Sasen: Predstoji nam borba koja ljudskoj vrsti nije poznata

Povezani članci

• Gole feministkinje proslavile odlazak pape na sred katedrale
• Ministri Saveta Evrope: Potrebni novi propisi za zaštitu novinara
• Zašto je došlo do eskalacije izraelsko-palestinskog konflikta?
• SAD: Policajcu kazna zatvora zbog ubistva Afroameričkog mladića
• Palestinci UN-u: Nacrt rezolucije o povlačenju izraelskih snaga
• Reforma u Argentine: Stotine hiljada žena vrše ilegalne pobačaje. Pritom su hiljade umrle

Foto: Reuters

Situacija u kojoj se nalazi čovečanstvo je krhka i bojim se da u toj krhkosti leži budućnost, u toj slabosti sa kojom se nismo suočili na pravi način kroz epohe, a ne u snazi ili inovacijama koje se mogu brzo razviti, kaže za RSE Saskia Sasen (Saskia Sassen), profesorka Univerziteta Kolumbija u Njujorku.

“Okolnosti u kojima živimo uzimamo zdravo za gotovo, jer je sve do sada funkcionisalo bez većih poremećaja. Stoga je to ironičan trenutak za nas kao ljudsku vrstu zato što smo proćerdali razne mogućnosti uništavajući prirodu, zbog čega smo suočeni sa problematičnim uslovima života koji će se samo pogoršavati i ne mogu se popraviti”, smatra Sasen.

Ona procenjuje da će se ljudska vrsta sve više suočavati sa katastrofalnim situacijama, pa će morati da se privikavamo na “novu normalnost”, odnosno pronalazimo nove načine za opstanak.

“To što nam predstoji ne može se lako promeniti, odnosno transformisati u pozitivnom smeru. To će biti borba koja nam nije poznata”, ističe Sasen.

Ona je zabrinuta za sudbinu demokratije.

“Ukoliko situacija postane dramatična i brutalna, više nećemo čak ni pominjati reč demokratija, zaboravićemo da taj pojam uopšte postoji, jer će druge političke snage postati dominantne. Najbolje vreme Zapad je prošlo i ulazimo u novu epohu u kojoj nismo više tako važni, što je već vidljivo”, smatra Sasen.

Ona je jedna od vodećih svetskih teoretičara vremena u kome živimo i skovala je termin “globalni grad”, a između ostalog proučava globalizaciju i migracije ljudi.

Poneli smo se nepromišljeno kao ljudska vrsta

RSE: Pandemija je razotkrila slabosti u našim društvima, državnim strukturama, međunarodnom sistemu, kao i druge naše mane kao vrste. U kojoj meri sada plaćamo cenu za zanemarivanje, ako ne i nemar i uljuljkivanje već dugi niz godina, ne samo u suočavanju sa klimatskim promenama, već i kada je reč o našem načinu života u kome dominira profit, zbog čega su naša društva ‘komodifikovana’?

Sasen: Slažem se sa vašim opisom. Ponašali smo se kao ljudsko vrsta na neki način budalasto. Postavlja se pitanje kako je moguće da toliko pametnih, obrazovanih i informisanih ljudi, tu uključujem i sebe – da ne bi govorila samo o drugima – nije uočila da nailaze ovaj i drugi izazovi. Imajući u vidu razne vremenske nepogode, kao što su poplave, orkani – postavlja se pitanje zašto nismo bili oprezniji. Doduše, neke zemlje pravovremeno reaguju, poput Holanije jer su delovi njene teritorije ispod nivoa mora.

Međutim, ključni akteri na globalnoj sceni kao da su ravnodušni. To sve pokazuje koliko mi, kao ljudska vrsta, možemo biti nepromišljeni. Ako bi se životinje tako ponašale, one ne bi opstale. Međutim, mi možemo da se ponašamo nepromišljeno i da uprkos tome preživimo. U tome zapravo leži naša krhkost.

Dodala bih još jednu dimenziju sa ironičnim obrtom. Sve više uviđam element u igri koji nam naše oči ne dozvoljavaju da vidimo i koji smo mi, ljudi, odoleli da prepoznamo, ili, u suštini, jednostavno nismo uzeli u obzir.

Naime, činjenica je da su svi ti novi živi elementi sa kojima se sada suočavamo i koje ranije nikada nismo videli – zapravo uvek bili tu i da je to takođe u velikoj meri i njihov prostor.

Velika razlika je u tome što smo uništili toliko zemlje i vodenih površina, a sada se suočavamo sa onima koje smo pokušali da proteramo i uništimo – životinjama, drvećem, vodnim fontanama, i tako dalje.

Pogoršavanje situacije bez mogućnosti popravke

RSE: Istovremeno, u kojoj meri je “nevidljivi””virus demistifikovao krhkost ljudskog postojanja, osećaj da čovečanstvo čvrsto kontroliše svoju sudbinu dok u međuvremenu pokušava da dopre do drugih planeta, kao što sada čine Džef Bezos i Ilon Mask sa probama komercijalnih letova na Marsa da bi se jednoga dana ova planeta naselila ljudima?

Sasen: Nisam previse stručna za ta pitanja i ne znam gde će nas ti poduhvati odvesti. Međutim, očito je dramatično širenje negativnih uslova koji se još mogu kontrolisati, ali je situacija krhka i bojim se da u toj krhkosti leži budućnost, u toj slabosti sa kojom se nismo suočili na pravi način kroz epohe, a ne u snazi ili inovacijama koje se mogu brzo razviti.

Okolnosti u kojima živimo uzimamo zdravo za gotovo, jer je sve do sada funkcionisalo bez većih poremećaja. Stoga je to ironičan trenutak za nas kao ljudsku vrstu zato što smo proćerdali razne mogućnosti uništavajući prirodu, zbog čega smo suočeni sa problematičnim uslovima života koji će se samo pogoršavati i ne mogu se popraviti. To treba da imamo na umu jer smo i ranije imali oscilacije, odnosno periode padova ali i uspona sa stabilnijim uslovima života. Sumnjam da sada imamo na raspolaganju takve mogućnosti.

Mnogi, verovatno većina virusa koje sada prepoznajemo, odavno su sa nama – samo nismo naišli na njih. Međutim, sada kada smo uništili toliko staništa svih vrsta, to suočavanje iznenađuje nas ljude. Pa, ne treba da se čudimo jer smo dali ključni doprinos ovakvim ishodima, ali smo predugo pretpostavljali da je sve u redu, da smo u pravu, da nijedan drugi akter u našem ogromnom okruženju ne može da nas spreči i ograniči.

RSE: U tome je protivrečnost naše egzistencije.

Sasen: Zaista ove protivrečnosti su ugrađene u našu, ljudsku prirodu i naše ogromne potrebe. Nijedna druga vrsta — biljke, životinje, drveće, i tako dalje – nema toliko potreba da preživi kao mi, ljudi.

Rođeni smo sa potrebnom za vodom, potrebna nam je toplina većeg tela pored nas da bismo preživeli. Tu su teške naučene lekcije naših roditelja dok su rizikovali svoje živote da bi održali decu u životu. Dakle, bili su nam potrebni drugi da bismo ostali živi. Ljudskoj vrsti su najpotrebniji drugi.

Takođe, mi smo na prvom mestu kada je reč o pritužbama – na hranu, temperaturu, komšije. Da, to smo mi. Verovatno nas majka priroda posmatra i pita se gde je pogrešila kada nam je omogućila da se toliko žalimo.

Ljudska vrsta je surova i žilava

RSE: Preti li katastrofički scenario da se život na planeti ugasi zbog klimatskih promena. Zbog toga Mask i Bezos tvrde da je jedini način da ljudska vrsta opstane preseljenje makar jednog njenog dela na drugu planetu, pre svega Mars. Koliko je to realistično i kako bi život u tom slučaju izgledao?

Sasen: Nešto od toga će biti ostvareno. Videli smo u katastrofalnim situacijama, kao što je rat, da mi, ljudi, možemo brzo da se priviknemo na nama do tada nepoznate okolnosti kako bismo sačuvali svoj život. Primer za to su Prvi i Drugi svetski rat.

Istovremeno, svedoci smo da delovi stanovništva teško žive zbog nemara vlada. Dakle, ljudska vrsta ume da bude veoma surova nanoseći bol drugima, ali i žilava što joj omogućava da izbegne smrt.

Tome treba dodati da je nova generacija drugačija od stare kao što se, uostalom, svaka generacija razlikuje od prethodne. Mnogi mladi ne žude za palatama već, na primer, za dobrom biciklom sa kojom će moći lako da se prebace sa jednog na drugo mesto. Možda će im upravo bicikl pomoći da se spasu u nekim situacijama, za razliku od velikog, fensi auta koji neće moći da se kreće u vanrednim okolnostima kada svi budu bežali zbog prirodnih katastrofa ili ratova.

Ne znam šta nam predstoji, ne verujem da ću doživeti da vidim šta će se dešavati u budućnosti.

RSE: Sve te situacije koje pominjete kroz istoriju dešavale su se ovde, na našoj planeti. Međutim, da li možete zamisliti kako bi život izgledao jednog dana u budućnosti ako se deo naše civilizacije izmesti na drugu planetu?

Sasen: Ne znam, ne mogu da zamislim kako bi život izgledao na drugoj planeti. Poznato je da je Mars planeta na kojoj je, u osnovi, moguće naseliti ljude i u cilju ostvarenja te zamisli vrše se razni eksperimenti. Sigurna sam da u ovom trenutku dok razgovaramo, postoje fabrike koje rade na novim projektima za vreme koje dolazi, kao što su leteći automobili.

Istovremeno, htela bih da ukažem na veliki problem podizanja nivoa voda. To je ogroman izazov jer veći deo siromašnih ljudi već živi na ugroženim područjima.

RSE: To će pojačati migracije. Može li pandemija biti prekretnica u smislu da će čovečanstvo izvući lekcije u smislu efikasnije reakcije na krize u budućnosti, više ulaganja u javno zdravlje, preumseravanju ka „zelenoj” ekonomiji, većoj solidarnosti. Ili, kako se mnogi plaše, i dalje će jačati populizam, nacionalizam, ekonomski protekcionizam, geostrateško nadmetanje i tako dalje?

Sasen: Suočavamo se sa manjim razaranjima, ali na mnogim mestima širom planete, za razliku od Prvog i Drugog svetskog rata, kada je čovečanstvo bilo izloženo ogromnim stradanjima.

Masovne poplave ugrožavaju ne samo delove stanovništva u Indiji, Bangladešu, već i bogatijim zemljama kao što su SAD. Voda ponekad naiđe takvom brzinom da ljudi ne mogu da se spasu. To je veoma zastrašujuće i mislim da kao civilizacija još nismo spremni za te i slične izazove.

Dakle, ovo je prekretnica u kojoj će biti uništeno mnogo toga što su siromašnije klase gradile i za šta su se borile, dok će bogati i moćni mnogo manje patiti. Međutim, i oni će se suočiti sa uslovima na koje nisu spremni. Biće zatečeni što će ih naterati da promene bar neke od svojih destruktivnih praksi pokazujući malo više poštovanja prema prirodi, prema reci sa čistom vodom i još mnogo toga.

Siromašni će opet biti najugroženiji

RSE: Još uvek preovladava logika profita nad opštim dobrom.

Sasen: Polovina Holandije se nalazi ispod nivoa mora. Međutim, ona je napravila veoma sofisticirani zaštitni sistem od poplava, tako što je prepustila deo svoje, inače oskudne teritorije, vodi. Doneta je odluka da na tom području nema gradnje. To je veoma mudar način da se priznaju naši limiti kao civilizacije.

Nadam se da će to vremenom biti prihvaćeno i drugde u svetu gde pohlepni investitori i dalje insistiraju na gradnji i na ugroženim područjima jer ih interesuje samo profit, pre svega na jugu planete. Doduše, neke zemlje, bolje rečeno njihovi delovi, neće biti neposredno ugroženo vodom jer imaju velike površne pod kopnom.

Međutim, većina država sa naseljima u blizini mora, okeana i velikih reka, tek će se suočiti sa ogromnim izazovima sa zaoštavanjem rasprava, sukoba, kriminala, gramzivošću bogatih koji gledaju da iskoriste i tu situaciju za zaradu ne obazirući se na nevolje običnih ljudi, pa će mnogi siromašni biti prinuđeni da napuste ta područja. Dakle, suočavamo se sa nejednakošću šansi i ishoda i mogući su najdramatičniji scenariji.

Možda ćemo zaboraviti da postoji reč demokratija

RSE: Socijalne nejednakosti su dodatno produbljene tokom pandemije, čime se dovodi u pitanje jedan od temeljnih demokratskih principa – jednakost šansi. Kakve će to imati efekte u budućnosti?

Sasen: Demokratija je termin koji pripada određenoj epohi. U njenoj biti je širenje dobrog. Demokratija je poziv da se pruži mogućnost ljudima, da se osnaži njihova pozicija u društvu, pre svega siromašnih, svih oni koji pate. Ukoliko situacija postane dramatična i brutalna, više nećemo čak ni pominjati reč demokratija, zaboravićemo da taj pojam uopšte postoji, jer će druge političke snage postati dominantne.

Siromašni koji žive u ugroženim područjima pokušaće da se premeste u sigurnije oblasti u kojima bogataši neće želeti da ih vide, a to neće voditi miroljubivoj atmosferi.

RSE: Što može dovesti do socijalnih nemira.

Sasen: Da, jer će to kod ljudi stvarati osećanje povređenosti u suočavanju sa situacijama u kojima su oni i njihova deca ugroženi dok bogataši uživaju u izobilju i sigurnosti. Bojim se da će ti ekstremi biti sve više deo budućih scenarija.

RSE: Međutim, mi smo svedoci paradoksalne situacije da siromašni i obespravljeni uglavnom glasaju za populističke i autoritarne političare, a neki od njih su bogataši, ili u savezu sa njima.

Sasen: To je tačno. Ali, postavlja se pitanje kako će se ponašati u budućnosti kada se sadašnje protivrečnosti zaoštre.

RSE: Kroz pitanje migracija se iskazuju mnogi paradoksi sveta u kome živimo. S jedne strane, razvijene zemlje strahuju od migranata, dok su im, s druge, potrebni zbog nedostatka radne snage. Populističke snage koriste migracije da osnaže svoju poziciju, tvrdeći da se njima menja hrišćanski karakter Evrope.

Sasen: Mnogo toga je u pokretu, ali još nije jasno šta će se desiti, kakvi će biti ishodi. Ima dobrih primera integracije migranata. Neki od najbriljantnijih umova u Evropi došli su sa strane. Međutim, većini je onemogućen ulazak u zapadne zemlje.

Bogati potiskuju siromašnije na gradsku periferiju

RSE: Dosta ste pisali o gradovima. Danas ima mnogo megasitija. U kojoj meri su oni kosmopolitski, prevazilazeći nacionalne granice u duhovnom smislu, zatim središta kulturne, etničke i rasne tolerancije ili su “lonci” za pretopljavanje u kojem se gubi identitet ljudi tako da sjaj megasitija na površini pokriva bedu mnogih?

Sasen: Ušli smo u epohu u kojoj moćni akteri kontrolišu bolje delove grada i ravnodušni su prema dugim, beskonačnim putovanjima na koja je prinuđena većina radnika sa periferije da bi stigla do posla.

Stoga moramo da izgradimo više gradova srednje veličine kako siromašniji stanovnici ne bi morali da ustaju u 5 ujutro i dva sata putuju u skučenom autobusu do posla.

Vidimo trend da velike firme napuštaju najveće gradove i odlaze u gradove srednje veličine jer je to jednostavno bolje za sve zaposlene. Smatram da je to pozitivan korak. Međutim, u nekim delovima sveta bogati su tako ravnodušni prema patnjama siromašnih bez želje da im poboljšaju život iako su im potrebni kao radna snaga. Opet, izgradnja novih gradova srednje veličine – što nam je potrebno – nije jednostavna.

RSE: Da, svedoci smo ekspanzije velikih gradova gde u Kini za 5-10 godina nastane grad veličine 10 i više miliona.

Sasen: Dozvolili smo širenje velikih gradova, što je katastrofalno, pre svega za siromašnije slojeve. Kao što sam rekla, gradovi srednje veličine su najbolja forma za većinu građana.

Ja sam živela u SAD u malom gradu i uvidela prednosti. Ljudi se međusobno znaju, poštuju, postoji međusobno poverenje i briga lokalnih vlasti. Naravno, pitanje je koliko je realno očekivati da se sada podižu mali gradovi.

RSE: Međutim, ljudi odlaze u velike gradove računajući da u njima mogu pronaći bolje šanse za posao, za školovanje dece.

Sasen: Na američkom Srednjem zapadu postoji mnogo gradova sa sjajnim projektima, brigom o građanima.

RSE: Svedoci smo takozvane “džentrifikacije” (gentrification) gradova (proces u kome bogatiji zauzimaju siromašnije delove grada podižući velelepna zdanja i na taj način potiskuju građane sa skromnim primanjima na periferiju).

Sasen: To je još jedna forma uzimanja od siromašnih i davanja bogatima. Ovaj termin je delimično izgubio aktuelnost jer je originalno značio mogućnost uspona i srednje klase, a sada se odnosi isključivo na dominaciju bogataša. Sada je situacija veoma nepovoljna za široke slojeve stanovništva koji gube tlo pod nogama.

Nakon Drugog svetskog rata situacija je bila drugačija jer su i porodice sa skromnijim primanjima mogle da priušte pristojan život, uključujući i školovanje dece. To vreme je prošlo.

Opada moć Zapada

RSE: Da li će već započete promene u globalizaciji, biti još dublje nakon pandemije, što će voditi ka takozvanoj globalizaciji 2.0. odnosno manjoj zavisnosti od lanca snabdevanja iz Kine?

Sasen: Da, najverovatnije. Naravno, Kina nije jedini akter. Mogu da zamislim višestruke promene. Da ponovim, vidim veće interesovanje bogatih preduzeća u SAD za preseljenjem u dobro organizovane gradove srednje veličine u centralnom delu zemlje, napuštajući obe obale – istočnu i zapadnu. Njujork nije više neprikosnoveni centar kao što je nekada bio.

Što se tiče Kine, ona je veoma efikasna, često efikasnija nego SAD. Naravno, SAD su i dalje moćne i uticajne, ali nisu više tako dominantne i centar inovacija kao što su bile nakon Drugog svetskog rata. Određeni segmenti američkog društva i dalje su veoma napredni i rade sjajne stvari, ali u celini moć SAD opada.

RSE: Da li Kina, koja je ekonomski u usponu, može da nametne svoje vrednosti i supremaciju ostatku sveta, ili će biti tretirana sa sumnjičavošću ne samo od SAD-a već i mnogih drugih zemalja, uključujući i njenih suseda?

Sasen: Mislim da je pogrešno koristiti te grandiozne termine, koje ste pomenuli. Postoji i mnogi drugi aspekti u kojima je Kina značajan akter. Ona ima bolje organizovani sistem koji omogućava inovacije, da maskimalizuje iskorišćavanje potencijala mladih i obrazovanih ljudi.

Mnogi američki i britanski univerziteti nisu više tako impresivni kao što su bili, dok su kineski u usponu. Mislim da Zapad zaostaje, ali postepeno, jer još uvek ima, na primer, najlepše gradove na svetu u koje dolaze turisti. Međutim, budućnost leži drugde.

RSE: Ali, Kina je autoritarna država koja suzbija slobode građana.

Sasen: Provela sam neko vreme u Kini i ta ocena je tačna. Međutim, ona bolje brine o svojoj velikoj populaciji u ogromnim gradovima, nego što je to slučaj u bilom kom američkom gradu. Radi se o drugačijoj kulturi.

Naravno da kinesko rukovodstvo može biti veoma brutalno, ali su radnici zadovoljni jer imaju posao, porodice ostvaruju svoje potrebe. Kineske vlasti su veoma praktične i tu nema mnogo romanticizma, dok smo se mi na Zapadu upravo uzdizali na romanticizmu?

RSE: Nasuprot Fukujaminom idealističkom predviđanju o „kraju istorije“, Hantington je upozorio na opasnost od „sukoba civilizacija“. Svedoci smo uspona nezapadnih aktera prvi put od “Moderne” sa geopolitičkim rivalstvima. Mnogi upozoravaju na novi hladni rat između Kine i SAD, pa čak i na Treći svetski rat zbog problema poput Tajvana. Sve u svemu, mnogi tvrde da je pandemija samo nagoveštaj onoga što nas čeka u budućnosti.

Sasen: Ne slažem sa takvom vrstom analize. Kinezi su daleko praktičniji od nas na Zapadu koji vapimo za našim velikim istorijskim narativima. Kinezi se bave biznisom, dok je Zapad obuzet sopstvenom izuzetnošću, koja nekako tone i gubi tlo pod nogama.

RSE: Da li će pandemija iz temelja promeniti čovečanstvo u smislu da mi, kao pojedinci, postanemo skloniji da prihvatimo jaču, centralizovanu ulogu države u zamenu za osećaj, čak i lažan, bezbednosti?

Sasen: To je tačno. Istovremeno, moraćemo da se pobrinemo za svakog građanina pojedinačno, ako želimo da opstanemo kao civilizacija. Nekada su bogataši mogli da tvrde da dok nisu neposredno ugroženi, nije bitno kako je drugima. Sada uviđamo da ako želimo da sačuvamo zdravlje, znatan deo zajednice mora biti zdrav, a ne samo nekolicina bogataša.

Iskreno, ne znam šta nam predstoji. Međutim, u ovom trenutku, kao što sam rekla, Zapad nije više dominantan kao nekada. U nekim oblastima je i dalje najbolji, ali postoje i drugi akteri koji su veoma efikasni. Najbolje vreme Zapada je prošlo i ulazimo u novu epohu u kojoj nismo više tako važni, što je već vidljivo.

Opasnost od ‘digitalnog’ virusa

RSE: Da li će građani postati oprezniji, rezervisaniji, ako ne i uplašeni i manje spremni za javni angažman, fokusirajući se više na svoje lične živote suočeni sa neizvesnom budućnošću u kojoj će se tek osetiti više pandemija i negativnih efekata klimatskih promena?

Sasen: Vi i ja bismo verovatno rekli – da. Međutim, ušli smo u novu epohu sa elementima koji nam nisu poznati i ne razumemo ih. No, nove generacije mogu da ih prepoznaju da se opredele za njih, kreirajući nove modalitete. Naravno, novi modaliteti ne potiskuju odmah stare.

RSE: Neki autori tvrde da je “digitalni virus” opasniji od ovog, korona virusa. U vreme objavljivanja Orvelove “1984” mnogi su je opisivali kao mračnu utopiju. Neki, međutim, veruju da je stvarnost sada nadmašila Orvelova najmračnija predviđanja.

Hoće li to dovesti do povlačenja građana u sebe u strahu od nadzora, odustajanja od javnog angažmana, fokusiranja uglavnom na lične životne strategije, što može voditi novom egoizmu?

Sasen: To je prilično rasprostranjeno mišljenje da prisustvujemo nekoj vrsti civilizacijskog propadanja. Ipak, pitam se da li postoje mogućnosti da unesemo dodatne elemente u naše živote tako da ponovo više obraćamo pažnju na komšije, ljude sa kojima smo u komunikaciji, na primer, sa prodavcem u obližnjoj radnji gde često kupujemo, što je nekada takođe bilo slučaj, ali je ta vrsta kontakata nestala u nedavnoj prošlosti.

Takvo raspoloženje podstiče rad od kuće na koji smo sve više prinuđeni zbog pandemije. Dakle, ušli smo u novu epohu, ali je još nismo dekodirali.

RSE: Da li se pribojavate ovog “digitalnog” virusa koji omogućava veće nadgledanje naših života i ograničavanje sloboda?

Sasen: Da, ali mi smo mnogo puta bili u sličnoj situaciji da su određeni akteri želeli da u potpunosti kontrolišu građane.

Privikavanje na ‘novu normalnost’

RSE: Koliko smo danas slobodni, ili imamo iluziju slobode, odnosno da naše misli i stavovi nisu autentični već su posredovani raznim oblicima indoktrinacije i inženjeringa?

Sasen: Slažem se sa Vašim opisom stanja. Reč je o miksu različitih elemenata i nismo sigurni gde se u ovom trenutku nalazimo uprkos velikom tehnološkom napretku.

RSE: Da li ćemo moći da se vratimo nekim starim obrascima ponašanja i društvenosti, ili se moramo navikavati na “novu normalnost“ i “novu društvenost”?

Sasen: Mislim da će se ljudi postepeno privikavati na “novu normalnost”, koju smo iskusili tokom pandemije. Međutim, to neće biti “revolucija”, termin koji često koristimo za promene.

RSE: Da li smo spremni za suočavanje sa novim izazovima?

Sasen: Mislim da ćemo se sve više suočavati sa katastrofalnim situacijama, pa ćemo kao ljudska vrsta morati da pronalazimo nove načine za opstanak. To što nam predstoji ne može se lako promeniti, odnosno transformisati u pozitivnom smeru. To će biti borba koja nam nije poznata. Na primer, kako rešavati problem rasta nivoa vode. Holandija je napravila dobar sistem zaštite, ali većina drugih zemalja to nije uradila. U svakom slučaju, radi se o izazovima za koje Zapad i ostali nisu spremni.

Pesimizam nas neće nikuda odvesti

RSE: Da li to znači da nam predstoje veoma pesimistični scenariji, ili ipak ima neki tračak nade?

Sasen: Treba mnogo toga da se uradi, a to ne znači nužno ratove i ubijanje ljudi, već i fokus na određenu praksu, aktivnosti, navike ponašanja, a što nismo decenijama unazad upražnjavali, u cilju razvijanja društvenosti koja će nam omogućiti povezivanje sa ljudima na drugim osnovama i, na taj način, normalan svakodnevni život.

RSE: A kada je reč o sudbini čovečanstva?

Sasen: Pesimizam nas neće nikuda odvesti, kao ni fantaziranje. Treba se fokusirati šta mi kao pojedinci i ostali u našem okruženju možemo da uradimo na mikro planu. Postepenim širenjem takvih individualnih inicijativa mnogo toga može da se promeni na bolje.

RSE