Navučeni na oružje

Povezani članci

• Talibani zabranjuju ženama da pohađaju univerzitete u Avganistanu
• U siromašnoj Grčkoj raste netolerancija
• U napadu u školi u Malmeu ubijene dvije žene
• Zemljotres jačine 7 stepeni po Richteru pogodio Italiju, osjetio se i u BiH
• Vojska puca na Mursijeve pristalice, troje poginulih
• BERNIE SANDERS: Šta Biden mora učiniti

50 GODINA AMERIČKE DOMINACIJE U TRGOVINI ORUŽJEM NA BLISKOM ISTOKU

Nije tajna da je Donald Trump jedan od najagresivnijih trgovaca oružjem u istoriji. Kako to znamo? Tako što nam on sâm to govori u svakoj mogućoj prilici. Počelo je sa onom debelo preteranom pričom o prodaji oružja Saudi Arabiji „za 110 milijardi dolara“ na njegovom prvom predsedničkom putovanju u inostranstvo, a nastavilo se nizom fotografija iz Bele kuće s prestolonaslednikom Mohammedom bin Salmanom na kojima predsednik maše mapom sa upisanim američkim prodajama oružja kraljevstvu, od države do države. I nikad se nije završilo. Tokom godina u Beloj kući predsednik se nepokolebljivo zalagao za svoje prijatelje u Boeingu, Lockhead Martinu, Raytheonu i General Dynamicsu – najvećim korporativnim dobitnicima u trgovini oružjem između Sjedinjenih Država i Saudijske Arabije (za razliku od hiljada američkih vojnika koje je predsednik nedavno poslao u pustinjske predele te zemlje da brane njena naftna postrojenja).

Svaka američka prodaja oružja Bliskom istoku imala je teške i dugotrajne posledice u regionu, počevši od brutalnog rata Saudijske Arabije/Ujedinjenih Arapskih Emirata u Jemenu, gde su hiljade civila ubijene u vazdušnim napadima u kojima je korišćeno američko oružje, a milioni građana dovedeni na ivicu umiranja od gladi. A ne zaboravimo ni tursku ofanzivu u Siriji, u kojoj su se obe strane, i turske snage i milicije predvođene Kurdima, uglavnom oslanjale na oružje uvezeno iz Sjedinjenih Država.

Donald Trump je jasno, ne može biti jasnije pokazao da mu je daleko više stalo do prodaje oružja nego do toga ko ga – i protiv koga – koristi. Važno je, međutim, primetiti da, istorijski gledano, njegova opsesija promovisanjem izvoza oružja nije jedinstvena (mada je jedinstven njegov običaj da je bučno razglasi).

Uprkos navodno zategnutim odnosima s režimom Saudijske Arabije, Obamina administracija je, na primer, između 2009. i 2017. uspela da ponudi tamošnjoj kraljevskoj porodici rekordnu količinu oružja u vrednosti od 136 milijardi dolara. Nisu sve ponude rezultirale prodajom, ali ogroman broj jeste. Prodati su, između ostalog, Boeingov borbeni avion F-15 i jurišni helikopteri Apači, M-1 tenkovi General Dynamicsa, bombe s preciznim navođenjem Raytheona i bombe, borbeni brodovi i raketni odbrambeni sistemi Lockheed Martina. Veliki deo tog naoružanja je korišćen u ratu u Jemenu.

Treba, doduše, priznati da je Obamina administracija berem vodila unutrašnju debatu o opravdanosti nastavljanja takve trgovine. U decembru 2016, kad je već bio poodmakao njegov drugi mandat, predsednik je konačno obustavio prodaju bombi s preciznim navođenjem Kraljevskom vazduhoplovstvu Saudijske Arabije zbog sve većeg broja civilnih jemenskih žrtava u saudijskim vazdušnim napadima. Ali to je zaista bilo prekasno kad se ima u vidu da je saudijski režim prvi put intervenisao u Jemenu u martu 2015. i da je ubrzo nakon toga počeo pokolj civila.

Već tada se, naravno, podrazumevala dominacija Vašingtona u izvozu oružja Bliskom istoku uprkos ponekoj velikoj britanskoj ili francuskoj prodaji poput skandalom ovenčane pogodbe sa Al Yamamahom, najveće prodaje naoružanja u istoriji Velike Britanije, kada su Saudijskoj Arabiji isporučeni borbeni avioni i druga oprema. Po stokholmskom Međunarodnom institutu za istraživanje mira, od 2014. do 2018. godine Sjedinjene Države stoje iza više od 54% poznatih isporuka oružja Bliskom istoku. Rusija daleko zaostaje sa udelom od 9,5%, a slede je Francuska (8,6%), Engleska (7,2%) i Nemačka (4,6%). Kina, koja se često pominje kao mogući veliki snabdevač u slučaju da SAD odluči da više ne naoružava represivne režime poput Saudijske Arabije, učestvuje s manje od 1%.

Vlada SAD navela je sledeće razloge za prodaju velikih količina oružja tom sve zaraćenijem regionu: građenje partnerstava sa zemljama koje su teorijski spremne da se bore na strani snaga Sjedinjenih Država u slučaju krize; obezbeđivanje pristupa vojnim bazama u Kuvajtu, Ujedinjenim Arapskim Emiratima, Kataru i drugim zemljama Persijskog zaliva; stvaranje „stabilnosti“ osnaživanjem savezničkih vojski kako bi one bile jače od vojske potencijalnog neprijatelja kao što je Iran, kao i generisanje prihoda za američke prodavce oružja i radnih mesta za američke radnike. Naravno, takve prodaje su zaista donele korist proizvođačima oružja i obezbedile pristup bazama u regionu, ali kad je reč o jačanju stabilnosti i bezbednosti, to je, istorijski gledano, sasvim druga priča.

Nixonova doktrina

Uloga Vašingtona kao glavnog izvoznika oružja Bliskom istoku ima svoje korene u rečima koje je Richard Nixon izgovorio pre pola veka na ostrvu Gvam. Bilo je to doba vijetnamskog rata i predsednik je bio na putu za Južni Vijetnam. Broj žrtava je naglo rastao, a kraj sukoba se nije nazirao. Tokom kratkog predaha na Gvamu Nixon je rekao reporterima koji su ga pratili da je krajnje vreme da se okonča slanje velikog broja američkih vojnika na prekomorska ratišta. Da bi se „izbegao novi rat poput vijetnamskog bilo gde u svetu“, treba uvesti novu politiku, koju je jedan zvaničnik Pentagona kasnije opisao kao „slanje oružja umesto slanja vojnika“.

Srž onog što je postalo poznato kao Nixonova doktrina je naoružavanje regionalnih surogata, zemalja s naklonjenim vladarima ili vladama koje bi na taj način bile osposobljene da promovišu američke interese bez velikog prisustva američke vojske. U tom trenutku, najvažniji potencijalni partner bio je iranski šah. Njega su na vlast dovele CIA i britanska obaveštajna služba, koje su stajale iza državnog udara i zbacivanja civilne vlade 1953. godine. Ubrzo se pokazalo da je šahov apetit za najskupljim američkim oružjem nezajažljiv.

Kad bi poželeo dobar provod, šah se povlačio u neki kutak s primerkom magazina Aviation Week and Space Technology i razgledao sjajne fotografije borbenih aviona. Na podstrek Nixonove administracije, Iran je bio jedina zemlja koja je kupila skupi borbeni avion F-14 u vreme kad je kompaniji Grumman bilo očajnički potrebno da izvozom podupre sopstveni program. A šah nije oklevao da upotrebi oružje uvezeno iz Amerike. Pomogao je, na primer, u gušenju pobune protiv vlasti u obližnjem Omanu (mali skok preko Persijskog zaliva) i istovremeno je tlačio sopstveno stanovništvo.

Pored toga, u Nixonovo vreme i Saudijska Arabija je postala veliki kupac oružja od Vašingtona, manje zato što je tada strahovala od svojih suseda u regionu, a više zato što je imala naizgled neograničene naftne fondove kojima je subvencionisala američke proizvođače oružja u vreme kad je budžet Pentagona počeo da se smanjuje. Uz to, prodaja Saudijskoj Arabiji pomogla je da se nadoknade povećani izdaci Sjedinjenih Država nastali kad je novoosnovani OPEC povećao cene energije. Taj proces se tada nazivao simpatičnim imenom „recikliranje petrodolara“.

Carterove godine

Nesputana trgovina oružjem iz Nixonove ere na kraju je izazvala reakciju. Godine 1976, prvi (i poslednji) put, jedan predsednički kandidat – Jimmy Carter – pretvorio je zauzdavanje prodaje oružja u ključnu temu svoje kampanje za Belu kuću. On je pozvao na pažljiviju kontrolu nad izvozom oružja iz ugla ljudskih prava, smanjio ukupni obim prodaje oružja i započeo razgovore sa Sovjetskim Savezom o smanjivanju prodaje zapaljivim regionima kao što je Bliski istok.

U međuvremenu, članovi Kongresa, predvođeni demokratskim senatorima Gaylordom Nelsonom i Hubertom Humphreyem, osetili su da je odavno prošlo vreme kad je Kapitol Hil imao važnu ulogu u odlučivanju o prodaji oružja. Odveć često, članovi Kongresa su za krupne poslove saznavali iz medija, nakon realizacije ugovora. Među njihovim glavnim pobudama su bili porast prodaje oružja Saudijskoj Arabiji u Nixonovo vreme, kad je ta zemlja još bila otvoreni neprijatelj Izraela; činjenica da su obe strane u grčko-turskom sukobu oko Kipra koristile oružje kojim su ih snabdevale Sjedinjene Države; tajne prodaje oružja ekstremističkim desnim snagama na jugu Afrike, posebno Uniji za potpunu nezavisnost Angole, iza koje je stajala Južna Afrika. Odgovor Kongresa bio je usvajanje Zakona o kontroli oružja 1978. godine. Po tom zakonu Kongres je morao da bude unapred obavešten o svakoj velikoj prodaji oružja i imao je pravo da zabrani prodaju koju smatra opasnom ili nepotrebnom.

Ali ni Carterova inicijativa ni novi zakoni nisu znatnije uticali na trgovinu oružjem. Na kraju je, na primer, sâm Carter odlučio da izuzme iranskog šaha od strogih propisa u vezi s ljudskim pravima, a Zbigniew Brzezinski, njegov savetnik za nacionalnu bezbednost i pristalica čvrste ruke, gurnuo je u zapećak razgovore sa Sovjetskim Savezom o smanjenju prodaje.

Karter je želeo i da snage za brzo delovanje (RDF), koje je on osnovao – i koje su na kraju prerasle u američku Centralnu komandu – imaju pristup vojnim bazama u regionu Persijskog zaliva i nije prezao od toga da u to ime upregne trgovinu oružjem. RDF je trebalo da bude središte Carterove doktrine, odgovor na sovjetsku invaziju Avganistana 1979. i pad iranskog šaha. Kao što je sam predsednik objasnio u svom govoru o stanju nacije 1980: „Pokušaj bilo kojih spoljašnjih snaga da osvoje kontrolu nad regionom Persijskog zaliva smatraće se napadom na vitalne interese Sjedinjenih Država i biće odbijen svim potrebnim sredstvima, pa i upotrebom sile“. Pokazaće se da je prodaja oružja u regionu glavni stub njegove nove doktrine.

Ko je naoružavao Saddama Husseina?

Mada se obim trgovine oružjem pod predsednikom Ronaldom Reaganom nije dramatično povećao, njegova rešenost da naoruža antikomunističke „borce za slobodu“ od Avganistana do Nikaragve izazvala je skandal Iran-Kontra. U jezgru te afere je bilo bizarno, komplikovano i tajno nastojanje Olivera Northa, službenika Saveta za nacionalnu bezbednost i grupe mutnih mešetara da se američkim oružjem snabdeva neprijateljski režim ajatolaha Khomeinija u Iranu. Cilj je bio da se osigura pomoć Teherana za oslobađanje američkih talaca u Libanu. North i družina su zatim koristili tako prikupljena finansijska sredstva za naoružavanje kontraša u Nikaragvi, čime su prekršili izričitu zabranu Kongresa.

Što je još gore, Reaganova administracija dostavljala je oružje i obezbeđivala obuku ekstremističkim mudžahedinskim frakcijama u Avganistanu, što će na kraju pomoći naoružanim grupama i pojedincima koji su kasnije formirali Al Kaidu (i slične grupe). Na kraju im se to, naravno, obilo o glavu; neograničena trgovina oružjem vrlo često se tako završava.

Čak i u vreme kad je Northova operacija iznela na videlo transfere američkog oružja Iranu, Reaganova administracija, kao i ona sledećeg predsednika Georga H. W. Busha, direktno ili indirektno su snabdevale zakletog neprijatelja Irana, iračkog autokratu Saddama Husseina, oružjem i tehnologijom za njegovu proizvodnju u vrednosti od gotovo pola milijarde dolara. To oružje će Saddamov režim koristiti i u ratu sa Iranom 80-ih godina prošlog veka i u invaziji na Kuvajt 1991, koja je uvela Sjedinjene Države u prvi zalivski rat. Treba, doduše, priznati da nisu samo Sjedinjene Države pomagale jačanju iračke vojske. Svih pet stalnih članica Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija (P-5: Sjedinjene Države, Sovjetski Savez, Francuska, Velika Britanija i Kina) snabdevale su tu zemlju oružjem ili tehnologijom za njegovu proizvodnju u vreme kad se pripremala za intervenciju u Kuvajtu.

Javna kritika koja je usledila posle otkrića da su Sjedinjene Države i drugi veliki snabdevači pomagali iračkoj vojsci stvorila je priliku za nova ograničenja. Lideri Sjedinjenih Država, Velike Britanije i drugih nacija koje su izvozile oružje Bliskom istoku zakleli su se da će se ubuduće bolje informisati i kontrolisati prodaju oružja tom regionu. Usledile su dve značajne inicijative: registar trgovine oružjem UN-a, kojim su zemlje članice pozvane da dobrovoljno prijavljuju svoj uvoz i izvoz oružja, i razgovori između pet stalnih članica Saveta bezbednosti (najvećih snabdevača Bliskog istoka naoružanjem) o ograničavanju prodaje oružja tom regionu.

Ti razgovori (nazvani P-5 razgovori) brzo su posustali kad je Kina odlučila da proda Saudijskoj Arabiji raketni sistem srednjeg dometa i kad je administracija predsednika Clintona počela da sklapa nove ugovore o prodaji oružja regionu tempom od milijardu dolara mesečno. Drugi snabdevači su zaključili da je porastom Clintonove isporuke oružja prekršen duh razgovora, te su oni ubrzo prekinuti, što je dovelo do novog iračkog debakla tokom mandata Georga W. Busha.

Najvažniji niz prodaja oružja u godinama Georga W. Busha bio je povezan sa obukom i opremanjem iračke vojske posle invazije Iraka i zbacivanja Saddama Husseina. Ali američko oružje vredno 25 milijardi dolara nije bilo dovoljno da stvori snage kadre da poraze skromno naoružane borce Isisa kad su ovi upali u Irak 2014. i osvojili velike pojaseve teritorije i velike gradove, pa i Mosul. Moral iračkih snaga bezbednosti, kojima su zbog korupcije i nesposobnosti ponestale hrana i oprema, pao je na niske grane pa se ponekad doslovno bežalo s položaja (i za sobom ostavljalo američko oružje).

Zavisnost se nastavlja

Donald Trump je nastavio praksu nuđenja velikih količina oružja saveznicima na Bliskom istoku, posebno Saudi Arabiji, a kao glavni razlog je navodio stvaranje radnih mesta u zemlji i prihoda za velike američke ugovarače. Zapravo, investiranje novca i truda u bilo šta drugo, od infrastrukture do tehnologija obnovljivih izvora energije, proizvelo bi više radnih mesta u Sjedinjenim Državama. Ali koga briga, nastavilo se po starom.

Pojava vredna pažnje u Trumpovom mandatu je oživljeno interesovanje Kongresa za smanjivanje prodaje oružja, a posebno želja da se okonča podrška Saudijskoj Arabiji za rat u Jemenu. (Sukob turskih i kurdskih snaga – a obe su naoružane američkim oružjem – svakako doprinosi toj želji.) Pod vođstvom senatora Chrisa Murphyja (D-CT), senatora Berniea Sandersa (I-VT), senatora Mikea Leeja (R-UT), predstavnika Roa Khanne (D-CA) i predstavnika Teda Lieua (D-CA), Kongres je izglasao obustavljanje prodaje bombi i drugih oblika vojne podrške Saudijskoj Arabiji, ali je predsednik Trump, najveći zaštitnik te zemlje u Vašingtonu, stavio veto na tu odluku. Ipak, treba imati u vidu da je aktivnost Kongresa u vezi s prodajom oružja Saudi Arabiji bez presedana po upornosti i obimu. Moguće je čak da će ona prevladati ako demokratski kandidat pobedi na predsedničkim izborima 2020. godine. Najzad, svi potencijalni kandidati su se zakleli da će okončati svaku prodaju oružja koja podržava saudijske ratne napore u Jemenu.

Prodaja oružja Saudijskoj Arabiji i drugim zemljama Bliskog istoka veoma je popularna među kompanijama koje od nje profitiraju, ali ogromna većina Amerikanaca je protiv neobuzdane trgovine oružjem iz prostog razloga što ona čini svet nesigurnijim. Sad se postavlja pitanje: da li će Kongres igrati veću ulogu u nastojanjima da se blokira prodaja oružja Saudi Arabiji i kršiocima ljudskih prava ili će se zavisnost Sjedinjenih Država od prodaje oružja i njihov monopol na snabdevanje Bliskog istoka naoružanjem prosto nastaviti i pripremiti teren za sve vrste budućih katastrofa?

William D. Hartung, TomDispatch 

Prevela Slavica Miletić

Peščanik.net