NOAM CHOMSKY: Bolje sprečen nego pravedan rat

Povezani članci

• Trump zatvara vrata
• Lažne COVID propusnice u Francuskoj, lažna vakcinacija u Italiji
• Barns-Dejsi: ISIS nije glavni cilj ruske intervencije
• Treći svjetski rat izbija u Aziji?
• Moskva: Izveštaj UN licemeran
• Ovogodišnja Nobelova nagrada za mir ide borcima za zabranu atomskog naoružanja

Photo by Ukraine Presidency via ABACAPRESS.COM Photo: ABACA/ABACA

Razgovor vodio C. J. Polychroniou

Lideri Nato saveza objavili su da alijansa planira da ojača istočni front raspoređivanjem dodatnih trupa u Bugarskoj, Mađarskoj, Poljskoj i Slovačkoj – uključujući hiljade američkih vojnika – i slanjem „opreme koja će pomoći Ukrajini da se odbrani od hemijskih, bioloških, radioloških i nuklearnih pretnji“. I dok sama alijansa ne dostavlja Ukrajini naoružanje direktno, mnoge njene članice ovoj zemlji šalju oružje, uključujući projektile, rakete, mitraljeze i ostalo.

U razgovoru koji sledi Noam Čomski iznosi svoja razmišljanja i uvide o dostupnim opcijama za okončanje rata u Ukrajini, te razmatra ideju „pravednog“ rata i pitanje da li bi rat u Ukrajini mogao potencijalno dovesti do kolapsa Putinovog režima.

Već mesec dana traje rat u Ukrajini, a mirovni pregovori se otežu. Zapravo, Putin pojačava nasilje, dok zapad povećava vojnu pomoć Ukrajini. U prethodnom razgovoru uporedili ste rusku invaziju Ukrajine sa Hitlerovom invazijom Poljske. Da li Putin planira da okupira celu Ukrajinu? Da li pokušava da obnovi rusko carstvo?

Vrlo je malo verodostojnih informacija o pregovorima. Neke informacije koje procure do javnosti zvuče blago optimistično. Ima osnova za pretpostavku da bi, ukoliko bi SAD pristale da se ozbiljno uključe sa konstruktivnim programom, to povećalo šanse za okončanje ovog užasa.

Nije tajna kakav bi taj konstruktivan program bio, bar u načelu. Primarni element je posvećenost neutralnosti Ukrajine: nema članstva u Natou, nema naoružanja usmerenog na Rusiju (čak ni onog koje navodi na zabludu nazivom „odbrambeno“), nema vojnih vežbi sa Nato snagama.

Ne bi to bilo ništa novo u svetskim odnosima, čak i u slučajevima gde nema formalnih ugovora. Svi podrazumevaju da Meksiko ne može da se pridruži vojnom savezu koji vodi Kina, da postavi kinesko oružje usmereno na SAD i izvodi vojne vežbe sa kineskom vojskom.

Ukratko, konstruktivan program bi bio suprotan zajedničkoj izjavi o strateškom partnerstvu SAD i Ukrajine, koju je Bela kuća potpisala 1. septembra 2021. U ovom dokumentu, koji je prošao uglavnom nezapaženo, energično se ističe da su vrata za pridruživanje Ukrajine Natou širom otvorena. Njime se takođe „finalizuje strateški odbrambeni okvir koji čini osnovu za unapređenje strateške odbrambene i bezbednosne saradnje između SAD i Ukrajine“ i omogućava Ukrajini napredno protivtenkovsko i drugo naoružanje, zajedno sa „širokim programom obuke i vežbi u skladu sa statusom Ukrajine kao partnera proširenih mogućnosti Nato saveza“.

Ta izjava je bila još jedno namerno guranje prsta medvedu u oko, još jedan doprinos procesu koji Nato (što znači Vašington) usavršava otkad je Bill Klinton 1998. prekršio čvrsto obećanje Džordža Buša starijeg da neće širiti Nato na istok – što je naišlo na oštra upozorenja visokih diplomata Džordža Kenana, Henrija Kisindžera, Džeka Metloka, (sadašnjeg direktora CIA) Vilijama Bernsa i mnogih drugih i zbog čega je ministar odbrane Vilijam Peri zamalo dao ostavku u znak protesta. To je, naravno, samo dodatak drugim agresivnim postupcima koji su izazivali zabrinutost Rusije (Srbija, Irak, Libija).

Nije preterano reći da je ta zajednička izjava imala određenu ulogu u rešenosti Putina da pojača mobilizaciju snaga na ukrajinskoj granici i krene u zaista kriminalnu agresiju – koju možemo uporediti sa Hitlerovom invazijom Poljske (izvedenom zajedno sa Staljinom).

Neutralnost Ukrajine je glavni element konstruktivnog programa, ali ne jedini. Potrebni su potezi koji vode ka nekoj vrsti federalnog aranžmana za Ukrajinu, a koji bi podrazumevao određeni stepen autonomije za region Donbasa, u skladu sa opštim okvirom onoga što je ostalo od sporazuma Minsk II. Opet, ni to ne bi bilo ništa novo u svetskim odnosima. Ne postoje dva identična slučaja, a nijedan stvarni primer nije ni blizu savršenog, ali federalne strukture postoje na primer u Švajcarskoj i Belgiji, čak i u SAD u određenoj meri. Ozbiljni diplomatski napori mogli bi dovesti do rešenja ili bar obuzdati akutne ratne sukobe.

A oni su realni. Procenjuje se da je u sukobima u ovom regionu od 2014. ubijeno oko 15.000 ljudi.

Ostaje Krim, u odnosu na koji zapad ima dve mogućnosti. Jedna je da prizna da je ruska aneksija prosto životna činjenica koja ne može da se preokrene bez akcija koje bi uništile Ukrajinu i izazvale možda još gore posledice. Druga je da zanemari vrlo verovatne posledice, da ispaljuje fraze o tome kako SAD „nikada neće priznati rusku aneksiju Krima “, kako se navodi u pomenutoj zajedničkoj izjavi, uz razna elokventna saopštenja onih koji su spremni da osude Ukrajinu na potpunu katastrofu dok se iz daleka prave hrabri.

Sviđalo nam se to ili ne, to su jedine opcije.

Da li Putin želi da „okupira celu Ukrajinu i obnovi rusko carstvo“? Njegovi proklamovani ciljevi (uglavnom neutralnost) prilično su drugačiji, što potvrđuje i njegova izjava da bi pokušaj rekonstrukcije Sovjetskog Saveza bio ludost, ali možda jeste imao tako nešto na umu. Ako je to tačno, teško je zamisliti šta on i njegov uži krug misle. Iskustvo Rusije u Avganistanu bilo bi kao piknik u parku u poređenju sa okupacijom Ukrajine. To je sad savršeno jasno.

Putin zaista ima vojni – a sudeći po Čečeniji i moralni – kapacitet da od Ukrajine napravi gomilu ruševina. Pažnja nam je s pravom usmerena na sve veće strahote ove invazije. Ali ne treba zaboraviti ni postupke druge strane.

Pre nekoliko nedelja diskutovali smo o Bajdenovom budžetu za odbranu, o kome se kao i o zajedničkoj izjavi malo govori. Ovaj dokument predviđa neprekidni lanac krajiških država koje SAD naoružavaju, a koji se proteže od Japana i Južne Koreje u severnom Pacifiku do Australije, Filipina, Tajlanda i Singapura na jugu i Indije na istočnom boku Kine, a koji je namenjenom opkoljavanju Kine, uključujući Tajvan.

Možemo da zamislimo reakciju Kine u vezi sa navodnim planovima američke indo-pacifičke komande da proširi opkoljavanje te zemlje, duplirajući potrošnju u fiskalnoj 2022, delimično i za razvoj „mreže preciznih raketa duž tzv. prvog lanca ostrva“.

Sve to samo u cilju odbrane SAD, naravno, pa kineska vlada zaista ne treba da brine.

Nema sumnje da Putinova agresija na Ukrajinu izneverava teoriju pravednog rata, te da i Nato snosi moralnu odgovornost za krizu. Ali šta je sa Ukrajinom i naoružavanjem civila za borbu protiv osvajača? Nije li to moralno opravdano na istoj osnovi na kojoj je moralno opravdan otpor nacizmu?

Teorija pravednog rata, nažalost, u stvarnom svetu je validna otprilike koliko i „humanitarna intervencija“, „odgovorna zaštita“ ili „odbrana demokratije“.

Naizgled se čini da je pravo naoružanog naroda na odbranu od brutalnog agresora čist truizam. Ali kao po običaju u ovom tužnom svetu, kad o tome malo bolje razmislimo dočekuju nas nova pitanja.

Uzmite otpor nacizmu. Teško da postoji plemenitiji cilj.

Motivi Heršela Grinšpana koji je 1938. ubio nemačkog diplomatu svakako su razumljivi i izazivaju simpatije; ili motivi partizana koje su obučavali Britanci, a koji su izveli atentat na nacističkog ubicu Rajnharda Hajdriha u maju 1942. Njihova hrabrost i pravdoljubiva strast su za poštovanje, bez kvalifikacija.

To, međutim, nije kraj. Prvi događaj je nacistima dao izgovor za Kristalnu noć i podstakao nacistički program ka svom užasnom ishodu. Drugi je vodio u masakr u Lidicama.

Događaji imaju posledice. Nevini pate, često strahovito. Ljudi sa osećajem morala ne mogu izbeći takva pitanja. Pitanja se nužno otvaraju kada razmatramo da li i kako naoružati one koji se hrabro odupiru ubilačkoj agresiji.

U aktuelnom slučaju se takođe moramo zapitati na koje rizike od nuklearnog rata smo spremni, što bi značilo ne samo kraj Ukrajine, već i mnogo više od toga, do zaista nezamislivog.

Ne ohrabruje to što je više od trećine Amerikanaca naklonjeno „preduzimanju vojne akcije u Ukrajini čak i uz rizik nuklearnog sukoba sa Rusijom“. Možda su oni nadahnuti komentatorima i političkim liderima koji bi trebalo dvaput da razmisle pre nego što počnu da imitiraju Vinstona Čerčila.

Možda se može naći način da se braniocima Ukrajine obezbedi potrebno oružje za odbijanje agresora, a da se izbegnu kobne posledice. Ali to nije lako pitanje koje se rešava ishitrenim izjavama.

Da li očekujete dramatična politička dešavanja u Rusiji ukoliko rat potraje mnogo duže ili ako Ukrajinci budu pružali otpor čak i nakon zvaničnog kraja rata? Ruska ekonomija je već pod opsadom i mogla bi da završi u kolapsu bez pandana u novijoj istoriji.

Ne poznajem Rusiju dovoljno da bih se usudio da nagađam. Neko ko zna bar toliko da spekuliše je Anatol Liven, čiji uvidi pružaju korisne smernice. On smatra da je „dramatični politički prevrat“ u Rusiji malo verovatan zbog prirode sirove kleptokratije koju je Putin pažljivo izgradio. Među optimističnim mogućnostima „najverovatniji scenario“, piše Liven, „jeste neka vrsta polu-puča, koji će pretežno ostati skriven od javnosti, a u kom bi Putin i njegovi neposredni saradnici ‘dobrovoljno’ odstupili u zamenu za garancije ličnog imuniteta od hapšenja i zaštitu porodičnog bogatstva. Ko bi bio predsednički naslednik u ovim okolnostima je potpuna nepoznanica“.

Ni ovo neće biti nužno lako pitanje.

Truthout, 24.03.2022.

Prevela Milica Jovanović

Peščanik.net