Obamine suze

tačno.net
Autor 12.1.2016. u 11:53

Obamine suze

Dobro se sećam tog vikenda 1982. kada sam došao u rodni Brajton iz Bristola gde sam igrao u jednoj pozorišnoj predstavi da posetim oca koji se u bolnici oporavljao posle moždanog udara. Lekari su nam u početku govorili da će se on verovatno delimično oporaviti, ali posle ove posete glavna sestra me je pozvala na stranu i biranim rečima saopštila da je ocu ostalo još nekoliko dana života. „Vreme je da se vi i porodica pripremite“, rekla mi je na kraju.

Odvezao sam se na plažu, jedino mesto gde sam mogao da budem sam sa svojim uzburkanim osećanjima. Pošto sam nekoliko minuta tupo zurio u more, iz mene je bez najave provalila bujica jecaja koji su stizali sa nekog dubokog i skrivenog mesta. U trenutku kada su grčevi plača bili na vrhuncu, začuo sam šapat mog glumačkog mozga: „Zapamti dobro ovaj trenutak – to tako izgleda. To je ono što treba da pokažeš kada dobiješ ovakvu ulogu“. Bilo je to strašno otkriće, saznanje da čak i u trenutku sloma moje profesionalno biće pažljivo proučava mehaniku bola radi ostvarivanja umetničke i finansijske dobiti.

Setio sam se tog dana kada sam prošlog utorka video suze predsednika Obame dok je govorio o svojim neuspelim pokušajima da promeni zakone o vatrenom oružju u Americi. Da ne bude zabune – njegove suze su bile prave, to se jasno videlo, tople i vlažne, izazvane ne samo tugom nego i dubokim osećanjem političke nemoći. Nema jačeg prizora od plakanja protiv naše volje.

Kada sam bio mali, ovakvi ispadi političara su bili nezamislivi. Da su Harold Wilson ili Ted Heath javno pokazali takvu slabost postavilo bi se pitanje njihove sposobnosti za obavljanje važne državne funkcije. Ali vremena se menjaju, pa danas ne samo političari nego i muževni sportisti kao što su John Terry i Andy Murray bez ustezanja plaču pred publikom. To je razumljivo, jer plač nije lako prizivati ili odglumiti, pa se u naše izveštačeno i proračunato doba suzama najviše veruje.

Ali suze su lukava mala stvorenja. Nisam plakao na sahrani svoje majke, a plakao sam kao kiša na pomenima rođacima i kolegama sa posla, od kojih sam mnoge jedva poznavao. Kontekst je sve.

Kao smeh i crvenilo, plač je proces koji je teško pokrenuti voljno. Glumice su u tome veštije od glumaca (verovatno je tako i u stvarnom životu), ali to pre svega zavisi od sklopa ličnosti svakoga od nas.

Sećam se jedne potresne scene iz drame za ITV koju sam snimao sa glumicom Martine McCutcheon. Kada sam došao na snimanje, bila je odlično raspoložena, šalila se sa članovima ekipe i veselo razgovarala telefonom u pauzama. Onog trenutka kada su se uključile kamere, oči su joj se ispunile ogromnim suzama koje su joj tekle niz obraze sve dok reditelj nije viknuo „rez“. Bio sam šokiran i zadivljen njenom potpunom kontrolom nad ovom veštinom.

Ako se suze ne pojave kada su potrebne, postoje načini da se one prizovu. Svi dobri šminkeri nose u torbi kapi koje izazivaju plač, a za nevolju možete protrljati oči rukama posle seckanja crnog luka. U najgorem slučaju možete pokriti lice šakama i tako sakriti svoj biološki nedostatak.

Ali većina ljudi ima obrnuti problem: kada im suze navru na oči oni će svu energiju usmeriti na pokušaj da sačuvaju kontrolu nad sobom. To se dogodilo Obami i gledaoce nisu toliko potresle njegove suze, koliko njegova unutrašnja borba da ne zaplače.

Michael Simkins, The Guardian, 06.01.2016.

Preveo Đorđe Tomić

Peščanik.net

tačno.net
Autor 12.1.2016. u 11:53