Nedostatak slobodnog vremena može naneti više štete nego nedostatak novca

tačno.net
Autor 17.9.2021. u 09:36

Izdvajamo

  • Ukoliko računamo u minutima, većina vremena se potroši na kućne poslove, a ipak ne doživljavamo tako da nam to oduzima najviše vremena – naravno, to je na neki način i razumljivo, jer kućni posao bar ima vidljive rezultate – nego percipiramo da to čini svakodnevno putovanje na posao i sa posla. Istraživanje sprovedeno 2006. godine nad više od 3.400 Kanađana pokazalo je da, od svih zamislivih aktivnosti van posla, dužina putovanja između radnog mesta i doma ima najveći uticaj na to kako se osećaju ljudi koji pate od vremenskog siromaštva. A ovo, pored onih koji su roditelji, predstavlja veliki teret i za one koji su na početku svoje karijere i koji su siromašniji, koji spremno obavljaju bilo koji posao samo da imaju novca.

Povezani članci

Nedostatak slobodnog vremena može naneti više štete nego nedostatak novca

Foto: Ilustracija

Sve više ekonomista sugeriše da nije dovoljno pogledati ko je finansijski siromašan, velike probleme imaju i oni koji iako imaju novca, jednostavno nemaju vremena ni za šta.

Od vremenskog siromaštva podjednako mogu da pate radnici koji rade dva posla i oni koji potroše više sati putujući na posao, kao i oni koji se stropoštavaju pod teretom kućnih poslova. A nema mnogo goreg ni od položaja samohranog roditelja.

Osam sati rada, osam sati odmora, osam sati zabave – kakav lep slogan, zar ne? Naravno, srećna je ta osoba koja ne mora da putuje na posao ni pola sata i isto toliko nazad, pa u najboljem slučaju njoj ostaje čak sedam sati provedenog u zabavi, ili barem posvećenoj sebi. Tačnije, biće to ipak šest do šest i po, jer bi bilo prilično jako preterivanje smatrati zabavom obavljanje jutarnjih priprema. Da li bi ta osoba želela da večera? Da se okupa? Možda da se spremi za sledeći dan? Ostalo joj je možda još četiri i po do pet sati, a to se još uvek svrstava u kategoriju vremenskog bogatstva. Administracija? Šoping? Još sat vremena manje. Možda ima decu? Pa, onda je ta osoba izgubila svo preostalo vreme. I naravno, tada smo pretpostavili da radno vreme zaista traje samo osam sati, i da je osam sati sna bilo dovoljno za tu osobu, plus čim je spustila glavu na jastuk, u istom trenu je i zaspala.

Ranije je već bilo reči o tome koje bi moglo biti idealno radno vreme. Međutim, cela ova tema poseduje jednu nezasluženo zanemarenu dimenziju: vremensko siromaštvo. Ovaj pojam, koji deluje pomalo apstraktno, pokriva taj vrlo poznati fenomen kada određenoj osobi manjka vremena, a ne novca, da se posveti sebi, ali u tolikoj meri, da mu to već nanosi ozbiljnu štetu. Nekoliko ekonomista je već sugerisalo da upravo ovo postaje sve ozbiljniji problem u razvijenijim delovima sveta, pri čemu građani srednje klase koji finansijski nisu ni blizu siromaštva takođe pate od vremenskog siromaštva – a s tim problemom se bore, naravno, i oni koji su siromašni u finansijskom smislu.

Počnimo sa osnovnim pitanjem: koje su prave razmere ovog problema? Analiza koju je prošle godine objavila Harvard Business School okupila je istraživanja velikih uzoraka iz celog sveta, koji sve do jednog dokazuju da siromaštvo uništava radnu učinkovitost, kreativnost, mentalno zdravlje, pa čak i kvalitet međuljudskih odnosa. U istom ovom radu citirano je Gallupovo reprezentativno istraživanje iz 2018. godine prema kojem 80 posto Amerikanaca smatra da nikada nije imalo dovoljno vremena.
Međutim čini se da čak ni dotične osobe ne primećuju uvek da ovaj problem postoji. U seriji istraživanja iz 2016. otkriveno je da bi samo 48 posto želelo više vremena ako bi se moglo birati između više slobodnog vremena i više novca. Ali vrednost vremena se sasvim drugačije percipira kada se problem sagleda u velikim razmerama: kada su opcije dodatnog vremena i novca svedene na jedan dan, mnogo više njih bi zatražilo dodatni novac, a ako su brojke bile prikazane u mesečnim ili godišnjim razmerama, većina je uočila težinu problema nastupanja manjka slobodnog vremena.

Već 44 godine znamo

Istraživači su barem po tom osnovu u zgodnoj poziciji da se jedan dan sastoji od 24 sata za sve na isti način, pa u prvom krugu mora se samo pogledati šta to ispunjava taj dan pored osmočasovnog rada. Na osnovu toga, ljudi koji pate od vremenskog siromaštva mogu se podeliti na dve glavne grupe:

-one koji većinu svog vremena provode radeći u domaćinstvu ili oko porodice,

-one čije je vreme posvećeno poslu mnogo više od osam sati, uključujući i putovanje na posao.

To su dve životne situacije toliko različite na prvi pogled da je i proučavanje te teme započeto na ove dve niti pre otprilike pedeset godina. Betsy Warrior je 1969. izjavila da vrednost i troškovi podizanja dece i kućnih poslova nisu ni na koji način uključeni pri izračunavanju BDP-a. A 1977. godine Clair Vickery je opisala da svetski ekonomski sistem skoro da uopšte ne uzima u obzir činjenicu da manjak slobodnog vremena može naneti isto toliko štete kao materijalno siromaštvo.

Jedan od najupadljivijih delova gubitka vremena jesu kućni poslovi. Nije potrebno nikakvo oštro oko kako bismo predvideli: istraživanja pokazuju da taj problem u presudnoj većini pogađa žene – OECD procenjuje da žena u proseku troši 3 i po sata dnevno na kućne i/ili porodične poslove, dok muškarac sat i po, a čak su i u Finskoj, koja je toliko ponosna na rodnu ravnopravnost, našli sat vremena razlike. A u siromašnijim zemljama razlike su još veće, u Africi u ponekim regijama razlika između dva pola u neplaćenom kućnom radnom vremenu može biti čak pet sati. I to nije veliki problem samo u smislu kvantiteta slobodnog vremena: ako neko svo vreme potroši kućnim radom, ne ostaje mu nikakva šansa da se izvuče iz siromaštva.

Gubljenje vremena

A šta je sa onima čije je stvarno radno vreme više od osam sati? To je prilično velika grupa u koju spadaju oni koji rade u više smena ili obavljaju poslove na dva radna mesta, oni koji rade prekovremeno i naravno oni koji mnogo putuju da bi došli do posla i sa posla.

Ukoliko računamo u minutima, većina vremena se potroši na kućne poslove, a ipak ne doživljavamo tako da nam to oduzima najviše vremena – naravno, to je na neki način i razumljivo, jer kućni posao bar ima vidljive rezultate – nego percipiramo da to čini svakodnevno putovanje na posao i sa posla. Istraživanje sprovedeno 2006. godine nad više od 3.400 Kanađana pokazalo je da, od svih zamislivih aktivnosti van posla, dužina putovanja između radnog mesta i doma ima najveći uticaj na to kako se osećaju ljudi koji pate od vremenskog siromaštva. A ovo, pored onih koji su roditelji, predstavlja veliki teret i za one koji su na početku svoje karijere i koji su siromašniji, koji spremno obavljaju bilo koji posao samo da imaju novca.

A nije to malo vremena: pre epidemije vreme koje je potrošeno na prevoz bilo je približno 300 sati godišnje. Ako računamo da je to manje od sat vremena po radnom danu, ovo se čak čini kao vrlo oprezna procena, ali ako gledamo pojedinačno, možemo videti da su krajnosti više prisutne. Sprovedena je jedna anketa radnika u glavnom gradu SAD 2013. godine, i prema njoj siromašniji troše dva sata više nedeljno na prevoz. A treba napomenuti da iako taj grad, Washington, predstavlja važan centar svoje države, njegova površina je ipak samo trećina veličine Budimpešte.

Na administraciju odlazi samo deo izgubljenog vremena, ali nam je barem poznat konkretan broj: 2015. godine američka vlada je procenila da je na kancelarijsku administraciju potrošeno u toku jedne godine ukupno 9,78 milijardi sati, za koje vreme su ti ljudi inače mogli da zarade 215 milijardi dolara, a od tada je ovo vreme još dalje raslo.

Porodica sa jednim roditeljem se kažnjava

Tania Burchard je 2008. godine objavila studiju u kojoj je pokušala kvantifikovati grupe posebno ugrožene vremenskim siromaštvom. Uspela je da identifikuje šest faktora koji i sami značajno povećavaju rizik nastajanja vremenskog siromaštva, a u kombinaciji jednog s drugim još i povećavaju problem:

-ako je dotična osoba ženskog pola,

-ako ima između 16 i 29 godina (skoro je isti rizik i za osobe od 30 do 44 godine),

-ako je samac,

-ako nije obučen,

-što više dece ima, veći je rizik,

-i što su ta deca mlađa, to je veći rizik.

Može se izračunati šta uzrokuje veći problem, da li je to previše vremena posvećenog poslu ili kućnim poslovima, ali postoji grupa u kojoj se susreću ova dva problematična područja: grupa samohranih roditelja. Ova činjenica ne predstavlja novinu u toj meri da ju je pokrenulo jedno od osnovnih dela iz domena ove teme: već citirano istraživanje Clair Vickery iz 1977. godine. I ni od tada nije opovrgnuto: društvo praktično kažnjava kada je neko samohrani roditelj i tako odgaja svoju decu.

Autonomija.info

Ivan Stojčev (HVG360)

Prevela: Kristina Orovec

tačno.net
Autor 17.9.2021. u 09:36