Suviše važni izbori

Izdvajamo

• Komentatori koji su do nedavno bili uvereni u smenu vlasti sada se kolebaju. Vlada je demontirala nezavisne medije. U kriznim vremenima ljudi se priklanjaju moćniku, zanemarujući njegovo saučesništvo u nevolji koja ih je zadesila. Sve ono zadivljujuće u Kiličdarogluovoj kampanji sada se pokazuje kao slabost: suviše je blag, suviše čestit, suviše Alevit. Unutar opozicionog bloka ponovo se otvorila debata o tome da li je on bio pravi kandidat. To ne obećava ništa dobro. Uoči prvog kruga glasanja, na istanbulskom prometnom polazištu za trajekte koji saobraćaju Bosforom, sve stranke su podigle šarene šatore sa volonterima koji su delili letke putnicima. Dva dana nakon glasanja ovaj prostor je vraćen na fabričko podešavanje: jedan šator i lice jednog čoveka, Erdogana.

Povezani članci

• Nagrada Unesca za slobodu štampe osuđenom Irancu Ahmadu Zeidabadi
• Evropske banke strahuju od rusko-ukrajinskog sukoba
• Ministri EU odbacili tursko korišćenje migrantskog pritiska za političke svrhe
• Prvi totalni rat
• Nastavljeni protesti u Fergusonu: Demonstranti se okupili ispred zgrade policijske uprave
• Yang Pompeu: Ne miješajte se u unutrašnja pitanja Kine

Foto: Sipa USA/SOPA Images/Pixsell

Za 12 godina koliko je Kemal Kiličdaroglu lider glavne turske opozicione stranke, Republikanske narodne partije (Cumhuriyet Halk Partisi, CHP), u Velikoj Britaniji su se promenila 3 lidera opozicije i 5 premijera. Turski opozicioni birači su nekoliko puta bili na pragu uspeha, ali nikada nisu uspeli da poraze Erdogana. Opozicija je imala dobre argumente za uverenje da će konačno prekinuti 21-ogodišnji niz poraza. U Turskoj je došlo do naglog pogoršanja ekonomske krize, pre svega zbog ekscentričnih poteza predsednika. Kiličdaroglu se nametnuo kao kandidat koji će obezbediti oporavak turske ekonomije. Sa svoje 74 godine on ima ideje mladoga Fridriha Hajeka. Uz inflaciju od 50 odsto njegova popularnost naglo je rasla.

Pomoglo je i to što je iza njega stala većina opozicionih partija. U atmosferi straha posle neuspelog državnog udara 2016., Erdogan je izjednačio svoje protivnike sa izdajnicima Turske i glatko dobio referendum 2017. o prelasku na predsednički sistem. Plakati opozicije u referendumskoj kampanji nisu prikazivali nikoga poznatog biračkom telu, već dobroćudno lice učenice preuzeto sa foto platforme za 49 dolara. Ovog puta opozicija je pokazala lica svojih predstavnika, nudeći kao protivotrov Erdoganovom samodržavlju blistavi trijumvirat Kiličdaroglua i popularnih gradonačelnika Ankare i Istanbula.

Okupljajući stranke desno i levo od vladajuće AKP, kao i visokoprofilne prebege iz njenih redova, opoziciona koalicija ima ponešto za svakoga ko želi promene. Ali previše turskih građana ih nije želelo. Parlamentarni izbori su završeni pobedom bloka pod vođstvom AKP-a, a predsednički ulaze u drugi krug u nedelju 28. maja. Erdogan je dobio 49,5 odsto naspram Kiličdarogluovih 44,9. Čak i da Kiličdaroglu pobedi u nedelju, uz AKP-ovu većinu u parlamentu ruke bi mu bile vezane. Trenutno izgleda da će ova neprijatna situacija biti izbegnuta – jer će Erdogan ostati predsednik.

Komentatori koji su do nedavno bili uvereni u smenu vlasti sada se kolebaju. Vlada je demontirala nezavisne medije. U kriznim vremenima ljudi se priklanjaju moćniku, zanemarujući njegovo saučesništvo u nevolji koja ih je zadesila. Sve ono zadivljujuće u Kiličdarogluovoj kampanji sada se pokazuje kao slabost: suviše je blag, suviše čestit, suviše Alevit. Unutar opozicionog bloka ponovo se otvorila debata o tome da li je on bio pravi kandidat. To ne obećava ništa dobro. Uoči prvog kruga glasanja, na istanbulskom prometnom polazištu za trajekte koji saobraćaju Bosforom, sve stranke su podigle šarene šatore sa volonterima koji su delili letke putnicima. Dva dana nakon glasanja ovaj prostor je vraćen na fabričko podešavanje: jedan šator i lice jednog čoveka, Erdogana.

U drugom krugu Kiličdaroglu ciljaće na 5 odsto birača koji su glasali za ultranacionalističkog trećeg kandidata (Sinana Ogana, koji se priklonio Erdoganu), a da ne ugrozi svoj neformalni savez sa pretežno kurdskom strankom levice. Kiličdaroglu je najveći deo glasova osvojio ne od sekularne baze svoje stranke, već u kurdskim provincijama. U njegovom prvom dužem obraćanju posle prvog kruga bilo je jasno da je u teškoj poziciji. Naglasio je bezbednost granica, što je bilo podsećanje na njegovo obećanje da će proterati milione sirijskih izbeglica. Nestao je neformalni simbol opozicije, srce koje formiraju spojene šake.

Posmatrači izbore u Turskoj obično ocenjuju kao „slobodne i nefer“. Ali sada je prvi deo ove procene doveden u pitanje. Bilo je prijava nepravilnosti (mnogo). Bilo je i dokaza o tome (mnogo). Dva dana nakon izbora ispostavilo se da su neki brojevi uneti u kolone pogrešnih stranaka. Jedan od Kiličdarogluovih zamenika rekao je da je stranka uložila prigovore na hiljadama izbornih mesta širom zemlje i da će se boriti za svaki glas, ali je priznao da čak i ako sve žalbe budu prihvaćene, to neće promeniti rezultat. Prigovori neće imati presudnu ulogu u drugom krugu. Brojevi gube na značaju uz takav pad morala izazivača.

Bar je odziv birača bio veliki, teše se na Tviteru salonski teoretičari: izlaznost od 89 odsto je zaista među najvišima na svetu. Ali to se može tumačiti i na drugi način: u zemlji u kojoj je vlast toliko centralizovana ulozi na izborima su previsoki. Kada stranka na vlasti sprovodi čistke u formalno nezavisnim državnim službama, ignoriše odluke regulatornih tela i postavlja sudije koje pod providnim izgovorima zatvaraju opozicionare, izbori mogu biti značajni iz pogrešnih razloga. Ne bi trebalo da su toliko presudni.

Izzy Finkel, London Review of Books, 19.05.2023.

Prevela Milica Jovanović

Peščanik.net, 27.05.2023.