Foto: N1 Hormon nesreće i smutnje, čemerna istorija naroda jugoistočne evrope, posledica su hormonalnog poremećaja a ne vekovnog tlačenja navodi Basara, a Srbljanovićeva dodaje da ovu teoriju “upravo dokazuje topot šapica po stolovima Francuske 7. Smešno je jer je tačno”.
Od pomirenja, dakle, neće biti ništa – niti može da bude. Iz razloga koje ću vam sad podastreti. Svetislav Basara, Danas.rs Svima ovih dana puna usta regionalnih pomirenja, a na takozvanom terenu – čuda i pokore, buka i bes. Evo,
S vremena na vreme u Srbiji se ipak nešto ustalasa, pojave se neke ličnosti i grupe raspoložene da Srbiju i Srbe izvedu iz mora mrtvog istoricističkog u realno istorijsko vreme, kakvo god ono bilo, ali moćna konfederacija lopuža, plačipički i
Vidim u novinama da javni tužilac – kaže li se to tako po novom – poziva sve po spisku Naših da se izjasne osećaju li se ugroženima ili jok. Mene, zasad, iz javnog tužibabstva nisu zvali, a nadam se i
Pade prvi sneg, cenjeni publikume. Saobraćaj, izveštavaju novinčine, otežan zbog bljuzgavice i leda na kolovozu. Ali šta nas briga, sada, kada smo konačno dobili Južni tok iliti South Stream. Piše: Svetislav Basara, Danas Sada smo srećna porodica – tako je
Ja taman pohvalim komentatore, kažem im neku toplu ljudsku reč, a oni mi ga spuste. Evo recimo jedan je hadžija našao nešto sumnjivo i u mojoj davnašnjoj poseti Ravnoj gori. Povezao čovek stvari. DSS, DS, Ravna gora, Crna Gora! Slobo
Ničim izazvan, takoreći iz vedra neba, Underlord Dačić se u pravednom (?) gnevu obrušio i iskrlještio na Milana Beka, biznismena ovdašnjeg, za koga sam ja u neobaveštenosti i površnosti dugo mislio da se bavi konfekcijom. Piše: Svetislav Basara Na pogrešan
Novopečeni novopopečitelj, Lazar Krstić, lik koji mi je sve simpatičniji, izjavio je ovih dana da je uslov svih uslova ekonomskog oporavka zemlje „promena svesti državnog aparata“. Navedena mu je misao – uprkos izvesnom prizvuku prevaziđenog marksizma-lenjinizma – vaistinu ka vladičina,
Vlada je, cenjeni publikume, konačno prekomponovana, a da li će išta rekonstruisati (osim u novinskim tekstovima), to ćemo tek videti. Budući da, saglasno mojoj pokojnoj baba Zorki, Srbe nije moguće zadovoljiti, odmah su se sa svih strana oglasila zakeranja, od
Prvobitni srpski radikali, oni iz XIX veka, pomamno klicahu – na Stambol, na Stambol – istovremeno se žestoko protiveći izgradnji prve srpske železničke pruge. Znamo da do Soluna ima sto somuna, a koliko tek somuna treba do Stambola, bolje je i ne razmišljati. A nije se, bogme, ni razmišljalo. Srljalo se.
Pored toga što je besmislena, zabrana je i selektivna. Ona se, dame i gospodo, uopšte ne odnosi na fensi kafančine u kojim se svakonoćno baškare naši visoko pozicionirani zabranitelju. A Overlord – za razliku od Jego ex Sijatelstva – svojim pulenima i ministrima nije zabranio odlaske u restorane.
Još uvek nije jasno šta su naši strateški ciljevi. Da li je to život ili je to smrt? Da li je to lečenje ili premlaćivanke? Da li je to pomaganje bolesnima i nemoćnima ili ulaganje u siledžije? To bi, dame i gospodo, trebali da razjasnimo, pa tek onda da većamo da li nam će nam biti probitačnije u Evropskoj uniji ili u Evroazijskoj federaciji.
Ma koliko gospodar srpske realnosti bio čovek posebnog kova, ipak je samo čovek koji ima svoje loše dane, svoje uspone i padove, što lokalnu realnost dovodi u nezgodnu situaciju da zavisi od moćnikovog raspoloženja ili zdravstvenog stanja.
Taman se bejah malo i zabrinuo, kad eto ti ga Vuk na vratima srpskih medija. Rešio, kaže, predsednik sveta da gradu Njujorku (i svetu) pokloni spomenik Nikoli Tesli. Sad će neki naivčina pomisliti da je Vuk odrešio kesu, najmio vajara, obezbedio lokaciju i neophodnu papirologiju, kako su to već u stara vremena činili zadužbinari, ali naivčine ko naivčine, ne znaju oni kako funkcioniše aktuelni predsednik sveta i budući “samostalni poslanik”.
Država je ta koja treba da brani kulturu, nije posao umetnika da brane narod i državu. Osim u situacijama kada dogori do nokata i kada se mora saborno u boj. Od koga i najgorljiviji umetnici-branitelji-naroda i države po pravilu beže kao đavo od krsta.
Taman Asanž ode ad acta, eto ti ga Snouden. Dečko je na neodređeno vreme radio za opaku CIA (ili još opakiju NSA) na poslovima prisluškivanja bližnjih; imao je – sam kaže – lepu platu, lepu ženu, lepu kuću, ali mu je u jednom momentu proradila savest, došlo mu, da kažemo, iz dupeta u glavu, pa je odlučio da svetskoj javnosti obznani kakvim se sve nečasnim i nemoralnim stvarima bavi njegov dojučerašnji poslodavac.
© Copyright 2023 tacno.net. Sva prava zadržana.
ENG
