Zamisli najgore

Oded Na’aman
Autor 17.12.2021. u 08:10

Zamisli najgore

Foto: Boston Review

Dobro smo, zasad. Šta da radimo s izgledima na buduću propast? Kao da to pitanje čini naš kraj još bližim. Pokušaj da misliš o nečem drugom. Izađi da pogledaš šta se događa napolju. Slušaj svoj dah. Čitaj knjigu. Radi. Gledaj televiziju. Potraži nešto na mreži. Da li je bolje zaboraviti? Ne odgovaraj na to pitanje. Radi. Idi na trčanje. Tvituj nešto. Nešto postavi. Čekaj reakcije. Budi s prijateljima. Sipaj piće. Slušaj svoj dah. Radi. Gledaj u nebo. Dobro smo.

Imamo li problem? Da li suviše brinemo? Da li nam je potreban tretman? Ili je obrnuto? Da li imamo problem zato što ne brinemo dovoljno? Kad bismo samo smogli hrabrosti i suočili se s pretnjom, kakav god oblik ona imala, možda bismo uspeli da je sprečimo ili predupredimo. Bili bismo spremni. Ali ne. Čak i pomisao da nešto možemo učiniti je iluzija. Malo više ili malo manje vremena ništa ne menja u velikoj slici. Ništa se tu ne može uraditi. Kad god da dođe, kraj će doći prerano. Ali šta je sa sadašnjim trenutkom? Zašto bar sad ne možemo da živimo? Zamišljamo kako će se to dogoditi. Kad se ne obaziremo, osećamo da nas vreba, da se šunja oko nas. Imamo problem. Potrebna nam je pomoć. Naša svest nije u stanju da se sama s tim nosi. Naša uobrazilja nas kinji vizijama stvarnosti.

Za nas koji živimo u modernom svetu, psiholozi i psihijatri su oni koji leče svest ili dušu. Ciceron, međutim, smatra da bi trebalo da se okrenemo filozofiji. Za razliku od medicinske nauke o telu, filozofijom se lečimo sami: „pomoć filozofije je nešto što ne treba da tražimo od drugih“. Ali kako se to lečimo sami ako se oslanjamo na pouke filozofa? I, pre svega, zašto bismo slušali filozofe – da li oni zaista prolaze bolje od nas? Seneka nudi sledeće priznanje u Pismima prijatelju:

„Ti me opominješ?“, veliš. „Jesi li ti već opomenuo i samoga sebe, da li si se popravio? I zato želiš i nastojiš da poboljšaš druge?“ Nisam tako nepošten da bih obavljao lečenje, nego ležim i sam u istoj bolnici, razgovaram s tobom o zlu koje nam je obojici zajedničko i kazujem ti kako bi se moglo izlečiti. Slušaj me dakle tako kao da razgovaram sam sa sobom: ja te posvećujem u svoju tajnu i pozivam te u pomoć sada kad polažem računa sam sebi.“1

Filozofi nemaju odgovore, filozofija ih ima. Štaviše, odgovori filozofije nisu samo zaključci potkrepljeni argumentima, oni su kretanja i navike mišljenja. Filozofija je aktivnost, svakodnevno vežbanje uma; razgovor s drugima koji je i razgovor sa samim sobom. Tako shvaćena, filozofska tvrđenja su jedan oblik obraćanja: njih je neko izrekao ili napisao nekom drugom (mada su ponekad neko i nekom ista osoba). Njihovo značenje se ne može dobro razumeti ako se zanemare okolnosti u kojima su izrečena.

Dvosmislenost je ugrađena u ovaj oblik filozofije. Pogrešno je pokušavati da se rasplete apstraktno od konkretnog, sadržaj od stila, reč od dela. Filozofsko mišljenje je pokušaj da se um izbavi od sopstvenih zamki; filozofirati znači tražiti put kad smo izgubljeni. Život onih koji izriču velika, opšta i presudna filozofska tvrđenja – o umu, racionalnosti ili istini – često je haotičan. To ne znači reći da njihova tvrđenja nisu verodostojna ni istinita. Činjenica da univerzalna filozofska tvrđenja uvek izriču pojedinci s osobenim težnjama i strahovima znači da ona izražavaju mnogo više nego što se vidi. Njihovo značenje se proteže daleko izvan njihovog izričitog konteksta. To moramo imati na umu kad se okrećemo filozofiji za pomoć.

Antička samopomoć

Stari su verovali da filozofija može da nas nauči kako da živimo suočeni s neizbežnom propašću. Ali oni su imali dva viđenja: neki su smatrali, sa Epikurom, da treba da se klonimo razmišljanja o budućim patnjama i nesrećama, a drugi, sa stoicima, da treba da uperimo pogled u zla koja nas očekuju. Kod Seneke nalazimo oba pristupa; nekad pribegava jednom, a nekad drugom. U 24. pismu piše svom prijatelju Luciliju:

Pišeš mi da si zabrinut kako će se završiti parnica kojom ti preti tvoj ljuti neprijatelj. Misliš da ću ti dati savet da zamišljaš najbolje i da se uz utešnu nadu umiriš. Zašto treba dozivati nesreće unapred kad ćemo i tako morati da ih pretrpimo kad se pojave i da ubijamo sadašnje vreme u strahu od budućnosti. Nema sumnje da je glupo biti već sada nesrećan zato što te nesreća možda očekuje u budućnosti, ali pokušaću da te dovedem do duševnog spokojstva drukčijim putem. Ako želiš da se rešiš briga, misli da će se izvesno dogoditi ono čega se plašiš. Izmeri u samom sebi veličinu tog zla i proceni svoj strah; videćeš uskoro da ono čega se plašiš nije ni važno ni dugotrajno.

Seneka tu preporučuje omiljenu stoičku metodu, koju Ciceron naziva „razmatranje budućih zala“ (praemeditatio futurorum malorum). On tu metodu pripisuje Anaksagori, za kog se kaže da je saznavši za smrt svog sina, rekao: „Znao sam da je moje dete smrtno.“ Anaksagorin učenik Euripid, veliki grčki dramatičar, stavlja sledeće reči u usta Tezeju: „Razmišljah u svom srcu o nesrećama / budućim… / …da ako me nekim slučajem / neka od njih zadesi, ne budem / nespreman i najednom skrhan bolom.“ Na prvi pogled može se činiti da ta neobična vežba kojom se usmeravamo na buduću nevolju pojačava našu strepnju umesto da je primiri. Zato možemo biti skloni da se složimo s Epikurom, koji je, po Ciceronu, odbacio sve te metode i umesto njih preporučio odvraćanje misli od patnje i njihovo usmeravanje na zadovoljstva. Ciceron, međutim, staje na stranu stoika:

Ništa tako ne ublažava dejstvo nesreće kao navika da sve vreme mislimo da nema nesreće koja nas ne može zadesiti… Nije tačno da smo zbog toga uvek tužni već, naprotiv, da nikad nismo tužni. Ne rastužuje nas razmišljanje o prirodi stvari, o promenljivosti života i ljudskoj slabosti; zapravo, tako čovek pre svega stiče blagodeti mudrosti.

Pretpostavlja se da će nam razmatranje budućih zala pomoći na tri srodna načina. Najpre, ako razmišljamo o budućim nesrećama, one nas neće iznenaditi, što razblažava njihovo dejstvo. Seneka izražava tu misao kad piše: „Kad smo nespremni za veliku nevolju, njeno dejstvo je jače: zaprepašćenje pojačava udarac. Svaki smrtnik će biti dublje ojađen kad se gubitku doda iznenađenje.“ Na taj način nas praemeditatio oslobađa zablude o sigurnosti i lažnog osećanja neranjivosti. Gubitak je uvek blizu i često je nepredvidljiv, nagao, brz.

Druga korist od razmišljanja o budućim nevoljama je to što ono prikazuje gubitak i patnju kao nužne događaje, svojstvene čoveku. Ciceron piše da „shvatamo da su nevolje deo ljudskog života i da je njihovo neizbežno podnošenje takođe ljudsko“. Patnja nas ne izdvaja; naprotiv, dok patimo doživljavamo svoju ljudskost. Seneka dodaje: pošto je patnja svačiji usud, nemamo osnova da se žalimo i „bez žaljenja treba da platimo danak svojoj smrtnosti“. Priznajući da je patnja neizbežna i sveprisutna pomažemo sebi da je prihvatimo. Ciceron navodi Euripidove reči: „Nema smrtnika netaknutog žalošću / i bolešću. Mnogi moraju da sahrane decu / i izrode drugu; svima je pisana smrt. / I ljudi je se plaše – bez potrebe: / zemlja se mora vratiti zemlji, i svaki život mora biti požnjeven / kao žito. Nužnost to zahteva.“

Ali kako nužnost patnje pruža utehu? Ciceron govori i o tome: zar „nije činjenica da smo podvrgnuti tako okrutnoj nužnosti… dovoljan razlog za žalost[?]“ I odgovara da je takva misao jedan oblik taštine. Nismo bogovi; prihvatajući patnju, prihvatamo svoju ljudskost. Umesto da prianjamo uz lažne nade da ćemo biti pošteđeni i da oplakujemo svoju sudbinu kad nastupi vreme neizbežnih muka, moramo se nadahnuti onima koji su otmeno izdržali gubitak i patnju. Dok gnev pojačava patnju, prihvatanje je umanjuje. Seneka preporučuje sledeći unutrašnji dijalog između ljudskog bića i njegovog bola: „Ti si isti onakav bol kakav čovek koji pati od artritisa prezire, kakav čovek koji pati od dispepsije trpi za vreme raskošnog obeda, kakav najobičnija devojka podnosi dok se porađa.“

Krajnja dobit od razmišljanja o budućim nevoljama je to što shvatamo da ti događaji nisu rđavi. Ništa što sudbina može da nam oduzme ne može doprineti sreći, kaže Seneka: „Srećan život sastoji se samo u usavršavanju našeg razuma; naime, usavršeni razum je jedina stvar koja održava naš duh na visini i suprotstavlja se sudbini.“ Razum ne mogu povrediti slučajnosti ili nedaće. Kad se poistovetimo s razumom, postajemo otporni na gubitak. Samo zamišljanjem budućih zala možemo da postignemo plemenito poistovećivanje s razumom i shvatimo da su nevolje nevažne. U stvari, kaže Ciceron, od te metode razuma učimo isto ono čemu nas poučava iskustvo žaljenja dok se postepeno smanjuje: „s vremenom bol slabi jer od iskustva dobijamo pouku koju je trebalo da dobijemo od razuma: da ono što se činilo vrlo ozbiljno zapravo nije naročito važno.“

Zamišljanje budućih nevolja je, dakle, vežba u slabljenju naših privrženosti i identifikacija, i razblažavanju naše ljubavi za određene ljude i mesta. Pierre Hadot opisuje stoičku praksu kao „kretanje konverzije usmereno ka sopstvu“ koje je i kretanje ka „novom načinu bivstvovanja u svetu, a on se sastoji u tome da postanemo svesni sebe kao dela prirode i univerzalnog uma“.

Treba li da prihvatimo tu težnju da se ne vezujemo ni za šta što može biti izgubljeno? Teško je, na primer, prihvatiti Ciceronovo tvrđenje da gubitak onih koje volimo nije vredan žaljenja. Tu se moramo podsetiti na dvosmislenost stare filozofske misli. Ne treba odvajati Ciceronovo tvrđenje o beznačajnosti gubitka od okolnosti u kojima je nastalo i bilo zapisano. Ciceron je bio obuzet velikom žalošću u vreme kad je pisao Rasprave u Tuskulu, gde se ta tvrđenja pojavljuju. Tulija, njegova obožavana jedina ćerka, umrla je dok je rađala njegovo prvo unuče.

U pismima iz tog vremena Ciceron govori o žestokom bolu koji ga muči: o želji da bude sam, o dugim šetnjama u šumi i neobuzdanim napadima plača. „Čitanje i pisanje mi ne pružaju utehu, ali mi odvlače misli“, piše. On zapravo prianja uz svoj bol: „Na sve načine pokušavam da popravim svoje držanje – ali ne i svoje srce. Ponekad mislim da grešim kad tako postupam, a ponekad da bih grešio kad ne bih.“ Predao se pomami pisanja. Među delima koje je napisao u mesecima posle smrti svoje kćeri su Uteha, „koju sam sačinio usred tuge i bola, kad nisam bio mudar… Ja sam… stavio melem na oteklinu uma dok je bila još sveža. Primenio sam na nju snagu prirode kako bi moj bol popustio pred veličinom leka.“

Kao i Seneka, Ciceron je filozofirao da bi se izlečio. Ono što na prvi pogled izgleda kao njegovo bezdušno poricanje značaja gubitka zapravo je krik oca koji je izgubio dete i ojađenog uma koji očajnički pokušava da se pribere. Kad je filozofija u isto vreme i racionalno istraživanje večnih istina i upražnjavanje samopomoći – teorija i razgovor – čak i najkategoričniji filozofski iskaz prožet je dvosmislenošću.

Zamišljajući buduća zla, Ciceron je zamišljao i prošla, ali pitanje koje postavlja nije ni o budućnosti ni o prošlosti. On, zapravo, pita: ako išta može da nas uništi, šta je to? Da li je strašan, večan bol ikad opravdan? Nije, dakle, reč o tome kako izbeći bol ili gubitak, već o tome da li ima razloga da ga osećamo. Odgovor na to pitanje određuje naš odnos prema prošlim i budućim nedaćama. Razumljivo je što želimo da opravdamo svoju žalost, posebno onda kad gubitak baca na nas svoju senku. Ipak, da li zaista nema razloga da osećamo strah od gubitka i da zbog njega očajavamo? Potvrdan odgovor bi bio utešan samo kad bi bio istinit. Stoici su zaista verovali da jeste istinit – nema razloga za žalost – i da moramo koristiti svoju imaginaciju da bismo shvatili tu istinu.

Ja ipak verujem da je stoički odgovor pogrešan. Postoje stvari na koje svaka pristojna osoba koja je u stanju da oseća ljubav mora da reaguje strahom i očajanjem. Ali stoička ideja da pomoću imaginacije saznajemo šta nešto uistinu jeste čini mi se i duboka i zbunjujuća. Zar nas imaginacija ne zavodi na pogrešnu stranu? Zar nije ona razlog što na stvarnost projektujemo sopstvene strahove i želje umesto da je sagledavamo kao onakvu kakva jeste? Imaginacija svakako može da nas obmane, slažu se stoici, ali samo ako joj dopustimo da se raspojasa. Kad se koristi na pravi način, zamišljanje budućih nesreća podvrgava imaginaciju diktatu razuma i autoritetu racionalne volje. Ona tad prikazuje kao „neutralno“ – to jest, ni dobro ni loše – ono što nam je u početku izgledalo kao nesreća. Kad se njom upravlja na pravi način, naša imaginacija nam pomaže da pokorimo demone svesti i oduzmemo spoljašnjoj stvarnosti snagu s kojom se često obrušava na nas. Stoici takođe smatraju da se imaginacija mora vežbati i razvijati. Moramo se truditi da je proširimo i da zamišljamo verno, bez iskrivljavanja zamišljenih objekata u skladu sa svojim željama ili strahovima. Ne možemo izbeći strah od budućih nesreća ako potpuno prestanemo da ih zamišljamo, ali ne smemo ni dopustiti da naša imaginacija rađa strahove.

Stoici su bili optimisti ne samo zato što su verovali da osoba koja se odlikuje vrlinom ne može da pati zbog nesreće i gubitka, već i zato što su mislili da naša imaginacija nema granica. Ako radimo na njoj, verovali su oni, možemo zamisliti ono najgore što bi nas moglo zadesiti – a ako istinski razmislimo o svakom mogućem zlu, ništa nas neće potresti, razbesneti ili povrediti. Bićemo dobro.

Zamišljanje nezamislivog

Nije reč samo o smrti. Ne plaši nas samo sopstveni nestanak; užasava nas nestanak onog što volimo. Užasava nas pomisao na život u praznom, opustošenom svetu. Postoje katastrofe koje ne želimo da preživimo i promene koje ne želimo da pretrpimo. Pretpostavljamo da bi nas neki događaji ubili, ali šta ako ne bude tako? Mogućnost da preživimo takav gubitak u nama izaziva ogroman strah. Kad zamišljamo buduću nesreću, zapravo zamišljamo sadašnju odvojenost od onog što volimo. Naš strah je neka vrsta revolta: u ime ljubavi, odbijamo da nešto zamislimo.

Godini magijskog mišljenja (Year of Magical Thinking) Joan Didion piše o smrti svog muža Johna i o svom odbijanju da zamisli svoj život bez njega. Iako na jednom nivou zna da je on otišao, ne može u to da poveruje. Poričući stvarnost, ona pribegava onom što naziva „magijsko mišljenje“: John će se nekako vratiti kući i ponovo nositi svoju odeću i svoje cipele, i opet će sedeti u svojoj fotelji. Ne može da zamisli Johnovu smrt. Naravno, Didion zna da je John mrtav, ali ne veruje u to na način na koji verujemo da je nešto stvarno. Možda to izgleda neobično, ali da bismo nešto priznali za stvarno, moramo ga zamisliti kao takvo. Puka činjenica da je to stvarno nije dovoljna.

Gde nas, dakle, vodi stoička uobrazilja? Uprkos svojoj zaokupljenosti stvarnošću i istinom, stoicizam se odaje izbegavanju. Kad Ciceron poriče značaj gubitka i opravdanost žalosti, on poriče stvarnost. Kao i Didion, on pribegava magijskom mišljenju i odbija da zamisli ono najgore: da je njegova jedina kći, koja je davala smisao njegovom životu, zauvek otišla. On radije zamišlja da mu nikad nije bila tako važna kao što bi se moglo zaključiti na osnovu njegovog bola: „Ono što je izgledalo tako ozbiljno zapravo nije naročito važno“. Ciceron ne poriče stvarnost poricanjem događaja, to jest smrti svoje ćerke; on poriče stvarnost poricanjem njene smrti kao gubitka. Na taj način Ciceron otkriva nedostatke uobrazilje. Lakše mu je da zamisli da niko ne može biti tako važan da bi zaslužio strah ili žaljenje nego da zamisli da je Tulija, najvažnije biće u njegovom životu, zauvek nestala. Kad dovoljno dugo zurimo u stoicizam, on počinje da izgleda kao nihilizam.

Ali ne smemo suviše strogo suditi o Ciceronu. Čini se da su neki oblici magijskog mišljenja dobrodošli kad nekom umre bliska osoba. Obaveza ljubavi i odanosti je da se odupru ideji da će se život nastaviti bez nekog koga istinski volimo. Iako bismo želeli da naši voljeni žive posle naše smrti, uznemirila bi nas pomisao da mogu nastaviti sa svojim životom kao da im ništa ne nedostaje. Ne želimo da nestanemo bez borbe. A ljubav i odanost traže da se priznaju gubitak i njegov značaj. „Znao sam da je moje dete smrtno“, rekao je Anaksagora, stoički junak. Možda to znači da pridavanje vrednosti onima koje volimo zahteva da pridajemo vrednost čudesnosti, kratkoći i konačnosti njihovog života. Izvesnost budućeg gubitka je u jezgru ljubavi, udiše joj život i čini dragocenima čak i najdosadnije trenutke. Ljubav izriče suprotne zapovesti: istraj; ne zadržavaj. Kao i u filozofskom mišljenju, u prostoru između nas i onih koji su nam najbliži nalazimo neiskorenjivu dvosmslenost.

Od suštinskog značaja za ljubav, za naše osećanje sopstvenog ja i naše shvatanje stvarnosti jeste to da su razne stvari istovremeno zamislive i nezamislive. Kad maštamo o drukčijem životu – s drukčijim mužem ili ženom, drukčijim roditeljima ili decom, drukčijim jezikom i klimom – obično ne možemo da zamislimo svoju fantaziju kao stvarnost. To jest, prepuštamo se maštanju kao takvom; uživamo s rastojanja.

Uzmimo, na primer, bioskop: oslobađamo se svog života i sadašnjeg trenutka prepuštajući se drami, tragediji, trileru ili hororu koji se projektuje na platno. Možemo to da učinimo zato što se u mraku bioskopske sale osećamo bezbedni od fantazije u koju smo uronjeni. Film može savršeno slikati stvarnost, ali mi smo ipak potpuno svesni svog položaja u odnosu na ono što se prikazuje, nećemo to pomešati sa stvarnošću (serijski ubica je na slobodi, ali mi nismo njegove potencijalne žrtve; Titanik tone, ali mi se ne davimo.) To važi za fikciju, ali i za umetnost uopšte – osećanje bezbednosti i distance je uslov za najuzbudljivije maštanje.

Ako pak zamišljamo fantastični život kao realnu mogućnost, kao nešto što bismo mogli izabrati kad bismo dobili priliku za to ili kao nešto što bismo mogli izdržati, onda podnošenje stvarnog života postaje teže. Mnogima od nas ta pojava je poznata: što nam fantazija izgleda bliža, to teže podnosimo realnost. U ekstremnom slučaju, otuđujemo se od ljudi u svom životu i od samih sebe. Kad stvarni život postane nezamisliv kao stvarnost, posmatramo ga s tačke gledanja koja je izvan njega – iz bioskopa u drugom svetu. Iz tog spoljašnjeg položaja, besmislene misli dobijaju smisao: Da li sam ovo ja? Da li ovako živim?

Događa se da neko doživi nešto što je tako suprotno njegovom osećanju realnosti da posle toga ostane zarobljen u drugom svetu. U Velikom ratu i modernom pamćenju (The Great War and Modern Memory), Paul Fussell objašnjava sklonost vojnika da rat doživljavaju kao „nestvaran“ i kaže: „Učesniku je nemoguće da poveruje da učestvuje u tako ubilačkim radnjama kao osoba koja on jeste. Sve je suviše grubo farsično, nastrano, surovo i besmisleno da bi se poverovalo da je to ‘stvarni život’. Stvarni osećaj iskustva rata je osećaj iskustva rata kao nestvarnog.“ Fussell nam daje primer iz romana Stuarta Coletea Umrli su tako mladi (How Young They Died) o Drugom svetskom ratu, u kom se ranjeni Jim Hilton probija u pozadinu:

Čudno je bilo to što on nije bio ovde; bio je drugde. Na nekom visokom mestu… gledao je usamljenu priliku tamo dole kako se probija između rupa od granata. Mislio je: to je mladi kapetan Jim Hilton, ta mala prilika. Pitam se da li će uspeti… Bio je posmatrač, a ne učesnik. U ratu je uvek bilo tako mada on to ranije nije primećivao. Ti nikad nisi bio ti. Tvoje ja je uvek bilo na nekom drugom mestu.

Iskustvo rata ne prestaje kad se rat završi. Učesnici su u njemu zaglavljeni upravo zato što se u njemu ne prepoznaju. Nerealnost rata širi se na druge oblasti života, da bi na kraju sve obojila događajima kojih oni ne mogu da se prisete, ali ne mogu da ih se ne sećaju. Učesnici u ratu uvek ostaju u izgnanstvu, „na nekom drugom mestu“, „drugde“, nikad nisu oni sami.

Ali čak i oni koji su imali sreće da je za njih stvarnost zamisliva i dalje imaju potrebu da zamišljaju druge svetove kako bi očuvali osećaj stvarnosti. Iako naša maštanja izražavaju stvarne želje i frustracije, ona često posežu za nečim što zapravo ne želimo. Ili što želimo – možda čak silno želimo – ali ne želimo da to bude stvarno.

Ta distanca od fantazije omogućuje nam da razmišljamo o svojim strahovima. U ogledu o tragediji i njenom značaju za etičku misao, Bernard Williams piše da postoje zla koja se smeju priznati samo u fikciji: „Kad… [Nietzsche] kaže da nam je umetnost potrebna da ne bismo umrli od istine, on ne misli da nam umetnost pomaže da pobegnemo od istine: on zapravo kaže da nam umetnost omogućuje da shvatimo istinu, a da od nje ne umremo.“ Sa istinama koje ne možemo da podnesemo u stvarnosti često se suočavamo u fikciji. U umetnosti isprobavamo zla koja ne možemo – a verovatno ne bi ni trebalo – da zamišljamo kao stvarna. Dvosmislenost uobrazilje, kao i dvosmislenost filozofske misli, omogućuje istintost čak i onda kad se istina teško može sagledati.

Zamišljanje zala

Muči nas zamišljanje prošlih i budućih zala. Zato pokušavamo da ih izbegnemo odvraćajući misli od njih ili uveravajući sebe da su ona manja nego što jesu – da ne treba da nas brinu. Ti manevri nam tek delimično uspevaju. Dok ne skliznemo u ludilo i potpuno izbegnemo stvarnost, moramo osećati prisustvo stvari koje nam naše ljubavi i odanosti zabranjuju da zamišljamo. Prošla i buduća zla muče nas zato što su u isti mah stvarna (jer je svet takav kakav jeste i jer su ljudska bića takva kakva jesu) i nemoguća (zato što možemo sve da izgubimo ili zato što je sve već izgubljeno, a mi smo još ovde).

Ipak moramo priznati stvarnost nesreća jer njihovo poricanje može da nas odvede, kao Cicerona, do poricanja vrednosti ljudi i stvari čiji gubitak ne možemo da zamislimo. Poreći da je Tulijina smrt gubitak znači poreći da je Tulijin život bio dragocen; to znači poreći Tuliju i one koji su je voleli. Za Cicerona je to i poricanje samog sebe. Kao miš u Kafkinoj „Maloj basni“, menjamo pravac da bismo izbegli zamku, ali onda utrčimo pravo u mačkina usta. Izbegavanje nas iscrpljuje.

Šekspirov Kralj Lir jeste istraživanje tog usuda i njegovih zastrašujućih implikacija. Kao i Ciceron, kralj Lir se odriče svoje kćeri Kordelije, jedine osobe koju voli, još za njenog života. U svom eseju „Izbegavanje ljubavi: jedno čitanje Kralja Lira“ Stanley Cavell piše da je Lirov glavni motiv izbegavanje da ga prepoznaju. Da bi izbegao svoju ljubav prema Kordeliji, Lir je ponižava; da bi izbegao stid zbog svoje izdaje, Lir izbegava sebe i ceo svet. Skliznuvši u ludilo, on pita: „Ko mi može reći ko sam? Luda odgovara: „Lirova senka.“

Cavell o tome piše:

Pretpostavimo da je Luda precizno odgovorila na Lirovo pitanje, kao što to inače čini. Onda njen odgovor glasi: Lirova senka može da ti kaže ko si. Ako se to čuje, znači da odgovor na Lirovo pitanje prebiva u Liru koji ne može da pobegne, i koji je sad pomračen i pomračujući, i u Liru koji ne može da pobegne i koji je projektovan na svet, i da je Lir dvostruk, da ima dvojnika… [Kralj Lir] prekoreva likove zbog njihovog nedostatka celovitosti, zbog njihove odvojenosti od sebe samih izazvane gubitkom, poricanjem ili protivljenjem.

Nismo dobro. Možemo izgubiti sve, a možda je sve već izgubljeno. A ipak, tu smo.

U književnosti i umetnosti nalazimo prostor između stvarnog i nemogućeg u kom možemo da isprobavamo zla – prostor u kom možemo da prepoznamo sebe u svojim dvojnicima i da budemo prepoznati od drugih. Pokazuje se da je dvosmislenost put do mesta na kom svest može slobodno da luta, bezbedna od stvarnosti, i da proučava sebe i svet koji je okružuje proučavajući druge svesti i svetove. „Dvostruki smo u sebi“, pisao je Montenj; „verujemo u ono u šta ne verujemo i ne možemo se otarasiti onog što osuđujemo.“ Nismo dobro. Ipak, tu smo.

Oded Na’aman, Boston Review, 17.11.2021.

Prevela Slavica Miletić

Peščanik.net

Oded Na’aman
Autor 17.12.2021. u 08:10