Foto: pozeska-biskupija Do kraja stoljeća nacije zapadnog Balkana mogle bi se naime sastojati od ogromne dijaspore i manjine preostale na ovim prostorima koju bi činili umiruća populacija i zavađeni popovi koji joj nisu u stanju pružiti ni dostojanstveni posljednji ispraćaj.
Upravni odbor Udruženja/udruge BH novinari i Linija za pomoć novinarima upućuju najoštriji protest Srpskoj pravoslavnoj crkvi (SPC) i Informativnoj službi eparhije Bačke zbog korištenja huškačkog jezika i otvaranja hajke na novinare Dinka Gruhonjića, predsjednika Nezavisnog društva novinara Vojvdine (NDNV)
Palanački, provincijalni duh pravoslavizma, na sasvim ne-teorijskom nivou, vidi se i u očiglednoj raskoši u kojoj neke vladike i neki sveštenici žive. Kao da ona komunistička parola „popovi – lopovi“, u postkomunističkom društvu tek pokazuje svoju delimičnu istinolikost.
Može li se zaboraviti duhovni zločin crnomantijaša koji su tamjanom i “svetom vodicom” davali blagoslov paravojnim jedinicama tokom ratova u Hrvatskoj i BiH? Nikoga od njih Sinod nije pozvao na odgovornost, niko nije izbačen iz Crkve. Ona se nikad nije odredila prema tim činjenicama, niti većinska srpska javnost.
Obredi SPC uglavnom se poklapaju sa službama SPC, ali satanističko krilo preferira malo radikalnije obredne forme, od kojih neke izvode javno, a neke tajno. Među javnim obredima posebno su im dragi blagosiljanje ubojitog oružja i ratnih zločinaca, duhovna podrška etničkom čišćenju i genocidu, osveštavanje tržnih centara, stranačkih prostorija i temelja za fabrike duvana, ordenisanje bogatuna i vlastele, propovedanje mržnje, žongliranje ljudskim lobanjama u televizijskom studiju, mistično preobražavanje krvi i tla u hostiju bez kostiju.
Nije sve tako crno, cenjeni publikume. Ima u SPC puno uzornih monaha i episkopa. Pa gde su, pitaćete? Zašto ih nema u javnosti? Odgovor je krajnje jednostavan: Tamo su gde im je mesto – u anonimnosti otšelništva. Da su medijske ličnosti, svakako ne bi bili uzorni. Utuvi već jednom, narode tvrdovrati: Hrišćanstvo i šou-biznis, biznis uopšte, nikako ne idu zajedno.
Veliki broj javnih ličnosti u Srbiji, liberalna opozicija, Srpska pravoslavna crkva (SPC), Srpska akademija nauka i umetnosti (SANU) i druge brojne nacionalne i javne institucije, ugledne javne ličnosti i deo nevladinih organizacija ne pridaju veliki značaj Briselskom sporazumu. Stiče se utisak da liberalna opozicija, brojne javne ličnosti i nevladine organizacije smatraju da su za Srbiju neke druge teme, a ne Kosovo, prioritet.
Na Fejsbuk stranicama ekstremnih desnih pokreta osvanule su ažurirane liste izdajnika. Pridodati su Beograđani kao takvi, jer niti su došli niti su se u prolazu duže zadržavali, “Delije”, bez kojih se izgleda nema snage za rušenje i pljačku prodavnica; nezadovoljni stanjem u zemlji, za koje desnica veruje da u njoj vide zaštitnika svojih interesa i donosioca bolje budućnosti.
Odsustvo ekonomske perspektive, teška socijalna situacija, nacionalizmom zatrovano obrazovanje, latentna netrpeljivost prema Romima, LGBT populaciji i svim drugim društvenim manjinama, uvek će sobom nositi opasnost od razbuktavanja starih nacionalističkih vatri koje su, iako potisnute, ipak ostale deo dubinskih slojeva domaće političke kulture.
Rasizam Plavšićeve je bio okrenut prvenstveno protiv Bošnjaka ne bi li ih demonizovala i ukinula im ljudska svojstva, te ih predstavila kao arhineprijatelje Srba. Rasizam vladike Grigorija usmeren je na one Srbe koji možda počinju da razumnije rešavaju mračni talog devedesetih i ne istrajavaju u iracionalnosti. Naravno, i na Srbe koji ne obogotvoruju ideologiju koja je stvorila i koja održava Republiku Srpsku.
Sad je došlo neko grozno vreme, Ni brat bratu ne dâ da se penje, Da se penje i potiho stenje, Nit’ nam daju dece zavoleti, Niti Vaso mlađahne ljubiti, Već nam oće miline uzeti, Popinski nam život prekratiti, No me počuj, mila diko moja, Mila diko i moje poštenje, Nisi više ti voće zeleno, Odi meni, sedni na koleno, Da te ljubim, da te se naljubim, Namilujem obnažena tela, Gola tela, orošenog čela, Tvoje brade, i tvoga trbuha.
Ovaj svet nije uređen tako da ti brojnost i starostavnost same po sebi obezbeđuju privilegovan položaj. A naročito ti ne daju pravo da radiš stvari mimo ili protiv zakona (osim ako si politička partija u Srbiji, ali crkva to valjda nije, bar ne da mi znamo). Što nas dovodi do drugog dela izjave vladike Irineja.
Najvažnije je da vlada izdrži nacionalističku halabuku i potpiše sporazum sa Kosovom. Ima dovoljno prostora za takav potez, pa joj nema lakog izvlačenja. I da se prestane govoriti kako Srbija nikada neće priznati Kosovo, to zvuči neviđeno glupo.
Onaj ko koristi pojam “izdajnik” u politici, čini jednaku uslugu društvu kao što bi je činio onaj ko bi išao po ulici i nasumično hapsio građane ili pokazivao nameru da to čini. Pa ipak, u našoj javnosti govoriti o izdaji nije nikakav greh, šta više, to se posebno ceni. U danima pred ovu poslednju važnu odluku, politički analitičari koji se nimalo ne libe da istražuju “izdajnike” bili su većina u političkim emisijama.
Crkva deli odgovornost za sadašnje katastrofalno stanje srpskog društva. Moramo se suočiti sa sopstvenom mračnom prošlošću i vratiti se onome što je naša osnovna misija. Naša pastirska dužnost je da razobličimo sve što ugrožava pravednost, sve što podstiče na tlačenje i sve što razara bratstvo među ljudima. Na to nas potiče zadatak solidarnosti sa siromašnima kojoj nas vodi delotvorna hrišćanska ljubav.
© Copyright 2023 tacno.net. Sva prava zadržana.
ENG
