Pred vratima Vučićevog virtuelnog kabineta ionako je formiran dugačak špalir onih kojima bi laskalo da ih „prvi potpredsednik“ primeti i milo ih pogleda i koji bi vrlo rado, onako sveži i poletni, sa rezervne klupe uskočili pravo u igru i bili Dinkići umesto Dinkića.
Dodik postaje nepoćudan jaran Beogradu. On teško može da računa na to da će, kao što je to bio slučaj do sada, Beograd stajati iza njega i aminovati njegove postupke i njegovu nepopularnu politiku. Jer, zaista, u ovom momentu možemo da konstatujemo da se Dodik koji je, svojevremeno bio čak i darling Zapada, sada smatra najvećim ratnim huškačem na teritoriji Bosne i Hercegovine.
Ma koliko gospodar srpske realnosti bio čovek posebnog kova, ipak je samo čovek koji ima svoje loše dane, svoje uspone i padove, što lokalnu realnost dovodi u nezgodnu situaciju da zavisi od moćnikovog raspoloženja ili zdravstvenog stanja.
Pridavanje nacionalnog značaja privatnim projektima Emira Kusturice ostavlja donekle negativan utisak i baca mrlju na sve one pokušaje istinskog okretanja evropskoj budućnosti Srbije koje smo videli u poslednjih godinu dana. Uprkos izvesnoj gorčini, tom postupku ipak ne treba pridavati značaj koji on realno nema.
Zna da bude sjajan ovaj narod, samo kada je van svoje zemlje. Postoje i neki čudni ljudi, a žive u Srbiji. Još preostali iz nekih dobrih, davnih dana. Bili nekad veliki stručnjaci. Mnogi su izumrli. Možda ih ima još? Zaboravljeni, negde, čekaju da ih se vlast seti a ona se seti samo kad joj opasno „zagusti“.
Država je ta koja treba da brani kulturu, nije posao umetnika da brane narod i državu. Osim u situacijama kada dogori do nokata i kada se mora saborno u boj. Od koga i najgorljiviji umetnici-branitelji-naroda i države po pravilu beže kao đavo od krsta.
Mislimo tako ja i predsednik Toma, mislimo pa se domislimo: ako Hrvati mogu da grade autoput preko celog mora, što da ga i mi ne napravimo preko delića reke Dičine i tako rešimo sve ove zavrzlame sa stablom?!
Vučićev „palanački duh“ direktna je parafraza Konstantinovićevog izraza „duh palanke“. Glavna karakteristika ovakvog duha je strah od menjanja i želja za zatvaranjem. Ono što dovodi u pitanje Vučićevo zalaganje za promenu palanačke svesti je rečenica koja se nalazi na kraju gore citiranog teksta. Postupkom stigmatizacije mišljenja drugih kome suprostavlja sopstvenu volju on zapravo nastavlja da neguje način ponašanja koji karakteriše nedemokratska društva.
Prvi potpredsjednik Vlade Srbije Aleksandar Vučić sastao se danas u Beogradu sa predstavnicima Albanaca sa juga Srbije. Kako je nakon sastanka saopšteno iz Vlade Srbije, Vučić je izrazio spremnost da sa svima razgovara o manjiskim pravima, u skladu sa garantovanim Ustavom i
Nacionalizam nije samo moralno odvratan nego i dugoročno neodrživ, posebno ekonomski neodrživ. On nekako mora završiti, čak ako ga neumitnom kraju privode sami nacionalisti. Koji time ne prestaju biti nacionalisti. Naprotiv.
Žvake služe za održavanje neizvesnosti i vanrednih okolnosti, da spasilačke ekipe stalno moraju da rade, da se u stvari ništa ne zna, a slabiji neka se pitaju ko će biti smenjen, ko ne radi dobro, da li su koalicioni partneri za “bolne reforme” i borbu protiv korupcije. A retko ko i radi dobro, pa je cela ujdurma smešna. A i šta će izbori, pita se Vučić, kad narodu nije do toga.
Najskuplja Srpska Riječ Matije Bećkovića na akciji sa 90 odsto popusta; ili, hoćete novu sliku, upadnem u čekaonicu naših bolnica, pitam komšiju šta te boli, kaže on boli me qurac, ali mi se pojavio čmičak od izdaje, prisutan, tvrdi on, u svakom od nekoliko srbskih penisa koje posedujem.
Idu vunena vremena, dame i gospodo. Drž’te se dobro, jer nam se kao kruna svih posrtanja sprema i „cezaristička diktatura“. Tako je bar ustvrdio Koštuničin dopredsednik, nekadašnji klasik yu marksizma, Samardžič. Rečeni je to utvrdio na osnovu izbornih rezultata u opštini Zemun na kojima je njegova stranka, u koaliciji sa Dverima i Žikom Obretkovićem, na jedvite jade prešla cenzus.
Posle prvih sledećih izbora obratite pažnju na izraze dupeuvlakačkih lica: Kakva je to samo bljutava mešavina sreće, odanosti i trijumfa! Fakat je bljutava, ali je i funkcionalna. Jer izvirivači i – da se tako izrazim – zanosioci pobedničkih muda u krivinama, listom završavaju kao ministri, državni sekretari i direktori javnih preduzeća.
Kakve veze ja imam sa medijskim dipla bendom, koji se oduvek udvarao, od kad znam za sebe? Da li ja možda čuvam službu? Da li od nekoga tražim novac, stan, ili neko probitačno mesto? Da li sam slobodna, partijski nevezana, pa sam zbog toga izabrala da budem „horistkinja“, onako po svojoj horskoj prirodi? Iz nekih je razloga urednik Vremena strašno besan, pa eto, zbog jedne usputne rečenice, ovakvo drvlje i kamenje.
Što reko Deng Sjaoping – neka cveta stotinu cvetova. Znamo da je posle te Dengove izjave Kini baš dobro krenulo. Jeste, zagraktaće sad komentatori, lako je Kini, ona nema Kosovo, ali nije baš tako! Kina, cenjeni publikume, ima najmanje petnaestak kojekakvih Kosova. Nije to baš monolitna država. Ima i tamo raznoraznih autonomija i separatističkih pokreta. Ali je fakat da Kina ima jednu veliku prednost: nema Srbiju.
© Copyright 2023 tacno.net. Sva prava zadržana.
ENG
