Oldenburg, bez prava glasa i s vrlo malo drugih prava. A sada će učestvovati u nepojamno plemenitom činu vladanja samim sobom.
Dok su se okupljali oko lokalne krčme, koja je za tu priliku na brzinu pretvorena u biračko mesto, videli su da je novi svet zadržao mnoge elemente starog. Zemljišni inspektor porodice Oldenburg delio im je zapečaćene koverte. U njima su se nalazili već obeleženi glasački listići. Seljaci su uglavnom postupili kao što im je rečeno. Ubacili su svoj prvi glasački listić a da nisu ni znali čije ime su zaokružili.
Samo jedan buntovnik usudio se da otvori svoj koverat. Na njega se odmah sručio inspektorov gnev. Udarivši čoveka štapom, inspektor je dreknuo: „Glasanje je tajno, krmku!“
Na većini mesta demokratija se malo ozbiljnije pretvarala da će pustiti ljude da vladaju, a uplitanje elite u izborni proces bilo je malo manje upadljivo. Ipak, ova priča iz vremena početaka demokratije sadrži osnovni aranžman koji su tradicionalne elite ponudile narodu na počecima našeg političkog sistema: „Sve dok nas budete puštali da vodimo glavnu reč, mi ćemo se praviti da vas puštamo da vladate.“ Taj aranžman je savršeno funkcionisao dvesta pedeset godina. Danas je sve neodrživiji, a razlog je prilično neverovatan i istovremeno kontraintuitivan: zahvaljujući usponu Interneta i društvenih medija ideološki temelj liberalne demokratije – koji je vladao našom imaginacijom skoro dva veka – postaje sve klimaviji.
Do pre nekoliko godina većina posmatrača je vrlo optimistički gledala na uticaj Interneta i društvenih medija na naš politički sistem. U jednoj od najsuptilnijih ranih analiza – u tekstu čiji naslov „Oslobodilačka tehnologija“ govori sam za sebe – Larry Diamond tvrdio je da će digitalni alati omogućiti građanima da „saopštavaju vesti, raskrinkavaju korupciju, izražavaju mišljenja, pokreću proteste, nadgledaju izbore, nadziru vlasti, produbljuju participaciju i šire horizonte slobode“. Njegov članak je objavljen u leto 2010. Posle nešto manje od godinu dana izgledalo je da su se njegova predviđanja obistinila. Izbili su masovni protesti u Tunisu, Egiptu, Libiji i na kraju u Siriji. U većini tih zemalja svrgnuti su autokrati koji su dugo bili na vlasti. U svakom od tih slučajeva demonstranti su koristili društvene medije da kritikuju vlast, opisuju represivne mere i koordiniraju vreme i mesto protesta. Pokazalo se da je Twitter, napisao je Andrew Sullivan u Atlanticu, „ključno sredstvo za organizovanje“. U sukobima dvadeset prvog veka, napisao je Nicholas Kristof u članku za New York Times, „državne siledžije koje ispaljuju metke“ sve više će nailaziti na otpor „mladih buntovnika koji ispaljuju tvitove“.
Pozitivni efekti digitalne tehnologije uočavani su i na domaćem terenu. Kao što je tvrdio Clay Shirky u knjizi Svi dolaze: moć organizovanja bez organizacija (Here Comes Everybody: The Power of Organizing Without Organizations) čak i u starim demokratijama poput Sjedinjenih Država digitalna tehnologija je omogućila aktivistima da se lakše organizuju. Uoči finansijske krize to se pokazalo na bezbroj načina. Na desnici, pokret Tea Party je začet viralnim verbalnim napadom na CNBC i u velikoj meri se koristio onlajn alatima, od meeting.org do mejling liste. Na levici su se pokreti Okupiraj Volstrit i Crni životi su važni okupljali pomoću društvenih medija i organizovali mrežu aktivista raštrkanih širom zemlje. Činilo se da u svakom kutku zemlje obnovljena energija javnosti svedoči o potencijalu društvenih medija da podupru demokratiju.
Još 2014. i 2015. godine opšte mišljenje o društvenim medijima je bilo pozitivno. A onda je došao uspon Donalda Trumpa.
Tokom cele neverovatne Trumpove kampanje bilo je očigledno koliko su društveni mediji doprineli njegovoj sposobnosti da zaobiđe tradicionalne čuvare vrata američke politike. Ranije bi većina televizijskih mreža odbila da emituje njegove presne laži ili tirade protiv imigranata, verskih manjina i političkih protivnika. Ali, zahvaljujući Twitteru, Trumpu nije bila potrebna infrastruktura tradicionalnih medija – mogao je direktno da tvituje svoje poruke milionima pristalica. Posle toga ugledne TV mreže suočile su se s vrlo neprijatnim izborom: da zanemare glavnu temu razgovora i postanu irelevantne – ili da naširoko raspravljaju o svakom tvitu i time dalje šire Trumpovu poruku time što je kritikuju. Možda nije neobično što su se odlučile za drugu opciju.
Delimično zahvaljujući korišćenju Twittera – kao i tome što je njegova kampanja promućurno (a možda i nezakonito) koristila mikrotargetiranje na Facebooku – Donald Trump je odneo tesnu pobedu. U mesecima posle izbora 2016, opšte mnjenje se okrenulo naglavce. Ako je jedva pre nekoliko godina Internet slavljen kao spasilac, sada je morao da postane anđeo uništenja. Žarke hvale oslobađajućem potencijalu digitalne tehnologije pretvorile su se u jednako žarka predviđanja sudnjeg časa. Društveni mediji su proglašeni za najopasnijeg neprijatelja liberalne demokratije. „Vreme je da priznamo“, napisao je Farhad Manjoo iz New York Timesa nekoliko dana posle izbora, „da društvene mreže postaju sile koje drmaju svet, baš kao što su obećali njihovi promoteri – i da se uplašimo od velikih promena koje će one pokrenuti umesto što se zanosimo njihovim mogućnostima… Sada živimo u nekakvoj bizarnoj verziji utopije koju su izvesni tehnolozi zamišljali kao posledicu delovanja društvenih medija“.
Manjoo je u pravu: negativni potencijal društvenih medija je i te kako stvaran. Ipak, previše je jednostavno reći da su društveni mediji „sile koje drmaju svet“ i koje će nas izvesno odvesti u strašnu distopiju. Istina o društvenim medijima nije to da su oni nužno dobri ili loši za liberalnu demokratiju, kao ni to da oni po svojoj prirodi osnažuju ili slabe toleranciju. Istina je, naprotiv, da društveni mediji zatvaraju tehnološki jaz između insajdera i autsajdera.
Pre nekoliko decenija, vlade i velike medijske kompanije imale su oligopoliju nad sredstvima masovne komunikacije i mogle su da diktiraju standarde prihvatljivog političkog diskursa. Ponekad je to vodilo marginalizovanju strasnih kritičara statusa kvo – što znači da su slabi i nemoćni teže uspevali da se njihovi glasovi čuju. Ponekad je pak to značilo odbijanje da se objavljuju teorije zavere, laži ili rasistički govor – i vodilo stabilizovanju liberalne demokratije.
S razvojem društvenih medija ta tehnološka prednost je gotovo nestala. Zato se političke i finansijske elite sada suočavaju s nizom mnogo težih izazova: zahvaljujući Twitteru i Facebooku, hrabri glasovi koji zahtevaju promenu – poput učenika Parklenda, u Floridi, koji su nedavno postali vodeći glasovi pokreta za kontrolu vatrenog oružja – mogu znatno uticati na javni diskurs. Ali iz istih razloga prodavci mržnje i trgovci lažima mogu daleko lakše podrivati liberalne demokratije.
Poslednjih godina je potrošeno mnogo mastila na pitanje kako se baviti tim promenama. Jedan odgovor je da se Twitter i Facebook moraju naterati da promene svoje algoritme i da korisnicima nametnu strože smernice; to je predlog većine kritičara tehnologije u Sjedinjenim Državama. Drugi odgovor je da se zakonski ograniči ono što se može reći na platformama društvenih medija; taj stav su veoma brzo usvojile evropske vlade. (U Nemačkoj, na primer, vodećim ljudima platformi društvenih medija koji ne izbrišu rasističke komentare – ili skarednosti – sada prete velike kazne.)
Samo vreme može pokazati da li će ijedna od ovih strategija uspeti da vrati duha u bocu. Može se pokazati da će glasači biti voljni da žrtvuju neograničenu slobodu Interneta u nadi da to vodi većoj političkoj stabilnosti; da su korisnici Facebooka i Twittera tako privrženi postojećim platformama da će im ostati verni čak i kad se uvedu stroža ograničenja njihove slobode izražavanja; i da će poruke mržnje biti marginalizovane čim kombinacija promenjenih algoritama i ljudskih cenzora istrebi većinu očiglednih prekršilaca. Ali čini se barem jednako verovatnim da Amerikanci neće prihvatiti nikakve kompromise u vezi s pravima koja im garantuje Prvi amandman; da će se prikloniti manje regulisanim alternativama ako postojeće platforme društvenih medija budu ukroćene; i da će suptilniji, ali ne manje moćni oblici mržnje nastaviti da se šire na postojećim platformama čak iako se suzbiju njihove najgrublje manifestacije.
Postoji, dakle, vrlo realna mogućnost da su uspon digitalne tehnologije i prateći razvoj gotovo besplatne komunikacije doveli u direktan sukob dve vrednosti do kojih najviše držimo: slobodu govora i stabilnost našeg političkog sistema. To je prvi način na koji bi Intenet mogao okončati hegemoniju liberalne demokratije, a ujedno i odgovor na pitanje zašto se tako rasplamsala javna debata o regulisanju platformi kao što su Twitter i Facebook.
Ali dok sam pokušavao da razumem zašto su Amerikanci, pogotovo mladi, kao što pokazujem u istraživanju s Robertom Foaom, manje zainteresovani za demokratiju nego što su bili pre nekoliko decenija, počeo sam da strahujem da je problem još fundamentalniji. Ako je razvoj digitalne tehnologije do srži uzdrmao naš politički sistem, činjenica da nekadašnji marginalni glasovi mogu da zaobiđu tradicionalne vratare nije jedini razlog za to. Verovatnije je da svakodnevno iskustvo zadovoljstva u deljenju postova na društvenim medijima navikava korisnike na simulirani oblik neposredne demokratije i da im zato postojeće institucije predstavničke demokratije izgledaju nepodnošljivo zastarele.
Odatle proizlazi niz pitanja koja su jednako uznemirujuća kao ona na koja su se mnogi od nas fokusirali prethodnih meseci: da li će oni koji su odrastali uz digitalnu tehnologiju biti manje voljni da podnose sporo, indirektno funkcionisanje analognih institucija stvorenih u osamnaestom veku? I da li su možda manje radi da prihvate demokratski mit na kom je dugo počivala stabilnost američke republike?
Politički sistemi zemalja kao što su Velika Britanija i Sjedinjene Države osnovani su ne da promovišu demokratiju već da je suzbiju. Oni su tek naknadno dobili demokratski oreol zahvaljujući novijim tvrđenjima da su upravo oni omogućili građanima da vladaju. Kredibilitet tih tvrdnji zavisi od toga na šta se one odnose. Sve dok je sećanje na apsolutnu monarhiju bilo sveže, a neposrednije demokratski sistem izgledao neodrživ, liberalne demokratije su mogle tvrditi da osnažuju građane. Tako je bilo tokom približno jednog veka u kom je demokratija uživala ideološku hegemoniju bez presedana. U doba Interneta više nije tako. Zato demokratski mit koji je pomogao da naše institucije izgledaju jedinstveno legitimne danas gubi snagu.
Nedemokratski koreni naših navodno demokratskih institucija jasno se vide u Velikoj Britaniji. Parlament nije bio napravljen da bi dao narodu moć u ruke; bio je to kompromis – osvojen u krvi – između monarha sateranog uza zid i viših delova elite te zemlje. Tek s postepenim širenjem franšize tokom devetnaestog i dvadesetog veka začeta je ideja da bi taj sistem vladanja mogao ličiti na demokratiju. Čak i tada se pokazalo da širenje franšize nije tako potpuno kao što su predviđali kako pristalice tako i protivnici demokratske reforme.
Pošto su Sjedinjene Države osnovane na ideološki samosvesniji način, ta istorija je ovde još očiglednija. Za naše očeve osnivače izbor predstavnika, koji smo s vremenom počeli da vidimo kao najdemokratskiji način prenošenja narodnih gledišta u javnu politiku, zapravo je bio mehanizam držanja naroda na odstojanju. Kao što je rekao James Madison, svrha izbora je bila da „pročišćavaju i uvećavaju javna gledišta provlačeći ih kroz medij izabranog tela sačinjenog od građana čija mudrost može najbolje otkriti pravi interes njihove zemlje“. Time je, nimalo slučajno, radikalno smanjen stepen u kom građani mogu da utiču na vladu. „Glas javnosti iz usta predstavnika naroda“, rekao je Madison, „biće bolje usklađen s javnim dobrom nego kad bi dolazio iz usta samih građana koji su se okupili u tu svrhu“. Ukratko, očevi osnivači nisu smatrali da je predstavnička republika utešna nagrada u nedostatku neposredne demokratije, već su smatrali da je ona daleko bolja od razornih užasa istinske demokratije.
Tek u devetnaestom veku, kad je egalitarno raspoloženje počelo da raste na obe strane Atlantika, mnogi preduzimljivi mislioci počeli su da zaodevaju ideološki samosvesnu republiku u novo ruho ponovo rođene demokratije. Iste one institucije koje su jednom napravljene da bi isključile narod iz znatnijeg udela u vlasti sada su hvaljene što olakšavaju vladavinu „naroda, pomoću naroda, za narod“.
Amerika je počela da se opisuje kao demokratija. Ali čak i tada je stvarnost daleko zaostajala. Sjedinjene Države su tek postepeno unosile stvarna poboljšanja u svoj demokratski proces. S ratifikacijom Petnaestog amandmana 1870. godine, „rasa, boja ili prethodno stanje ropstva“ više nisu mogli biti korišćeni za uskraćivanje prava glasa građanima (mada su se u praksi često i dalje upravo tako koristili). Direktan izbor senatora ustanovljen je Sedamnaestim amandmanom 1913. Najzad, Devetnaesti amandman, usvojen 1920, dao je ženama pravo glasa i utvrdio da „pravo građana Sjedinjenih Država da glasaju neće biti uskraćeno ili ograničeno… na osnovu pola“.
Te reforme su zaista unele više demokratije u američke institucije. Ali promena jezika kojim opisujemo institucije američke demokratije bila je mnogo dalekosežnija nego što je to bila promena samih institucija. A ključna za tu promenu je bila priča o granicama demokratske vladavine u modernim uslovima.
Priča kaže da su u staroj Atini ljudi – ili bar oni koji su smatrani ljudima, to jest odrasli muški građani – mogli neposredno da vladaju zato što ih nije bilo mnogo, zato što je teritorija države bila tako mala i zato što su imali vremena da vladaju jer su mnogi od njih posedovali robove koji su brinuli o njihovim dnevnim potrebama. U modernim demokratijama nije tako. Kao što je primetio John Adams, ljudi „nikad ne mogu da deluju, savetuju se ili razmišljaju zajedno zato što ne mogu da pređu osamsto kilometara, kao ni da obezbede vreme ili prostor za sastanke“. U industrijskim nacijama, koje su se prostirale na ogromnoj teritoriji, smatralo se da je neposredna demokratija nemoguća.
Ta pretpostavka je omogućila demokratskim piscima s kraja devetnaestog veka da izvrše čudnovat preokret u tumačenju američkog sistema. Mada su predstavničke institucije osnovane kao ideološka suprotnost demokratiji, sada su opisivane kao najbliže moguće ostvarenje demokratskog ideala u modernim uslovima. Tako je nastao osnivački mit liberalno-demokratske ideologije – neuverljiva fikcija da predstavnički sistem ide naruku vladavini naroda.
Čovek koji uspe mlado vino u stare mehove, upozorava nas Jevanđelje po Luki, pretrpeće štetu: „inače prodre novo vino mjehove i ono se prolije, i mjehovi propadnu“. Suprotna situacija je sličnija demokratiji. Talas egalitarnog osećanja tokom devetnaestog veka trebalo je, po logici stvari, da dođe u sukob s nizom očigledno aristokratskih institucija. Umesto toga, nova ambalaža udahnula je predstavničkim institucijama Sjedinjenih Država i Velike Britanije novi život. To se dopalo eliti koja je nastavila da sprovodi svoju volju u najvažnijim pitanjima, kao i egalitaristima, koji su u tome videli ostvarenje svojih težnji.
Tokom nešto više od sto godina osnivački mit liberalne demokratije imao je dovoljno čvrst oslonac u stvarnosti da bi vladao narodnom imaginacijom i pomogao je jednom političkom sistemu da osvoji polovinu Zemljine kugle. Ali taj temelj se sada osipa. S dolaskom Interneta, briga Johna Adamsa da ljudi neće moći zajedno da promišljaju važna pitanja postala je zastarela. Možda je i dalje istina da ljudi ne mogu da pređu osamsto kilometara i nađu mesto za okupljanje. Ali zašto bi to radili? Ako zaista žele da vladaju sami sobom, lako to mogu učiniti. Fizička agora starih Atinjana sad može da se zameni virtuelnom agorom koja milionima ljudi omogućuje da sve lakše raspravljaju i glasaju o političkim predlozma. Zato građani sada instinktivno osećaju da su naše demokratske institucije veoma posredničke. Prethodnim generacijama je možda izgledalo prirodno da narod vlada preko parlamentarnih institucija i da bira svoje predstavnike izlazeći na biračka mesta. Generaciji odgajenoj na digitalnom, plebiscitarnom i neposrednom glasanju na Twitteru i Facebooku, u Velikom bratu i Američkom idolu, te institucije počele su da izgledaju neobično kabaste, i zato ne treba da nas čudi što prema njima imaju kritički odnos.
Mnoge današnje građane možda manje zanima ishod debata o javnoj politici nego što ih zanima njihov omiljeni rijaliti. Oni možda ne bi ni želeli da njihov uticaj na vlast bude jednako neposredan kao njihov glas u televizijskom programu za talente. Ali oni vrlo dobro znaju kako izgleda stvarni, neposredni uticaj. I znaju da sistem koji bi zaista omogućavao građanima da vladaju ne bi ličio na današnju predstavničku demokratiju.
Uspon Interneta i društvenih medija stvorio je ogroman nesklad između direktne efikasnosti naših digitalnih života i kabaste neefikasnosti naših formalnih institucija – i istakao kontrast između obećanja našeg sistema da će dopustiti ljudima da vladaju i stvarnog stanja u kom ljudi retko osećaju da mogu imati stvarni uticaj na najvažnije izbore s kojima se suočava njihova zemlja. Zato ideološki temelji našeg političkog sistema ubrzano erodiraju. Internet bi mogao da dokrajči hegemoniju liberalne demokratije ne samo time što pojačava glas male grupe mrzitelja i ekstremista već i time što odbija veliki broj mladih od analognih institucija pomoću kojih se njima vlada.
Tek smo počeli da se suočavamo s prvim velikim korozivnim uticajem digitalne tehnologije na našu politiku: načinom na koji su društveni mediji pomogli mejnstrim ekstremistima. Tek počinjemo da shvatamo kako možemo da sprečimo ogromne platforme poput Facebooka i Twittera da šire mržnju i lažne vesti – i da se pitamo da li će to biti moguće bez žrtvovanja konstitutivnih elemenata našeg političkog sistema. Neizvesnost je još veća kad je reč o drugom velikom korozivnom uticaju digitalne tehnologije na našu politiku: kako digitalna tehnologija podriva demokratski mit na kome naš politički sistem počiva nekoliko vekova. Zbog toga još nismo ni počeli da se bavimo pitanjem šta treba da učinimo da bi demokratsko obećanje našeg političkog sistema zvučalo istinito budućim generacijama.
Nezadovoljstvo mladih postojećim institucijama moglo bi da pokrene mehanizam popravljanja: pošto danas više ljudi zahteva nove oblike participacije, mogli bismo da preduzmemo ambiciozne reforme kako bismo politiku učinili fleksibilnijom i pristupačnijom. A dok se politika bude postepeno menjala, digitalna generacija bi mogla da se pomiri s reformisanim institucijama liberalne demokratije. Postoji, nesumnjivo, mnogo načina da se digitalna tehnologija produktivno uključi u upravljanje. Kao što su pokazale novije kompanije, koje su stasale u digitalnom dobu, današnji biznisi su uspešniji kad se izgrade oko prednosti i zahteva elektronskog poslovanja – umesto da novom veb stranicom samo dopune postojeće kanale distribucije. Tako bi i vlade mogle da uvedu radikalne promene u način na koji služe svojim građanima. Slično tome, eksperimenti s raznim oblicima elektronskog participativnog budžetiranja, u kojima građani donose odluke o tome kako će se trošiti novac za popravljanje stanja u opštini, pokazuju da je moguće uvesti forme neposredne demokratije u lokalnu upravu.
Ali postoje i jaki razlozi za verovanje da načini na koje tehnologija može poboljšati upravljanje nailaze na realnu granicu. Građani bi svakako više verovali vlastima kad bi im administracija brže i efikasnije pružala osnovne usluge. Ali uzrok rasprostranjenog nezadovoljstva državom nisu toliko prekomerna birokratija ili glomazni procesi koliko realnosti ekonomije i socijalne države: takozvani „performativni legitimitet“ našeg političkog sistema oslabljen je kombinacijom rastućih troškova života, stagniranja realnih nadnica, sve veće nejednakosti i oslabljenih socijalnih mera.
Štaviše, realne prepreke participaciji građana u politici uvek su bile interes, vreme i stručnost – u jednakoj meri kao tehnologija. Čak i kad bi bilo lako promisliti, pa čak i glasati za svako pitanje na lokalnom, okružnom, državnom i federalnom nivou, malo je verovatno da bi većina građana oduševljeno prihvatila da bude tako aktivno angažovana u tako raznovrsnim pitanjima javne politike. Uz to, većina građana ne bi preko noći stekla stručnost da ocenjuje, na primer, koje vrste regulativa su potrebne da bi elektrane bile bezbedne. Jasno je zašto je neposredna demokratija uvek imala više pristalica u teoriji nego u praksi.
Desetak godina posle pronalska štamparske prese nova tehnologija još nije napustila Majnc. Vrlo mali deo svetske populacije je ikada držao u rukama štampanu knjigu. Većinu stvari još nije dotakla predstojeća revolucija u komunikaciji i politici. S druge strane, desetak godina posle pronalaska Facebooka nova tehnologija je prodrla u svaki kutak zemaljske kugle. Oko dve milijarde ljudi aktivno koriste tu platformu. Još se ne može reći da li će uspon društvenih medija za nekoliko decenija ili vekova promeniti svet nabolje ili nagore. Ali prilično je sigurno da će u kraćem roku – to znači za našeg života – stvoriti haotičniji svet.
Poslednjih godina novu tehnologiju su najuspešnije koristili populisti da bi podrivali osnovne elemente liberalne demokratije. Neometani ograničenjima starog medijskog sistema i podstaknuti sve većim cinizmom stanovništva u odnosu na obećanje demokratije, demagozi su bili voljni da govore bilo šta da bi bili izabrani – da laskaju i obmanjuju, da šire maglu pa čak i da svoje sunarodnike podstiču na mržnju. Možda će se pokazati da je njihova retorika nezaustavljiva. Kao što mi je nedavno rekao jedan državni zakonodavac, racionalan političar će teško pobediti u debati odgovorima od tri rečenice kad njegov suparnik nudi odgovore od jedne rečenice – naročito ako ovaj drugi može da proširi svoju simplicističku mudrost po Twitteru i Facebooku.
Ali baš kao što prodemokratski aktivisti koji su koristili društvene medije za rušenje diktatora nisu dobro procenili teškoće konsolidovanja pobede, tako i populisti u usponu mogu otkriti da je tehnološka budućnost problematičnija nego što su očekivali. „Onaj koji pobeđuje u ovom trenutku“, napisao je George Orwell, „uvek izgleda nepobediv“. Kad populisti ugrabe vlast i počnu da krše mnoga obećanja, može im se dogoditi da ih društveni mediji grubo podsete na svoj potencijal da mobilišu osnažene autsajdere protiv njihove vladavine.
Nije sve izgubljeno. Ali da bi se revitalizovala liberalna demokratija u digitalnom dobu nije dovoljno pažljivo razmisliti o zaštiti prava na privatnost ili o proterivanju glasova mržnje sa Interneta. Moramo ponovo razmisliti i o tome kako da demokratsko obećanje ispunimo smislom za novu generaciju koja je izgubila veru u demokratski mit na kom je dugo počivao legitimitet našeg političkog sistema.
Autor/ica 👤Yascha Mounk,
