Sadiq Khan, novi gradonačelnik Londona

Povezani članci

• Solidarnost studenata širom Irana sa protestom na Teheranskom univerzitetu
• Iran: Godišnjica islamske revolucije
• Ferguson gori: Nema optužnice protiv policajca koji je upucao crnog 18-godišnjaka
• Kanada će primati po pola miliona doseljenika godišnje
• Protesti širom SAD zbog Trampove imigracione politike
• Tomaž Mastnak: Sramota

Kakvo olakšanje. U poslednje vreme je zaista bilo mučno gledati vesti. Ovo je teška godina za britanske muslimane. Kanal 4 nas je opisivao kao poligamne, seksističke homofobe u dokumentarcu Šta britanski muslimani zaista misle / What British Muslims really think. Donald Tramp nam je poručio da će nam zabraniti ulazak u SAD i odneo ubedljivu pobedu na preliminarnim izborima u Republikanskoj partiji. Sve to je pratila otrovna kampanja kandidata konzervativaca za gradonačelnika Londona Zeka Goldsmita. Tako da je vest da je London dobio prvog gradonačelnika muslimana i prvog gradonačelnika pripadnika etničke manjine došla u pravom trenutku.

Radi se o bajci većoj od one o Diku Vitingtonu: sinu vozača autobusa i krojačice koji je odrastao u socijalnim stanovima i postao gradonačelnik prestonice. Ovo je za londonske manjinske zajednice, koje čine 44 odsto stanovnika ovog grada, naročito važna poruka: bez obzira na rasu, religiju ili klasu može se postati najmoćniji direktno izabrani političar u Bitaniji. Ovaj događaj je i odlučni odgovor na prošlogodišnje ankete koje su nagoveštavale da bi trećini stanovnika Londona bilo „neprijatno“ da imaju gradonačelnika muslimana.

Prošle godine sam gledala Mišel Obamu u Malberi školi za devojčice u istočnom Londonu, jednom od najsiromašnijih delova Britanije, koja je govorila o svom odrastanju u Čikagu. Oduševljena lica u publici su bila dokaz koliko su važni i retki takvi uzori. Kan možda nije zvezda kao prva dama SAD, ali na njegovu priču mogu da budu ponosni svi Londonci nezavisno od svog porekla.

Šteta je samo što je i ova bajka morala da ima svog negativca. Visok, zgodan i bogat – činilo se da je čitav London lud za Goldsmitom, omiljenim lokalnim političarem sa impresivnom biografijom, borcem za zaštitu životne sredine i porodicom koja, iako neverovatno bogata, odslikava raznolikost Londona sa hrišćanskim i jevrejskim korenima i glamuroznim bivšim zetom muslimanom Imranom Kanom. Ali umesto da pošalje pozitivne poruke, Goldsmitov štab je poželeo da proveri prag tolerancije na islamofobiju u britanskoj politici.

Krenuli su sa insinuacijama, distribuirani su leci koji Sadika Kana opisuju kao „radikala“, što se moglo protumačiti kao skrivena uvreda Kanovoj veri. Onda se krenulo na povezivanje sa sumnjivim licima, mediji su tvrdili da Kanov zet posećuje ekstremističke skupove i da imam džamije u Tutingu, opštine u kojoj je Kan izabran za poslanika na prošlogodišnjim parlamentarnim izborima, podržava Isis. Čak je i kao advokat za ljudska prava optužen zato što je branio teroriste, kao da je to samo po sebi sumnjiva stvar.

Zar se iste besmislene optužbe nisu mogle izneti i na Goldsmitov račun? Njegov bivši zet, a sada pakistanski političar, ima nadimak „taliban“, dok je imam, koga je Dejvid Kameron optužio da podržava Isis i povezivao ga sa Sadikom Kanom, u stvari glasač konzervativaca, snimljen kako se sastaje sa Goldsmitom i regrutuje muslimane da glasaju za konzervativce. Ali Goldsmitov tim je smatrao da se ove klevete lakše lepe za tamniju kožu.

Posmatrajući sa strane, poruka je jasna: za muslimane važe druga pravila. To je dodatno doprinelo atmosferi u društvu na koju su muslimani navikli: senzacionalistički naslovi o broju britanskih muslimana koji podržavaju Isis, spominjanje naših zajednica samo u kontekstu radikalizacije i neizbežni porast zločina iz mržnje. Nije ni čudo što su Tulip Sidik rekli da niko neće izabrati političarku koji se tako preziva.

Na kraju su i konzervativci bili zgroženi. Baronesa Varsi je tvitovala: „Ako Sadik Kan nije dovoljno prihvatljiv za gradonačelnika Londona, ne znam ko jeste?“ Zbog tona ove kampanje, izbor 13 muslimana za poslanike ne prošlogodišnjim parlamentarnim izborima odjednom je postao neverovatno dostignuće.

Za razliku od Goldsmita, Kanova kampanja je bila pozitivna i inkluzivna, zasnovana na obećanju da će biti gradonačelnik „svih Londonaca“. Kan možda nije političar koji će vas osvojiti svojom harizmom, on nije Obama iz 2008, ali je njegovo mirno i dostojanstveno suočavanje sa Goldsmitovim napadima bilo zaista zadivljujuće. Postupao je suprotno stereotipima o muslimanima, podržao gej brakove i dobio pohvala od jevrejske zajednice u času kada laburiste optužuju za antisemitizam. Kada je Ken Livingston branio partiju trolujući o Hitleru, Kan je to bez oklevanja osudio. On je čovek koji zna da je snaga Londona u njegovoj raznovrsnosti i da manjinske zajednice treba poštovati, a ne iskorišćavati i ignorisati. Musliman na mestu gradonačelnika Londona neće iskoreniti islamofobiju u britanskoj politici, kao što ni Obama nije izlečio SAD od rasizma, ali nam pruža veliku nadu da je to moguće.

Homa Khaleeli, The Guardian

Preveo Miroslav Marković

Peščanik.net