Ratno i pandemijsko novinarstvo

Povezani članci

• Ovo more je moje
• Vatikan opljačkan, počinilac je – sveštenik!
• Valls: EU u smrtnoj opasnosti zbog migrantske krize
• Zlatko Dizdarević: Probno povlačenje
• Kerry i Lavrov pokušaće smiriti napetosti oko Ukrajine
• Bukurešt: U sukobima tokom protesta 60 privedenih, petoro povređenih

Borba protiv novog korona virusa često se poredi s ratom. Retorika je često bombastična, ali sličnosti između borbe protiv virusa i protiv neprijatelja zaista postoje. Ratno i pandemijsko izveštavanje takođe imaju mnogo toga zajedničkog: u oba slučaja novinari pišu o stvarima koje se tiču života i smrti. Interesovanje javnosti napaja se dubokim strahovima, često intenzivnijim u vreme epidemije zato što tada opasnost preti celom stanovništvu. U ratu, ako izuzmemo vojnu okupaciju i bombardovanje cele teritorije, strah je najveći među onima koji su najbliže zoni ratnih operacija.

Može nam se činiti da je priroda opasnosti koje dolaze od vojnog nasilja veoma različita od opasnosti koje sobom nosi širenje smrtonosne bolesti. Ali gledano sa stanovišta vlasti, obe vrste opasnosti predstavljaju egzistencijalnu pretnju zato što i u jednom i u drugom slučaju neuspeh može izazvati promenu režima. Ljudi retko praštaju vladi koja je izgubila rat ili se nije adekvatno nosila s prirodnom katastrofom kao što je korona virus. Nosioci vlasti moraju da se bore za svoje političke živote, možda čak i za svoju fizičku egzistenciju, i zato prisvajaju svaki uspeh i rade sve što je u njihovoj moći da izbegnu odgovornost za ono što je pošlo naopako.

Moja prva pandemija

Prvi put sam doživeo pandemiju u leto 1956, kad sam kao šestogodišnjak oboleo od polimijelitisa (dečje paralize) u Korku, u Irskoj. Epidemija je tamo počela ubrzo nakon što je virusolog Džonas Salk napravio vakcinu za tu bolest u Sjedinjenim Državama, ali pre nego što je vakcina postala dostupna u Evropi. Epidemije dečje paralize bile su na vrhuncu u prvoj polovini 20. veka i po mnogo čemu su ličile na današnje iskustvo s korona virusom: mnogi su se zarazili, ali trajno onesposobljeni ili umrli su bili manjina. Za razliku od korona virusa, najveća opasnost je pretila deci, a ne starima. Strah koji je izazvao poliomijelitis bio je čak veći od ovog koji izaziva današnja epidemija, upravo zato što su najugroženiji bili vrlo mladi i što žrtve uglavnom nisu završavale na groblju, već su bile vidljive dok su se kretale sa štakama, u invalidskim kolicima ili dok su ležale u „gvozdenim plućima“.

Roditelji nisu znali kako im se dete zarazilo zato što se virus širio preko velikog broja asimptomatskih nosilaca koji nisu bili svesni da ga imaju. Najteže su bili pogođeni imućniji krajevi modernih gradova kao što su Boston, Čikago, Kopenhagen, Melburn, Njujork i Stokholm. Ljudi koji su tu živeli imali su dovoljne količine čiste vode i dobru kanalizaciju, ali nisu shvatali da ih je upravo to lišilo prirodnog imuniteta na polio virus. Isti obrazac je postojao i u Korku: većina obolelih živela je u imućnijim delovima grada, dok siromašni kvartovi nisu bili pogođeni. Svuda se mahnito tragalo za onima koji bi mogli biti odgovorni za širenje bolesti, kao što su, na primer, strani imigranti. Za vreme njujorške epidemije 1916. čak i životinje su bile osumnjičene, pa je uhvaćeno i ubijeno 72.000 mačaka i 8.000 pasa.

Bolest mi je trajno oslabila noge. Hramljem. Kada sam izveštavao u opasnim okolnostima na Bliskom istoku mogao sam samo da hodam, ne i da trčim. Oduvek sam svestan svog nedostatka, ali nisam mnogo razmišljao o tome kako sam ga stekao, kao ni o samoj epidemiji sve do 90-ih godina 20. veka. Tada sam obilazio bolnice u Iraku, loše snabdevene jer se zdravstveni sistem zemlje urušavao pod teretom sankcija UN-a. Kao dete sam bio pacijent u sličnoj, bednoj bolnici u Irskoj, i dok sam gledao decu u očajnim uslovima u Iraku, palo mi je na pamet da bi trebalo da saznam nešto više o onome što me je zadesilo. U to vreme moje neznanje je bilo potpuno. Nisam čak znao ni koje je godine epidemija pogodila Irsku, ni da li je uzročnik dečje paralize virus ili bakterija.

Počeo sam da čitam novine i izveštaje ministarstva zdravlja iz tog vremena. Istovremeno sam intervjuisao lekare, sestre i pacijente koji su još bili živi. Kathleen O’Callaghan, doktorka u bolnici Sent Finbar, gde su me odveli kad mi je bila postavljena dijagnoza, rekla mi je da su ljudi bilo tako uplašeni da su „prelazili ulicu kako ne bi prošli pored zidova bolnice u kojoj su se lečili zaraženi“. Moj otac se setio da je policija morala da dostavlja hranu porodicama u kojima je neko bio zaražen, jer niko drugi nije hteo da im priđe. Sestra Crvenog krsta Maureen O’Sullivan, koja je u to vreme vozila ambulantna kola, rekla mi je da bi se ljudi, čak i nakon što se epidemija završila, prestravili kad bi videli njena kola: mislili su da se „polio vratio“ i uvlačili decu u kuće, a neki bi čak nasred ulice kleknuli da se pomole.

Nosioci lokalne vlasti u siromašnom gradiću kakav je Kork razumeli su da je strah glavna osobina epidemije bolje nego što to danas shvataju nacionalne vlasti. Pokušali su da održavaju ravnotežu između panike i lakomislenosti u javnom mnjenju kontrolom vesti o epidemiji. Kada bi neki veliki britanski list, na primer Times, objavio da polio hara u Korku, nazivali su to tipičnim britanskim ocrnjivanjem i preterivanjem. Ali njihovi napori da potisnu vesti nikada nisu bili jako uspešni. Nastojeći da umanje razmere onoga što se događalo oni su zapravo umanjivali sopstveni kredibilitet. U tom pretelevizijskom dobu glavni izvor informacija u mom gradu bio je Cork Examiner, list koji je, nakon što su objavljene vesti o prvim zaraženima početkom jula 1956, tačno izveštavao o broju slučajeva, ali je sistematski umanjivao njihovu ozbiljnost.

Naslovi kao što je „Neopravdana panika“ i „Situacija još nije opasna“ redovno su se pojavljivali na donjoj polovini prve strane ovog lista. Nad njima su vrištali naslovi o sueckoj krizi i nemirima u Mađarskoj. Na taj način se samo podsticalo širenje panike u Korku jer su mnogi ljudi bili uvereni da je broj umrlih znatno veći od zvanično objavljenog i da se tela noću krišom iznose iz bolnica.

Otac mi je rekao da je, na kraju, delegacija lokalnih biznismena, vlasnika najvećih prodavnica, zapretila vlasnicima Cork Examinera da će povući svoje oglase ako list ne prestane da izveštava o epidemiji. Ta priča mi se učinila sumnjivom, ali mnogo godina kasnije, kad sam pregledao novine iz doba epidemije, uverio sam se da je tačna i da je naš lokalni list potpuno prestao da izveštava o epidemiji u vreme kad su bolesna deca preplavila bolnicu Sent Finbar.

Lažno izveštavanje o ratovima i epidemijama

Kad sam započeo istraživanje za knjigu o epidemiji dečje paralize u Korku, koja će biti naslovljena Slomljeni dečak (Broken Boy), već 25 godina sam izveštavao o ratovima, počev od severnoirskih Nevolja tokom 70-ih godina, libanskog građanskog rata, iračke invazije Kuvajta, američkog napada na Avganistan posle 11. septembra i invazije Iraka 2003, koju su predvodile Sjedinjene Države. Posle objavljivanja knjige, nastavio sam da pokrivam te beskrajne sukobe za britanski Independent, kao i nove sukobe koje je 2011. pokrenulo arapsko proleće u Libiji, Siriji i Jemenu.

U januaru ove godine, kad je započela pandemija korona virusa, završavao sam knjigu (upravo objavljenu) Rat u doba Trampa: Poraz Isisa, pad Kurda, konfrontacija sa Iranom / War in the Age of Trump: The Defeat of Isis, the Fall of the Kurds, the Confrontation with Iran. Gotovo istog časa sam primetio upadljive paralele između pandemije korona virusa i epidemije poliomijelitisa pre 64 godine. Zajednički faktor je verovatno sveopšti strah, mada to današnje vlasti nisu shvatile. Vlada Borisa Džonsona u Velikoj Britaniji bila je tipična po tome što je verovala da ljude treba zastrašiti da bi se zatvorili u kuće. U stvari mnogi ljudi su već bili prestravljeni i trebalo ih je umiriti.

Primetio sam i zlokobne sličnosti između načina na koji se šire laži o epidemijama i o ratovima. Ljudi na odgovornim položajima – a Donald Tramp je ekstremna verzija – uvek proglašavaju pobede i uspehe čak i kad su neuspesi i porazi očigledni. Padaju mi na pamet reči generala Konfederacije Džeksona „Kamenog Zida“; dok je posmatrao teren koji je nedugo pre toga bio poprište bitke, upitao je svog pomoćnika: „Da li ste ikada pomislili, gospodine, kakvu priliku bojno polje pruža lažovima?“

To je izvesno tačno za ratove ali, čini mi se, ništa manje i za epidemije, kao što nam neprestano pokazuje Tramp. Kad je u pitanju rat, kampanje dezinformacija barem naknadno nailaze na kritike i osude. Razmislite o tome na trenutak: zar nije logično da ljudi koji nastoje da ubiju jedni druge spremno lažu jedni o drugima? Mada je izreka „istina je prva žrtva rata“ često bila opasan izgovor za loše izveštavanje ili nepromišljeno prihvatanje povoljnije verzije ratnih događaja (kojom su vlasti hranile lakoverne medije), jednako bi se moglo reći da je istina prva žrtva pandemije. Neizbežan haos koji sledi posle brzog širenja smrtonosne bolesti i rešenost ljudi na vlasti da izbegnu odgovornost za sve veći gubitak života vode u istom pravcu.

Nema, naravno, ničeg neizbežnog u potiskivanju istine o ratovima, epidemijama ili, uostalom, o bilo čemu drugom. Novinari će uvek biti angažovani, individualno ili kolektivno, u borbi protiv propagandista i predstavnika službi za odnose s javnošću, i pobeda ove ili one strane u toj borbi nikad nije neizbežna.

Ali ratovi i epidemije su melodramski događaji, a melodrama ometa stvarno razumevanje. „Članak s mnogo krvi uvek biće prvi“ tačno opisuje prioritete u vestima, bilo da se radi o jedinici za intenzivnu negu u Teksasu ili o raketnom napadu na Avganistan. Takve scene su potresne, ali nam često ne kažu mnogo o onom što se zaista događa.

Novija istorija ratnog izveštavanja ne ohrabruje. Novinari će uvek morati da se bore protiv propagandista u službi vlade. Ali još od prvog američkog zalivskog rata protiv Iraka Sadama Huseina iz 1991. godine imam mučno osećanje da propagandisti sve češće pobeđuju u ratu vesti, dok su istinoljubivo novinarstvo i izveštavanje s lica mesta u povlačenju.

Vesti koje nestaju

Po samoj svojoj prirodi, ratno izveštavanje će uvek biti težak i opasan posao, ali je poslednjih godina postalo još teže i opasnije. Pokrivanje ratova Vašingtona protiv Avganistana i Iraka često je bilo neadekvatno, ali ipak bolje od novijeg izveštavanja iz Libije i Sirije, zemalja koje razdire rat, ili od potpunog odsustva izveštavanja o katastrofi u koju se pretvorio Jemen. Taj nedostatak informacija je izazvao pogrešne predstave čak i o elementarnim pitanjima kao što su ko se bori protiv koga i zašto, i ko će biti stvarni pobednici i poraženi.

Nema, naravno, ničeg naročito novog u propagandi, kontroli nad vestima ili širenju „lažnih činjenica“. Egipatski faraoni upisivali su na spomenike lažne opise bitaka u kojima su njihovi porazi proglašavani junačkim pobedama. Jedini novi elementi u ratnom izveštavanju tokom poslednjih decenija su daleko veća sofisticiranost i sredstva koja vlada može da upotrebi za krojenje vesti. Doduše, demonizacija protivnika kao što je dugogodišnji irački vladar Sadam Husein nije bila težak zadatak prosto zato što je on zaista bio demonski autokrata.

Uprkos tome, pokazalo se da je najuticajnija novinska priča iz iračke invazije susednog Kuvajta 1990. i kontrainvazije koju su predvodile Sjedinjene Države bila lažna. To je priča da su u avgustu 1990. irački vojnici izbacivali bebe iz inkubatora u kuvajtskim bolnicama i ostavljali ih da umru na podu. Jedna Kuvajćanka koja je radila kao volonterka u bolnici zaklela se pred američkim Kongresnim odborom da je svojim očima gledala te grozote. Njena priča je bila izuzetno uticajno sredstvo mobilisanja međunarodne podrške za ratne napore predsednika Džordža Buša i američkih saveznika.

U stvarnosti se pokazalo da je ta priča čista izmišljotina. Navodna bolnička volonterka bila je zapravo ćerka kuvajtskog ambasadora u Vašingtonu. Nekoliko novinara i stručnjaka za ljudska prava odmah je izrazilo sumnju, ali njihove glasove je ućutkao gnev koji je priča izazvala u javnosti. Bio je to klasičan primer uspešnog propagandnog udara: vest koja je dospela na vrh liste prioriteta i koju nije bilo lako pobiti, a kad se dokazalo da je lažna – dugo posle rata – ona je već bila obavila svoj zadatak i obezbedila podršku za koaliciju koja će, predvođena Sjedinjenim Državama, krenuti u rat protiv Iraka.

Na sličan način, kad sam izveštavao o američkom ratu u Avganistanu 2001-2002. godine, pokrivanje tih događaja u međunarodnim medijima ostavljalo je utisak da su američka vojska i njeni avganistanski saveznici definitivno porazili talibane. Na televiziji su prikazivani dramatični snimci eksplozija bombi i raketa na talibanskim linijama fronta i neometano napredovanje snaga Severne alijanse rešenih da „oslobode“ avganistanski glavni grad Kabul.

Dok sam pratio talibane koji su se povlačili na jug, u pokrajinu Kandahar, postalo mi je jasno da tu nije posredi uobičajena definicija poraženih snaga, to jest da su njihove jedinice prosto dobile naređenje da se raziđu i vrate svojim kućama. Njihove vođe su očigledno shvatile da je protivnik nadmoćan i da je bolje sačekati da se situacija promeni u njihovu korist, što se i dogodilo 2006, kad su se vratili u rat, grunuli svom žestinom i tako nastavili do dan-danas. Godine 2009. bilo je opasno voziti se dalje od najjužnije policijske stanice u Kabulu, jer je postojala mogućnost da bilo gde duž puta začas niknu talibanski kontrolni punktovi.

Nijedan od ratova koje sam pokrivao nikad se nije zaista završio, ali se jeste povukao, ako ne i nestao iz vesti u medijima. Ako se ne nađe efikasna vakcina za covid-19 ili ako ona ne bude globalno dostupna, nešto slično bi se moglo dogoditi sa ovom pandemijom.

Pošto korona virus sad dominira vestima i čak ih preplavljuje, teško je u to poverovati. Ali 1918, dok je Veliki rat još trajao, vlasti su se bavile pandemijom koja je kasnije dobila ime španska groznica tako što su prosto potiskivale vesti o njoj. Pošto nije učestvovala u ratu, Španija nije cenzurisala vesti o epidemiji na taj način, pa je bolest nepravedno nazvana „španska groznica“, iako je verovatno počela da se širi iz Sjedinjenih Država.

Epidemija dečje paralize u Korku navodno se naglo završila sredinom septembra 1956, kad je lokalna štampa prestala o njoj da izveštava, ali to je bilo bar dve nedelje pre nego što su se zarazila mnoga deca, među njima i ja. Isto tako, ratovi na Bliskom istoku i u Severnoj Africi, koji su nekad dobijali veliku pažnju u vestima, danas se uglavnom jedva pominju iako još traju s nesmanjenom žestinom (kao, na primer, katastrofe u Libiji i Siriji).

U narednim godinama to isto bi se moglo dogoditi korona virusu.

Patrick Cockburn, TomDispatch, 06.08.2020.

Prevela Slavica Miletić

Peščanik.net