Patriotizam – dobar, loš

Gary Younge
Autor 11.1.2020. u 09:37

Patriotizam – dobar, loš

Stormzy, ilustracija: Ben Jennings

Neki laburisti izjavljuju da partija mora pokazati više patriotizma ako želi da povrati poverenje birača. To pokazuje njihovu ideološku dezorijentisanost i svodi se na podilaženje rasistima.

Piše: Gary Younge- The Guardian

Na festivalu u Glastonberiju prošlog leta, Stormzy je izašao pred publiku u pancirnom prsluku sa britanskom zastavom koji je dizajnirao Banksy. Nastupajući kao zvezda dana, na binu je izveo balerine, izvođače gospela i zvezde grajma, a sve je započeo citatom člana britanskog parlamenta. Ništa od toga nije slučajnost. Stormzy je ponosan na svoj identitet crnog Britanca i kulturu koja ga je proizvela. To se vidi na svakom koraku, od toga kako govori do toga kako se oblači.

Njegov građanski angažman, filantropija i aktivizam su impresivni – trenutno stipendira dvoje crnih studenata na Kembridžu i podstiče mlade da se registruju za izbore. I to daje rezultate. Na Kembridžu je broj crnih kandidata naglo porastao nakon što je Stormzy ustanovio stipendiju, a na dan kada je pozvao mlade da se registruju, broj zahteva je skočio za 236 odsto.

Italijanski novinar koji ga je intervjuisao pred Božić pitao je da li misli da u Britanija ima rasizma. „Definitino, 100 posto“, odgovorio je i počeo da obrazlaže zašto Britanci nerado govore o tome. S obzirom da je prošlo samo dve godine od skandala Windrush, kada se razotkrila pozadina deportacija, otkaza, deložacija i pauperizacije crnih državljana Britanije – čiji je jedini zločin bio taj što nisu uspeli da prema arbitrarno ustanovljenim kriterijumima dokažu da su svoj odrasli život proveli u Britaniji – takva izjava ne bi trebalo da deluje kontroverzno.

Ipak, njegov odgovor, zlonamerno prenet kao tvrdnja da je Britanija „100 posto rasistička“, izazvao je bes na uobičajenim mestima. Sajid Javid, koji je sa mesta ministra unutrašnjih poslova oduzeo državljanstvo britanskoj tinejdžerki koja se pridružila Isisu kao dete i tako je osudio da ostane u pritvoru u Siriji, gde je njeno novorođeno dete preminulo, rekao je da Stormzy „100 posto greši“. „Britanija je najuspešnija multikulturalna demokratija na svetu“, rekao je Javid, do tada poznat po izjavi da svog oca Pakistanca ne bi pustio da uđe u Britaniju ako bi danas pokušao da se useli. „Takođe je jedna od najotvorenijih i najtolerantnijih“.

Ne verujem da bi Stormzy sam sebe opisao kao patriotu. Sigurno je ponosan na ono što jeste, na sopstveno poreklo, spreman da prihvati i slavi sopstvenu kulturu i zajednicu ne napadajući usput druge. Ali iza tog prihvatanja stoji i kritika. Njegova privrženost onome što bi Britanija mogla biti ne sprečava ga da sagleda stvarnost onoga što Britanija jeste, niti da o tome otvoreno govori. Čak i ako bi sve to moglo stati u jednu reč, ta reč ne bi bila patriotizam.

Patriotizam je obično u oku posmatrača – mreža arbitrarnih vrednosti podložnih manipulaciji koje mnogi prihvataju, iako to nerado priznaju. Ipak, u poslednje vreme više laburističkih političara je izjavljivalo da njihova partija mora pokazati više patriotizma ako želi da povrati tradicionalna uporišta izgubljena na decembarskim izborima. Jedna od kandidatkinja za lidersko mesto, Rebecca Long Bailey, pozvala je na obnovu „progresivnog patriotizma ukorenjenog u životu radništva“; bivši ministar Liam Byrne evocira „radikalni patriotizam” koji otvara put u zajedničku budućnost uz ponos na najbolje delove zajedničke prošlosti”. A portparol laburista za stambena pitanja, John Healey, tvrdi da su se „najuspešniji pokreti levice uvek ponosili nacionalnom zastavom“.

Svako od njih naglašava da im patriotizam nije od one uobičajene vrste. Patriotizam „ne mora počivati na nostalgiji“ (Helaey), treba da izbegava „politike imigracije i državljanstva“ (Byrne) i mora biti „internacionalistički“ (Long Bailey). U krajnjoj instanci, njihove izjave svedoče o strateškoj i ideološkoj dezorijentisanosti i podilaženju rasistima.

Ta dezorijentacija je posledica izbornih rezultata. Patriotizmu je potrebna država uz koju patrioti mogu stajati. Naša država se raspada. Škotska je praktično postala jednopartijska zemlja u kojoj dominiraju škotski nacionalisti; u Severnoj Irskoj parlament je blokiran, unionisti se osećaju izdanima od konzervativaca posle brexita, a njihovi poslanici su prvi put u manjini u odnosu na nacionaliste. „U Evropi postoje dve vrste država“, rekao je jednom danski ministar finansija Kristian Jensen, zlobno komentarišući brexit. „Postoje male države i postoje zemlje koje još ne shvataju koliko su male“. Možda ćemo uskoro postati još manji. Kad bih bio pragmatičan i kad bih posedovao deonice u patriotizmu, mislim da bih ih sada prodavao, svakako ne bih kupovao.

Ali tu je i pitanje opštih načela. Prvo, moramo priznati da nema ničeg po sebi reakcionarnog u tome što se neki ljudi ponose svojim poreklom i onim što su njihovi preci radili. U politiku se mora odnekud ući, a identitet – uključujući i nacionalni identitet – može biti važna polazna tačka.

Takođe, Britanija ima uzornu radikalnu i progresivnu istoriju koju treba uvažavati. Neki delovi te istorije, kao što je NHS – institucija koju su izgradili laburisti, koja pripada svima nama i u značajnoj meri joj doprinosi rad imigranata – čine deo našeg progresivnog projekta. Moramo ispričati sebi priču o tome šta znači biti Britanac, koja se razlikuje od one koja je danas dominantna. To nije priča o urođenom geniju britanskog karaktera, već o istrajnosti s kojom su se Britanci borili – često u malom broju i sa minimalnom podrškom – za jednakost i dostojanstvo. Ako je to ono na šta misle kada kažu patriotizam, onda sam saglasan. Ali to nije osnovno značenje patriotizma. Uz patriotizam se vezuje definicija iz rečnika koja govori o „odanosti i snažnoj podršci sopstvenoj državi“. Uz to često idu zastave, vojne parade i himne, mada ne uvek.

U doba Donalda Trumpa, brexita i povratka fašizma moramo biti veoma pažljivi u pozicioniranju u odnosu na desni nacionalizam. Ima ljudi koji decu stavljaju u kaveze, otimaju ženama marame s glave i skrnave sinagoge, sve u ime patriotizma.

Ali to nije sve što bi patriotizam mogao biti. „Uprkos neodmereno racionalizovanim očekivanjima internacionalističke levice“, govorio je Stuart Hall u knjizi Our Mongrel Selves, „nacionalizam još nije potrošena sila. Politički, on ne mora nužno biti ni reakcionaran ni progresivan“. Međutim, to nije slika sveta koji danas vidimo oko sebe.

Odbijanje da se teren patriotizma prepusti desnici nije loša ideja, ako su prethodno obavljene potrebne pripreme. Što nije učinjeno. Anketa YouGov iz 2014. pokazala je da 59 odsto Britanaca veruje da je imperija nešto zbog čega se treba ponositi, a ne stideti (19 odsto). Slavljenje svih radničkih pokreta na planeti ne može oprati istoriju Britanije od kolonijalizma – a to je reč koja je izostala iz svih poziva na progresivni nacionalizam. Potrebna nam je priča koja uliva nadu. Ali ona pre svega mora biti pošteno ispričana.

Tako se vraćamo zvezdi s početka teksta. Šta bi „progresivni patrioti“ imali da kažu o mladom crnom čoveku koji personifikuje jednu pozitivnu priču o tome šta je moguće u današnjoj Britaniji, a svojim radom artikuliše banalnu i brutalnu stvarnost, činjenicu da su perspektive ljudi sličnih njemu u ovoj zemlji ograničene i da ona tu istinu odbija da prihvati? Da li bi ga hvalili kao pionira žive i inkluzivne kulture koja angažuje mlade; da li bi ga odbacili kao vulgarnog manipulatora koji zloupotrebljava problem rase, ocrnjuje sopstvenu zemlju i plaši im roditelje; ili bi radije ostali na distanci, zadovoljni što mogu da ga pokazuju svetu, uz nadu da niko neće obratiti pažnju na ono što ima da kaže?

Preveo Đorđe Tomić

Peščanik.net

Gary Younge
Autor 11.1.2020. u 09:37

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija