Smenite ga odmah

JAN-WERNER MÜLLER
Autor 15.1.2021. u 09:16

Smenite ga odmah

Pre godinu dana pravni stručnjaci i politički komentatori vodili su debatu o tome da li je opoziv američkog predsednika primarno pravno ili političko pitanje. Smena predsednika je, naravno, i jedno i drugo, i nema ničeg problematičnog u političkoj dimenziji takvog postupka. Američkim ustavom je predviđeno da političari, a ne sudovi, donose odluku o tome da li je predsednik počinio „ozbiljne prekršaje dužnosti“ i da li glavni nosilac izvršne vlasti svojim postupcima ugrožava republiku.

U trenutku kada je do Bidenove inauguracije preostalo manje od dve sedmice, ovo pitanje je ponovo otvoreno. Predsednica Predstavničkog doma Nancy Pelosi jasno je stavila do znanja da predsednik mora biti smenjen, bilo na inicijativu njegovog kabineta, primenom odredbi 25. amandmana, ili kroz postupak za opoziv.

Nasilni upad u zgradu Kapitola na Trumpov podsticaj nešto je sasvim novo u istoriji Amerike. Iako će Biden položiti zakletvu već 20. januara, funkcija predsednika očigledno više nije sigurna u Trumpovim rukama. Zato on mora biti opozvan (po drugi put), sklonjen sa funkcije i trajno udaljen iz političkog života.

Kongres ima pravo, ali ne i dužnost da sprovede postupak opoziva. Ponekad zakonodavci biraju da tolerišu neke od predsednikovih ispada, jer procenjuju da bi pokretanje postupka napravilo više štete nego koristi. Ali ovo nije jedan od takvih slučajeva.

Čin kažnjavanja nosilaca javnih funkcija šalje jasnu poruku o moralnim vrednostima iza kojih određeno političko telo stoji. Izostajanje takve kazne u situacijama kada je ona zaslužena takođe šalje poruku. Glasajući protiv smene predsednika, nakon što je Predstavnički dom prošle godine izglasao opoziv povodom ukrajinskog skandala, republikanci u Senatu su poslali jasan signal da su spremni da ovog kriminalca podrže po svaku cenu. Neki od onih koji su ga podržali i tako mu omogućili da nastavi po starom, kao što je senatorka Susan Collins iz Mejna, nadali su se da će Trump iz ove situacije izvući neku pouku. Na izvestan način bili su u pravu: Trump je izvukao pouku da za protivzakonite pokušaje prinude drugih da mu čine usluge i nameštaju izbore u njegovu korist ne mora snositi nikakve posledice.

Setimo se Trumpovog „odličnog“ telefonskog razgovora koji je obavio sa predsednikom Ukrajine Zelenskim u leto 2019, kada je pretio da će obustaviti američku vojnu pomoć ako Ukrajina ne otvori istragu o Bidenovom sinu Hunteru. Pošto je prva zloupotreba položaja prošla bez posledica, Trump se odvažio da obavi još jedan dobar razgovor u zimu 2020, kada je republikanskog državnog sekretara Džordžije Brada Raffenspergera pokušao da uceni da falsifikuje rezultate novembarskih izbora u njegovu korist. Republikanci koji su opravdano osudili drugi telefonski razgovor moraju se zapitati zašto nisu učinili isto i posle prvog.

Ako ne usledi kazna za pobunu pred zgradom Kapitola, republikanci u Kongresu će poslati poruku kojom potvrđuju da su saučesnici u zločinu. Ta poruka će pokazati da ovakve događaje smatraju prihvatljivim: da aktuelni predsednik ima pravo da poziva na nasilje protiv predstavnika jedne od tri grane vlasti.

Ima i onih koji su zabrinuti da će novi pokušaj opoziva i trajna zabrana učešća u političkom životu dodatno isprovocirali Trumpovu „bazu“. Ali taj argument više ne drži vodu. Šta god da demokrati i republikanci koji su sačuvali bar minimum osećaja odgovornosti (poput senatora Mitta Romneya) učine, nema sumnje da će se Trump i njegove pristalice u desničarskim medijima pobrinuti da pokret Trumpovih sledbenika bude trajno isprovociran.

Na kraju krajeva, desničarski populizam ne polaže mnogo na činjenice i stvarnost; koliko je ko osvojio glasova nema značaja za ljude koji sebe vide kao jedine „prave Amerikance“ (i otuda jedine čije glasove treba brojati). Mobilizacija tih navodno „pravih Amerikanaca“ protiv zlih elita i manjina (koje treba da se vrate u svoje „usrane zemlje“) i jeste bio Trumpov politički modus operandi od prvog dana, baš kao što je njegov poslovni model u ulozi građevinskog preduzimača bio izgrađen na lažima i prevarama. Mnogi oportunistički nastrojeni republikanci investirali su se u ovaj politički projekat i od toga imali koristi. Da bi odustali od svoje investicije, biće potrebno mnogo više od predsednikovog ratobornog agitovanja i nekoliko žrtava u Vašingtonu.

Ključni korak nije samo uklanjanje Trumpa sa funkcije, već doživotna zabrana bavljenja politikom. Mada to podrazumeva trajno ograničavanje jednog od osnovnih političkih prava, mnogi demokrati dopuštaju takvu mogućnost. Na primer, prema nemačkim zakonima, ljudi koji slobodu govora i druge temeljne političke slobode zloupotrebljavaju na način koji ugrožava samu demokratiju mogu ta prava izgubiti. Te odredbe zakona nikada nisu uspešno primenjene, delom i zato što su neonacisti koji su bili razmatrani za takve trajne zabrane uglavnom već bili isključeni iz političkog života presudama za krivična dela.

Da ne bude sumnje, trajnu zabranu bavljenja politikom nije lako uskladiti sa jednom od temeljnih pretpostavki demokratije: da ljudi imaju pravo na promenu mišljenja. Suprotno tvrdnjama Hillary Clinton iz govora koji je održala 2016, u kome je Trumpove pristalice opisala kao „gomilu bednika“, „iskupljenje“ nikome ne može biti uskraćeno. Ako se zalažete za vraćanje prava glasa osuđivanim zločincima, kako ćete opravdati doživotnu zabranu bavljenja politikom za Trumpa? Šta ako se Trump pokaje i promeni? Zar ne bismo morali biti dosledni u odbijanju da bilo kome trajno zabranimo učešće u političkom životu?

Zanemarićemo činjenicu da su izgledi za takvo pokajanje zanemarljivi. Trump je svojim postupcima uporno narušavao sam demokratski proces. To nije krivično delo ili prestup kao bilo koji drugi; niti se može porediti sa bilo kojim poslovnim aktivnostima pre (i za vreme) obavljanja predsedničke funkcije zbog kojih bi mogao završiti pred sudom. Ako neko odbija da igra po pravilima (naročito osnovnim pravilima kao što je pravilo da „pobeda pripada kandidatu koji je osvojio najviše glasova“), isključivanje takvog igrača je razumno.

Da li bi republikanci podržali takvu inicijativu? Mnogi od njih, poput senatora Josha Hawleya iz Misurija i Teda Cruza iz Teksasa, stavili su svoje političke uloge na pokret radikalne desnice. Ali mnogo je i onih koji traže izlaz iz Trumpovog košmara. Upad u zgradu Kapitola pokazao je da ni Trump ni njegove republikanske pristalice ne mogu kontrolisati sile koje su prizvali. Revolucija jede sopstvenu decu, ponekad i očeve. Ako se republikanci odmah i u potpunosti ne distanciraju od Trumpove političke baštine, dobiće uskoro priliku da se u to i sami uvere – ali ne pre nego što se situacija u zemlji dodatno i dramatično pogorša.

Project Syndicate 

Preveo Đorđe Tomić

Peščanik.net

JAN-WERNER MÜLLER
Autor 15.1.2021. u 09:16

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija