Neoliberalizam i religija

tačno.net
Autor 22.12.2015. u 10:24

Neoliberalizam i religija

Prikaz knjiga: 1. Faith based: Religious neoliberalism and the politics of welfare in the United States / Zasnovan na veri: religiozni neoliberalizam i politike socijalne zaštite u Americi, Jason Hackworth, University of Chicago Press; 2. The moral neoliberal: Welfare and citizenship in Italy / Moralni neoliberal: socijalna zaštita i građanstvo u Italiji, Andrea Muehlebach, University of Chicago Press; 3. To serve God and Wal-Mart: The making of Christian free enterprise / U službi boga i Volmarta: nastanak hrišćanskog slobodnog preduzetništva, Bethany Moreton, Harvard University Press; 4. Undoing the Demos: Neoliberalism’s stealth revolution / Ukidanje demosa: neoliberalna nevidljiva revolucija, Wendy Brown, Zone Books

Avet kruži akademskim krugovima – avet neoliberalizma. U želji da objasne napade na rasnu, rodnu i ekonomsku jednakost, teoretičari iz različitih disciplina pronašli su krivca u neoliberalizmu. Vremenski okviri i definicije se razlikuju, ali ideja je u suštini ista: širom atlantskog sveta, posle 1945. je prevladao socijaldemokratski konsenzus. Ratna požrtvovanost je pojačala osećaj zajedništva među ljudima i države su izašle u susret infrastrukturnim i obrazovnim zahtevima građanstva gradeći autoputeve, pruge, državne univerzitete i druga dobra. Ali 70-ih i 80-ih godina prošlog veka taj konsenzus se raspao pod pritiskom dugotrajne ekonomske depresije i radikalizma studentskog pokreta.

Dugo izbegavano kao put u ekonomsku propast, nesputano tržište se sada ukazalo kao rešenje problema. Ideja da država može ili treba da upotrebi svoju moć i ublaži teške prilike proglašena je naivnom, rasipnom i čak nemoralnom. Ekonomisti kao što su Fridrih fon Hajek i Milton Fridman postavili su temelje toj ideologiji, koju su onda prihvatili političari predvođeni Ronaldom Reganom i Margaret Tačer. Njihov cilj je bio smanjenje države blagostanja i uticaja radničkih sindikata. Na globalnom nivou, Međunarodni monetarni fond i Svetska trgovinska organizacija prihvatili su Vašingtonski konsenzus, po kojem je slobodno tržište jedini garant ekonomskog rasta.

Tekstovi koji se bave kritikom neoliberalizma su depresivno štivo, često oblikovano po uzoru na sumornu biblijsku priču o gubitku božije milosti i Adamovom i Evinom izgnanstvu iz raja javnih dobara u surovi svet u kome su prepušteni sami sebi. Tako u svojoj novoj knjizi Ukidanje demosa(Wendy Brown, Undoing the Demos, 2015) Vendi Braun skreće pažnju na to da je neoliberalizam, kao i prvobitni greh, u samoj srži našeg bića. Naša potreba da pripadamo svetu kojim upravljamo zajedno sa drugim ljudima, u eri neoliberalizma je svedena na preduzetničko nadmetanje. Životi nam prolaze u pokušajima prilagođavanja pravilima nemilosrdne tržišne konkurencije. Svako ko je tražio partnera na mreži, pravio profil na Instagramu ili držao onlajn predavanje zna o čemu Braun govori.

Po njoj, neoliberalizam nije samo ekonomska doktrina svodiva na jačanje prevlasti finansijskog kapitala na štetu sve nesigurnijeg sveta rada. Pozivajući se na Fukoova rana i vizionarska predavanja o tome, ona tvrdi da primarno izvorište neoliberalizma nisu ekonomski priručnici, izveštaji Svetske banke ni hoteli u Davosu. Neoliberalizam je “sličniji termitu nego lavu”, a njegove institucije se neprekidno pozivaju na “zdrav razum” kojim upravljaju našim životima. Braun neoliberalizam definiše kao prisilnu “političku racionalnost” koja građane svodi na okorele preduzetnike.

Neoliberalni zaokret je označio kraj shvatanja da logika tržišta ne treba da vlada društvenim životom kao takvim. Adam Smit je na primer smatrao da je trgovinska razmena veoma ograničen aspekt ukupnog ljudskog iskustva. Drugim rečima, on je tržište smeštao u ograničenu sferu ljudskog delovanja. Neoliberalni ekonomisti Smita i njemu slične teoretičare smatraju svojim rodonačelnicima, ali Braun je uverena da bi oni bili zapanjeni novim tržišnim imperijalizmom. Naglašavanjem termitske prirode neoliberalizma autorka objašnjava nova poniženja i nepravde savremenog života. Ona tvrdi da današnje korporacije nisu zainteresovane za eksploataciju radne snage, jer su radnici izgubili ekonomski i politički potencijal da budu eksploatisani. Novi cilj je ukidanje radništva kao mogućeg žarišta otpora. Zaposleni više nisu pogonska snaga kapitala. Oni više nisu politički subjekti, već su svedeni na puki “ljudski resurs”.

Iako odlično napisana, knjiga Ukidanje demosa ostavlja utisak intelektualne i političke jalovosti. Analize Fukoa i Markuzea i horor priče o neoliberalnom uticaju na iračku poljoprivredu i britanske naučne krugove suviše su poznate, kao i poziv na oživljavanje “evroatlantske levice”. Braun slika paklenski neoliberalni pejzaž, “sveprisutnu, iako nepriznatu iscrpljenost i beznađe zapadne civilizacije”. Ovakav pesimizam je prilično raširen na levici. Kao prvo, iscrpljenost i beznađe zapadne civilizacije svakako nisu nepoznati: levo i desno orijentisani kritičari kulture bave se ovom temom već vekovima. Braun se zapravo pridružuje dugačkom nizu kritičara cash nexusa,[1] od Tomasa Karlajla do Dejvida Bruksa: svi oni misle da je svođenje naših mnogostrukih sposobnosti na hladnu finansijsku razmenu nepravedno i neljudsko. Ali “iscrpljenost i beznađe” nisu sveprisutni. Ljudi se posle velikih katastrofa uvek iznova okupljaju u zajednice vere, brige i ljubavi. Zadatak politike je da kanališe tu nadu, a ne da nas uverava da je sve crno. A i mi već jednom treba da naučimo da živimo u neoliberalnoj stvarnosti.

Braun je u pravu kada kaže da se tržišna logika uvukla u naš intimni život, ali ne objašnjava kako je ona dospela tamo – kako se iz ekonomskih priručnika preselila u naše škole, kuće i srca. Uprkos svoj svojoj moći, neoliberalizam nije teološki fenomen. Poletno doba posle Drugog svetskog rata ipak nije bilo raj, kao što ni današnje nevolje ipak nisu pakao kojim odjekuje samo škrgut zuba grešnika. Neoliberalizam je pobedio kao i sve druge vladajuće ideologije: putem sekularnih, složenih i objašnjivih transformacija društvenih, kulturnih i političkih odnosa. Ako razumemo kako je nastao i zašto je privlačan većini ljudi, naći ćemo i izlaz iz njega.

Da bismo to učinili, prvo treba da se pozabavimo religioznim životom građana. Religija je opstala u modernim društvima i prevlast neoliberalizma često je praćen verskim obnovama. Kao i većina teoretičara neoliberalizma, Braun zanemaruje ovaj aspekt i radije se bavi ekonomijom i birokratijom, iako su oba njena velika prethodnika, Fuko i Maks Veber, bili svesni sablažnjive zajednice religije i onoga što danas zovemo neoliberalnom vladavinom. U svojojProtestantskoj etici (1905) Veber se bavi religijom u kontekstu uspona kapitalizma i njegove etike sticanja. A u nizu predavanja pod naslovom Bezbednost, teritorija, stanovništvo(1977/1978) – koja su prethodila predavanjima Rađanje biopolitike (1978/1979), omiljenom štivu Vendi Braun – Fuko kaže da shvatanje “vladavine ljudi”, koja sa neoliberalizmom dostiže svoj vrhunac, vodi poreklo iz “pastoralne moći” crkve.

Ni Vebera ni Fukoa ne zanimaju moderni oblici religioznosti. Obojica su smatrala da je ranu utemeljivačku ulogu vere u društvu istisnula sekularnost i prevlast racionalnosti u ljudskim poslovima. Ali tri nedavno objavljene knjige ukazuju na to da čak i u moderno doba vera kao davno usvojen sistem institucionalnih i moralnih shvatanja posredno utiče na naš odnos prema tržištu. Tu se argumentuje da je prevlast neoliberalizma omogućila upravo mobilizacija naših usvojenih afektivnih, moralnih i društvenih sklonosti, a ne njihova destrukcija. Sam po sebi neoliberalizam je neprivlačan i potrebna mu je maska neke moralnosti, koja je često religijskog porekla.

***

Knjiga Betani Morton U službi boga i Volmarta: nastanak hrišćanskog slobodnog preduzetništva(Bethany Moreton, To Serve God and Wal-Mart: The Making of Christian Free Enterprise, 2009) pokazuje da je neoliberalizam tesno povezan s kulturom evangelizma na američkom Jugu. U tom smislu, veze između hrišćanskih univerziteta, globalne trgovine i rodno zasnovanih oblika usluga koje se stiču u sedištu Volmarta u Bentonvilu u Arkanzasu važnije su od teorijskih doprinosa austrijskih ekonomista ili tehnokrata Svetske banke. Umesto da teorijski razmatra vezu između neoliberalizma i duhovnosti, Morton u Volmartu nalazi specifičnosti koje nam pomažu da rešimo jednu od najvećih zagonetki u poslednjih 50 godina: kako i zašto je logika slobodnog tržišta postala tako blisko povezana sa evangelističkom pobožnošću.

Na osnovu proučavanje proživljenog iskustva Volmartovih radnika, rukovodilaca i potrošača, Betani Morton zaključuje da je kultura slobodnog preduzetništva zapravo kultura hrišćanskog slobodnog preduzetništva. U prvim godinama ta megakorporacija u usponu zapošljavala je sposobne ljude iz Ozarksa, regiona poznatog po evangelističkoj religiji i propadanju poljoprivrede. Iz spoja moralne i političke ekonomije proistekle su norme vezane za rod, usluge i potrošnju i te norme su neodvojiv deo Volmartovog meteorskog uspeha. Jug je dugo odbijao da prihvati taj nacionalni maloprodajni lanac koji je većina populista videla kao leglo poroka i severnjačkog kapitala. Kao odgovor na to, Volmart je svesno pokušavao da stvori protestantsku kulturu potrošnje kod svojih radnika i potrošača. Kompanija je finansirala programe i stipendije za poslovnu edukaciju širom Juga i veliki broj svojih rukovodilaca regrutovala sa lokalnih hrišćanskih koledža.

Na nivou poslovne prakse, nekad potcenjivana uloga prodavca zaodenuta je hrišćanskom etikom “usluge”. Posledica je da su mnogi zaposleni u Volmartu iskreno i otvoreno ponosni na svoj posao. U međuvremenu, Volmartovi rituali rodne normativnosti iskoristili su “majčinske” aspekte radnica (i žena koje na ulazu dočekuju kupce) i tako kodirali uslužni rad dugovečnom gramatikom ženskog žrtvovanja i brižnosti. Istovremeno, valorizovanjem osnivača Sema Voltona i njegovih istaknutih rukovodilaca kao muževnih paternalista, Volmart je poslao poruku koja je ciljala na evangelističku zabrinutost zbog opadanja muževnosti Amerikanaca, to jest pokazao je da hrišćanska shvatanja očinskog autoriteta ostaju sačuvana i u postindustrijskoj ekonomiji.

Za razliku od Betani Morton, koju pre svega zanima ukrštanje religije, potrošnje i uslužne industrije, Andrea Mjulebak pokazuje da se država blagostanja povlači iz sfere socijalne zaštite jer se sve više oslanja na verske organizacije, što ovima omogućava da šire inicijative vezane za tu oblast. Pošto država odstupa, siromašni građani se u sve većoj meri okreću religijskoj etici usluge čiji koncept nije mnogo odmakao od onoga što rade žene koje u Volmartu dočekuju kupce. U knjizi Moralni neoliberal: socijalna zaštita i građanstvo u Italiji (Andrea Muehlebach, The Moral Neoliberal: Welfare and Citizenship in Italy, 2012), Mjulebak na osnovu obimnog istraživanja na terenu, sprovedenog među pripadnicima radničke klase u zajednicama na periferiji Milana, sagledava kako se živi u neoliberalizmu. Njeni zaključci se prilično podudaraju sa zaključcima Betani Morton: ogromni ponos i zahvalnost koju italijanski građani osećaju prema paternalističkim kapitalističkim poslodavcima veoma nalikuju dubokom poštovanju koje Amerikanci ukazuju Semu Voltonu. I Mjulebak je uverena da religioznost i verska osećanja igraju izuzetno značajnu ulogu u neoliberalnom iskustvu.

Kao i Morton, ona smatra da u Italiji religija služi kao ideološki dodatak neophodan za nesmetano funkcionisanje neoliberalizma. U izvesnom smislu, to je u Italiji očigledno koliko i u Americi: verske organizacije vode otprilike jednu trećinu američkih utočišta za beskućnike, a u Italiji je oko 70% staračkih domova povezano sa katoličkom crkvom. Ipak, Andrea Mjulebak ide dalje od toga. Dok Braun žali zbog smrti građanstva, Mjulebak istražuje nove vrste građanstva nastale iz kombinacije neoliberalne programske politike i verske mobilizacije. Ona pokazuje da povlačenje italijanske države iz ekonomije socijalnog staranja, pre svega staranja o starijim ljudima, iziskuje masovnu mobilizaciju jeftine ili volonterske radne snage, koja često potiče iz redova nezaposlenih mladih i penzionera. “Etičko građanstvo”, pojam teorijski obrazložen uz pomoć Fukoovih shvatanja staranja, a ne na osnovu poznatijih pojmova upravljanja, čine građani koji, iz saosećanja ili solidarnosti, dobrovoljno pružaju socijalno neophodne oblike staranja. Italijanska država blagostanja, kao i američki Jug, imala je relativno plitke korene, što je omogućilo neosetan prelazak sa socijalnog građanstva na etičko građanstvo i s logike socijalne zaštite koju obezbeđuje država – na neoliberalnu logiku dobrovoljnog staranja.

U svojoj knjizi Zasnovan na veri: religiozni neoliberalizam i politike socijalne zaštite u Americi(Jason Hackworth, Faith Based: Religious Neoliberalism and the Politics of Welfare in the United States, 2012) Džejson Hakvort opaskama o kulturi koje nude Morton i Mjulebak dodaje institucionalni senzibilitet. On tvrdi da su neoliberalizmu, čija je spoljašnjost bez sumnje neprivlačna, potrebne “druge političke podrške da bi bio održiv”. Naročito su neki ogranci evangelističke teologije i načini evangelističkog organizovanja u saglasnosti sa neoliberalizmom, pa su poslužili kao neka vrsta trojanskog konja pomoću kojeg je on ušao u američku javnu sferu. Da bi obelodanio taj element neoliberalne racionalnosti, autor se fokusirao na praksu i diskurs verskih organizacija koje su se, u isto vreme kada i neoliberalizam, pojavile kao nosioci socijalne zaštite u hibridnom religijsko-sekularnom prostoru.

Verskim organizacijama i neoliberalizmu zajedničko je to što imaju otpor prema dobijanju sredstava od vlade i što tvrde da su siromaštvo i adikcija lične, duhovne mane. Iako verske organizacije izvode neverovatno veliki broj društveno korisnih radova, broj zaposlenih i volontera i dalje je relativno mali. Na primeru organizacije Habitat for Humanity Hakvort pokazuje kako neoliberalna logika verske organizacije može da se proširi izvan evangelističke sfere. Habitat, čija je misija da “sprovodi božju ljubav u delo” i čiji je osnivač obećao da će se držati “Isusove ekonomske nauke”, na neki način je neoliberalni miljenik jer slavi “dobit zarađenu sopstvenim znojem”, a nezasluženo siromašne i dobrovoljni rad kao rešenje za krizu u izgradnji socijalnih stanova. Ta logika se proširila daleko izvan Habitatovih gradilišta. Hakvort pokazuje da mediji, uopšteno gledano, posmatraju tu organizaciju kao hvale dostojan, privatan odgovor na nedovoljno uspešnu izgradnju socijalnih stanova. Ideja da su verske organizacije legitimni mehanizmi obezbeđivanja socijalne pomoći postala je neoliberalni zdravorazumski stav: verskim organizacijama je to praktično omogućila programska politika Džordža V. Buša, a Al Gor i Barak Obama su takođe signalizirali svoje odobravanje; posledica toga je da sve veći broj verskih organizacija prihvata finansijsku podršku vlade.

Posmatrane zajedno, knjige o kojima je ovde reč pokazuju da se neoliberalizam oslanja na religiju kao kulturu, senzibilitet i skup institucija. To ne znači da je neoliberalizam dobar niti da je religija loša. To znači da se naše razumevanje neoliberalizma ne može osloniti na shvatanje da on, kako tvrdi Dejvid Harvi, uništava “svaki oblik društvene solidarnosti” u ime “individualizma, privatne imovine, lične odgovornosti i porodičnih vrednosti”. Takve tvrdnje, koje stalnim ponavljanjem stiču auru istine, jednostavno se ne poklapaju sa stvarnošću neoliberalizma u kojoj živimo: one prizivaju večitu avet usitnjavanja i cash nexusa, a osobena logika neoliberalizma ostaje skrivena. Kao što kaže Mjulebak, priča o italijanskom neoliberalizmu ne svodi se samo na prost prelazak “sa moralnog poretka sa razvijenom socijalnom zaštitom na bezdušni, nemoralni poredak”. I zaključuje: “Navodno distopijski neoliberalni poredak zapravo sve više zavisi od novih oblika utopije koji mu omogućavaju dalji opstanak.”

Utopije verskih organizacija i religijskog neoliberalizma svakako su lažne. Svi pomenuti autori svesni su neizmerne ljudske nesreće kao posledice povlačenja države blagostanja i lažnih obećanja o pravednijem društvu. Mobilizacija osećanja, rodnih pojmova usluge i vojske nezaposlenih ne može da reši ogromnu socijalnu krizu u kojoj smo se našli. Svi znamo da, za razliku od religijskog neoliberalizma, samo država ima sredstva za uspešno pružanje pomoći i rešavanje strukturalnih problema društva.

Navedeni autori smatraju da se nedostaci neoliberalizma najviše vide u činjenici da on reprodukuje rasnu nejednakost. Mjulebak pokazuje da model etičkog građanstva obespravljuje uglavnom imigrantsku populaciju, koja za bedne plate obavlja poslove vezane za socijalnu pomoć. U američkom kontekstu to se na najmučniji način ispoljilo nakon uragana Katrina – time i Hakvort i Morton završavaju svoje knjige.

Katastrofa u Nju Orleansu bila je velika prilika za religijski neoliberalizam. Odgovor na jasno vidljive neuspehe vlade bio je revitalizovana verska i privatna reakcija. Verske organizacije požurile su da popune vakuum nastao zbog nedovoljnog delovanja vlade, a vlada je pozdravila njihovo prisustvo i ogromne sume novca usmerila ka dobrotvornim organizacijama u Nju Orleansu i širom zemlje (Federalna agencija za upravljanje u hitnim situacijama, FEMA, evakuisala je neke građane koji su ostali bez kuća u daleku Talsu gde se za njih pobrinula organizacija Catholic Charities). U to nadmetanje umešao se i Volmart i svojim brzim isporučivanjem pomoći uverio novinare da FEMA može mnogo toga da nauči od ovog korporacijskog giganta. Ozloglašeni direktor FEMA Majkl Braun svedočio je pred kongresom da su verske organizacije, kao što je na primer Vojska spasa, “odgovarajuća” prva pomoć u slučajevima prirodnih katastrofa, čime je na zapanjujući način uveo neoliberalnu logiku u jezik državne birokratije.

Iako su verske organizacije obezbedile osnovna finansijska sredstva i radnu snagu u Nju Orleansu, nedostajali su im iskustvo i resursi koji bi nadoknadili odlučnu reakciju države. I Morton i Hakvort kažu da su upečatljivi prizori ljudske nesreće i nejednakosti pokazali ograničenja religijskog neoliberalizma. Šaroliki savez megakorporacija i verskih dobrotvornih organizacija nije uspeo da pruži onu vrstu materijalne pomoći koja je bila očajnički potrebna, što je jasno pokazalo neophodnost moćne državne intervencije. Imajući u vidu i druge totalne promašaje (Morton navodi finansijsku krizu i rat u Iraku), savezi zasnovani na neoliberalnom zdravom razumu počinju da se raspadaju. Na kraju krajeva, evangelisti se i nisu obavezali na neoliberalnu racionalnost. Svaka religija, pa i evangelistička, istorijski je bila povezana sa nizom socijalnih i političkih pokreta, pa i abolicionizmom na koji se danas ugleda levičarski aktivizam.

To ne znači da je oživljavanje levice, koje je izgleda konačno počelo, nevažno u procesu prevazilaženja neoliberalizma. Ali može se reći da to nije dovoljno. Neoliberalizam je zavladao zahvaljujući uspešnoj mobilizaciji autentičnih verskih osećanja. Da bi se neoliberalizam prevazišao, ta osećanja će morati da se mobilišu za nove projekte i nove vrednosti. Na globalnoj sceni, papa Franja pokušava da uradi tako nešto i Laudato Si, njegova široko obuhvatna poslanica o klimi, na svoj način oštro kritikuje neoliberalizam, kao što to čini i knjiga Ukidanje demosa. U Severnoj Karolini, državi u kojoj živim, sveštenik Vilijam Barber II i njegov herojski pokret Moralni ponedeljci strateški koriste eksplozivni slobodarski potencijal verskog nasleđa Amerike kako bi postigli sličan cilj; njihov protest je prerastao u javni otpor neoliberalnom udaru na državu.

Da bismo razumeli sve ove probleme i da bismo od tih saznanja imali koristi, levičari među nama treba da uče od religiozne desnice koja je uspela da osavremeni i sačuva razne stare oblike verovanja i kulture. I mi treba da se vratimo starim demokratskim vrlinama slušanja i razumevanja, koje su možda preživele u dubinama naših otvrdlih srca. Na kraju svoje knjige Morton kaže da neoliberalizam “nije prevario građane Kanzasa ili Arkanzasa”. On je samo ponudio kulturno prepoznatljive oblike značenja i moralnu ekonomiju koja i u 21. veku prećutno rukovodi našim privatnim i javnim životom. Da bismo prevazišli neoliberalizam, treba da razumemo koje probleme nam se čini da on rešava i kako je strukturisao smisao naših života uz dekonstrukciju svake javnosti. Potrebna nam je ogromna empatija i strpljenje da saslušamo lekcije drugih. Potrebni su nam spušteni pogledi i krotke duše.

James Chappel, Boston Review, 30.11.2015.

S engleskog prevela Slobodanka Glišić

Peščanik.net,

tačno.net
Autor 22.12.2015. u 10:24

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija