Obama u Havani

tačno.net
Autor 25.3.2016. u 09:57

Obama u Havani

Malo ko je ostao ravnodušan gledajući kubansku zastavu kako se vijori uz američku na “linkolnu” predsednika SAD na aerodromu “Hose Marti” u Havani. Više od pola veka bilo je potrebno da se u Vašingtonu shvati da neprikriveno neprijateljstvo, politički pritisci, ekonomske i svakakve druge sankcije i izolacija ne samo da nisu slomili otpor ponosnih Kubanki i Kubanaca, nego su i samoj Americi doneli više štete nego koristi – ako je ove druge uopšte i bilo.

Predsednik Obama je očigledno shvatio da bi “na veresiju” dobijenu Nobelovu nagradu za mir ipak valjalo zaslužiti. Njegovi najzagriženiji protivnici – pre svega oni u Vašingtonu, a među njima prednjači nedorasli predsednički kandidat Tramp – u njegovom odlasku u Havanu vide akt izdaje, što je prilično patetičan način da se (ne) prizna poraz američke politike od jedne male, ali gorde zemlje. S druge strane, veliki je broj onih koji su pre skoro osam godina od prvog afroameričkog predsednika SAD očekivali da maltene ofarba Belu kuću u crno i proglasi svetsku revoluciju, a potom se razočarali ne shvatajući da je Barak Obama američki predsednik koji, rukovođen američkim interesima, sprovodi američku politiku. Polazeći upravo od toga, on je uvideo greške arogantnog – i siledžijskog – ponašanja prema Kubi i kročio na jedino ispravni put promene.

O tome da li je takav korak vredan Nobelove nagrade može se debatovati, ali nesporno je da se radi o dalekosežnom potezu kojim su razmaknuti gusti oblaci koji su se nadvili nad međunarodne odnose koje, uz ostalo, karakteriše žalosno odsustvo vizionara i vođstvu vičnih državnika.

Tako se može objasniti i protokolarni “šamar” koji je gost primio već na aerodromu: nedolaskom da ga dočeka kubanski predsednik je poslao jasnu poruku, a Obamin let u Havanu pretvorio u svojevrsni put u Kanosu. To svakako nije bio trenutni hir domaćina, nego dugo pripremani politički potez do kojeg nije moglo doći bez prethodnog usaglašavanja sa Amerikancima. Pristajući na taj gest, gosti su pokazali koliko im je stalo da do posete dođe i – doduše na simboličkom nivou – spremnost na ustupke kao jedini način da se prekine decenijama vođena politika nadmenog omalovažavanja i oholosti.

Naravno, iluzorno bi bilo očekivati da će između Vašingtona i Havane poteći bujice meda i mleka: decenije manje ili više otvorenog neprijateljstva su urodile nizom problema čija složenost zadire u najosetljivije interese obeju zemalja. Američka vojna baza u zalivu Guantanamo sigurno je najveća prepreku na tom putu. Tu je i niz problema nastalih dolaskom Kastrovih revolucionara na vlast, svrgavanjem diktatora Batiste i isterivanjem njegovih protektora oličenih u američkim političarima, poslovnim oligarsima i notornim mafijašima. Kuba je tada ograđena visokom ogradom političke izolacije i ekonomskih sankcija, čiji se finansijski efekti procenjuju na više od 180 milijadi dolara – na štetu Kube, naravno. Osim Severne Koreje, Kuba je jedina zemlja na svetu gde nema CocaCole, a SAD jedina u koju je zabranjen uvoz kubanskih cigara.

O zainteresovanosti obeju strana da se odnosi poprave svedoči i činjenica da su, bar za sada i za javnost, ostavljeni po strani ili na pomirljiv način tretirani događaji poput tragikomične invazije u Zalivu svinja, “raketne krize” početkom šezdesetih, kubanskih vojnih angažovanja po Africi i pomoći levičarskim režimima i gerilskim pokretima širom Latinske Amerike, pitanja restitucije…

Ne treba gajiti iluzije da će se te osetljive teme zaboraviti u dugim, napornim i osetljivim pregovorima kojima će se – zasigurno godinama – utirati put ka normalizaciji odnosa dve zemlje. Pregovaraće se, dakle, o obeštećenju američkim kompanijama za nacionalizovanu imovinu (bogataške vile i letnjikovci, hoteli, kockarnice, aerodromi, putevi i druge nekretnine, industrijska postrojenja, rudnici i plantaže, novčana sredstva držana u “poreskom raju” kakav je Kuba bila pre revolucije itd) – američka vladina agencija kojoj se podnose zahtevi za restituciju do sada je registrovala potraživanja u ukupnom iznosu od preko osam milijardi dolara, a ta suma će, kažu, biti višestruko nadmašena.

Na ravni politike, Barak Obama nije mogao da prećuti da mu je neprihvatljiv kubanski pristup problemu ljudskih prava, ali se predsednik Kastro nije uzjogunio i uzvratio u prošlosti redovnim pitanjem “A kako se vi ponašate prema američkim Indijancima?”, nego je smireno nabrojao pravo na rad, obrazovanje, zdravstvenu i socijalnu zaštitu kao sastavni deo korpusa ljudskih prava, dok je na novinarsko pitanje o političkim zatvorenicima hladnokrvno zatražio da mu se dostavi njihov spisak kako bi ih “sve do jednoga” odmah pustio na slobodu. Uzdržavanjem od zaoštravanja ovih pitanja oba predsednika su pokazala zavidan stepen državništva, ali – što je daleko važnije – i naglašenu spremnost da se, bez odustajanja od strateških pozicija, politička energija usmeri ka traženju zajedničkih interesa u duhu dobrosusedskih odnosa i saradnje.

Nezahvalno je upuštati se u prognoze o budućnosti kubansko-američkih odnosa. Jedno je sigurno: ništa više neće biti kao što je bilo, jer sa započetog puta povratka nema. Već godinama se špekuliše da će odlaskom braće Kastro Kuba opet postati “ploveći Las Vegas”. Neki opet priželjkuju da Kuba bude pedeset i neka savezna država SAD. Izgleda da je najmanje onih koji će, na kraju, biti u pravu kada žele Kubu kao slobodnu i nezavisnu državu u kojoj se poštuju ljudska prava i demokratske institucije, uz ravnopravnu i dobrosusedsku saradnju sa SAD.

Dakle, ipak mnogo više od puke mogućnosti da se u Havani pije CocaCola, a u Njujorku pušiCohiba.

Peščanik.net

tačno.net
Autor 25.3.2016. u 09:57

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija