Povratak u osamdesete?

tačno.net
Autor 22.8.2015. u 09:22

Povratak u osamdesete?

Počelo je kao letnja šala: laburisti pod toplotnim udarom razmatraju izbor levičara za predsednika svoje partije, aktivistu koji više voli ulične proteste od političkih funkcija. Ali autsajder Džeremi Korbin je prosto nazaustavljiv i vodećim laburistima više nije do smeha. Do skoro nepoznat široj javnosti, Korbina po istraživanjima javnog mnjenja 12. septembra očekuje ubedljiva pobeda i on može da dođe na čelo jedne od dve velike partije u Velikoj Britaniji.

Mnogi ovaj fenomen povezuju sa novim postupkom izbora predsednika Laburističke partije. Za tri funte svako može da postane član i dobije pravo glasa. Partija je tako dobila 400.000 novih članova na 200.000 dosadašnjih i skoro niko od njih ne podržava tri bleda mejnstrim kandidata: Bernama, Kupera ili Kendala. Pokretačka snaga novog talasa pristalica su mladi ljudi i „korbinomanija“.

Novi način registracije članstva odgovara Korbinu i njegovim pristalicama sklonim svim vrstama protesta, ali ipak ne objašnjava ogromno zanimanje građana za izbore u Laburističkoj partiji. Nešto se dešava u Britaniji. Korbinove pristalice smatraju da je veliki priliv članstva odraz nezadovoljstva političkim odnosima u zemlji, koje je pobeda torijevaca na nedavnim parlamentarnim izborima samo donekle prikrila.

Korbinov program je mnogima neozbiljan, jer Britaniju „katapultira nazad u osamdesete“, deceniju u kojoj je Margaret Tačer na svim nivoima pobedila smušene laburiste i kada se činilo da će večno vladati. Ali Korbinov poziv na prestanak politike štednje i investicionu ofanzivu države nije nerazuman, naročito kada se pogleda stanje u južnoj Evropi. Njegovi predlozi o renacionalizaciji energetskog i transportnog sektora i proširenju države blagostanja nailaze na pozitivan odjek u javnosti. Korbin se obraća ljudima koji su razočarani britanskim surovim kapitalizmom, ali i spoljnom politikom zemlje i ratovima u Iraku i Avganistanu.

Ekonomija se oporavlja, budžetski deficit se smanjuje, ali su odricanja velika i bolna. Premijer Kameron i ministar finansija Ozborn drastično smanjuju socijalnu državu, dok troškovi stanovanja i studiranja rastu, tako da se mnogi mladi ljudi pitaju da li će uskoro samo elite imati pravo na dostojanstven život.

Korbinu pomaže i to što je kao oličenje nepopustljivog političara vođenog svojim uverenjima suprotnost „snobovima“ iz Vestminstera. Do sada je zaista bio takav, jer ga nisu zanimale funkcije. Ali najviše mu pomaže Toni Bler koji je nedavno upozorio da su „laburisti izgubljeni ako izaberu Korbina“. Bivši premijer je postao najomraženija ličnost u svojoj bivšoj partiji koja skreće ulevo.

Pretnje koje se čuju iz Laburističke partije, da će Korbin biti srušen čim pobedi, nisu osnovane. Sistem je takav da ako pobedite na izborima za predsednika partije postajete praktično nedodirljivi. Mogu se očekivati izlasci iz partije i ostavke, mnogi strahuju i od podele partije, što se jednom već dogodilo 1981. Biće turbulencija, ali stvari nisu beznadežne. Tačno je da su šanse britanskog Ciprasa da pridobije glasače iz konzervativno-građanskog miljea male. Ali to mu i nije potrebno. Korbin je težište svoje kampanje stavio na Škotsku, gde je na prošlim izborima levičarsko-populistička Škotska nacionalna partija osvojila apsolutnu većinu. On računa i na nove pristalice iz severne Engleske, gde je u poslednjih nekoliko godina UKIP postao prva opcija za ljude nezadovoljne londonskim „establišmentom“.

I konzervativci bi uskoro mogli da prestanu sa svojim podrugljivim primedbama. Način na koji su pobedili umerenog Milibanda, mogao bi da se ispostavi kao nedelotvoran protiv jednog samouverenog levičara. Korbinu je svejedno da li će ga predstavljati kao opasnost za državu ili ekonomiju. On će verovatno zagovarati i koaliciju sa Škotskom nacionalnom partijom, kojoj trenutno nedostaje svega 12 poslaničkih glasova da u Škotskoj smeni konzervativce. Ako Korbin formira levičarsko-populističku vladu u jednoj velikoj zemlji Evropske unije – 2020. godina, kada su zakazani sledeći parlamentarni izbori u Britaniji, mogla bi biti istorijska kao 1979, kada je dolazak Margaret Tačer označio početak neoliberalizma u Evropi, ili 1997, kada je Bler pomirio evropsku socijademokratiju sa „desničarskom“ ekonomijom.

Jochen Buchsteiner, Frankfurter Allgemeine Zeitung, 19.08.2015.

Preveo Miroslav Marković

Peščanik.net

tačno.net
Autor 22.8.2015. u 09:22

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija