Srbijanski književnik oštrog i ingenioznog pera, ali i neugodnih komentara po politički establišment zemlje iz koje dolazi – Svetislav Basara – bio je ekskluzivni gost emisije “Izvan okvira” N1 televizije. On je u razgovoru sa Nikolom Vučićem govorio o svojoj književnosti,
Spustih se juče, uvažajeme karakondžule, u deveti krug komentatorluka, da vidim šta divna komentatorska stvorenja sanjaju i šta im se događa. Kad tamo – neprejebivost, buka i bes. Provalili me neprejebivci da ne podižem glas protiv ukidanja Utiska nedelje i
“Više nego ubedljivoj većini” takozvane elite u Srbiji – tu mislim i na kulturnu i na privrednu i na političku – funkcionalna država jednostavno ne odgovara, a ako se pitate zašto im ne odgovara, odmah ću vam reći – zato
Znate kako se ono kaže – čekić su u stanju da pokvare, kamoli avion. Kakav sad avion? Avion zvani Novak Đoković, eto kakav. Pre neko veče, nakon zatvaranja Sajma knjiga, odem vam ja, kako bog Sajma knjiga i zapoveda, sa
Ko je ono rekao da Overlord nije srpski Čerčil? Evo ga, najavljuje krv, znoj i suze, što će reći – hod po mukama i stezanje kaiša. Ljuta ekonomska rana, fakat, vapi za ljutom travom. Piše: Svetislav Basara Srbijica se, takođe
Radoš Ljušić, polihistor (neki ga zovu i poligraf) koji je proteklih meseci izrastao u pravu medijsku zvezdu, blagoizvoleo je dati intervju za Večernje novosti. Udario, dakle, junak na junaka. Intervju je, kao što se i moglo očekivati, nacionalno odgovoran, ali
Prvobitni srpski radikali, oni iz XIX veka, pomamno klicahu – na Stambol, na Stambol – istovremeno se žestoko protiveći izgradnji prve srpske železničke pruge. Znamo da do Soluna ima sto somuna, a koliko tek somuna treba do Stambola, bolje je i ne razmišljati. A nije se, bogme, ni razmišljalo. Srljalo se.
Pored toga što je besmislena, zabrana je i selektivna. Ona se, dame i gospodo, uopšte ne odnosi na fensi kafančine u kojim se svakonoćno baškare naši visoko pozicionirani zabranitelju. A Overlord – za razliku od Jego ex Sijatelstva – svojim pulenima i ministrima nije zabranio odlaske u restorane.
Još uvek nije jasno šta su naši strateški ciljevi. Da li je to život ili je to smrt? Da li je to lečenje ili premlaćivanke? Da li je to pomaganje bolesnima i nemoćnima ili ulaganje u siledžije? To bi, dame i gospodo, trebali da razjasnimo, pa tek onda da većamo da li nam će nam biti probitačnije u Evropskoj uniji ili u Evroazijskoj federaciji.
Ma koliko gospodar srpske realnosti bio čovek posebnog kova, ipak je samo čovek koji ima svoje loše dane, svoje uspone i padove, što lokalnu realnost dovodi u nezgodnu situaciju da zavisi od moćnikovog raspoloženja ili zdravstvenog stanja.
Taman se bejah malo i zabrinuo, kad eto ti ga Vuk na vratima srpskih medija. Rešio, kaže, predsednik sveta da gradu Njujorku (i svetu) pokloni spomenik Nikoli Tesli. Sad će neki naivčina pomisliti da je Vuk odrešio kesu, najmio vajara, obezbedio lokaciju i neophodnu papirologiju, kako su to već u stara vremena činili zadužbinari, ali naivčine ko naivčine, ne znaju oni kako funkcioniše aktuelni predsednik sveta i budući “samostalni poslanik”.
Država je ta koja treba da brani kulturu, nije posao umetnika da brane narod i državu. Osim u situacijama kada dogori do nokata i kada se mora saborno u boj. Od koga i najgorljiviji umetnici-branitelji-naroda i države po pravilu beže kao đavo od krsta.
Taman Asanž ode ad acta, eto ti ga Snouden. Dečko je na neodređeno vreme radio za opaku CIA (ili još opakiju NSA) na poslovima prisluškivanja bližnjih; imao je – sam kaže – lepu platu, lepu ženu, lepu kuću, ali mu je u jednom momentu proradila savest, došlo mu, da kažemo, iz dupeta u glavu, pa je odlučio da svetskoj javnosti obznani kakvim se sve nečasnim i nemoralnim stvarima bavi njegov dojučerašnji poslodavac.
Narod je nemoguće kultivisati, moguće je kultivisati samo konkretne ličnosti. Što više, to bolje. Narod je preveliki zalogaj. Sećate li se kad sam ono Jego bivšem Sijatelstvu nabio na nos što se pojavio na snimanju sela koje je gorelo dok se baba češljala. Nisam to učinio iz niskih pobuda. Niti zato što imam nešto protiv sela i babe. Spočitnuo sam mu da tom posetom odašilje loš signal.
Koji se još jezik može pohvaliti činjenicom da se u njemu najodlučnija negacija izražava izričitom afirmacijom – oću Crven Ban. E sad, da sam sledbenik komentatorske psihoanalitičke škole mogao bih maliciozno reći da svi oni koji koriste tu sintagmu (što znači najmanje polovina muške populacije) nisu latentni nego deklarisani homoseksualci.
Nije zgoreg podsetiti budućeg zakonodavca da su mnogi gejevi i te kako doprineli natalitetu. Malo je onih koji su istopolni od rane mladosti. Takvi su, da kažemo, elita. Mnogi se najpre ožene, izrode decu, pa se tek u relativno zrelom dobu okrenu protivprirodnosti. I to na volšeban način. Prekonoć!
© Copyright 2016 tacno.net. Sva prava zadržana.
ENG
