Nije zgoreg podsetiti budućeg zakonodavca da su mnogi gejevi i te kako doprineli natalitetu. Malo je onih koji su istopolni od rane mladosti. Takvi su, da kažemo, elita. Mnogi se najpre ožene, izrode decu, pa se tek u relativno zrelom dobu okrenu protivprirodnosti. I to na volšeban način. Prekonoć!
Palanački, provincijalni duh pravoslavizma, na sasvim ne-teorijskom nivou, vidi se i u očiglednoj raskoši u kojoj neke vladike i neki sveštenici žive. Kao da ona komunistička parola „popovi – lopovi“, u postkomunističkom društvu tek pokazuje svoju delimičnu istinolikost.
Idu vunena vremena, dame i gospodo. Drž’te se dobro, jer nam se kao kruna svih posrtanja sprema i „cezaristička diktatura“. Tako je bar ustvrdio Koštuničin dopredsednik, nekadašnji klasik yu marksizma, Samardžič. Rečeni je to utvrdio na osnovu izbornih rezultata u opštini Zemun na kojima je njegova stranka, u koaliciji sa Dverima i Žikom Obretkovićem, na jedvite jade prešla cenzus.
Posle prvih sledećih izbora obratite pažnju na izraze dupeuvlakačkih lica: Kakva je to samo bljutava mešavina sreće, odanosti i trijumfa! Fakat je bljutava, ali je i funkcionalna. Jer izvirivači i – da se tako izrazim – zanosioci pobedničkih muda u krivinama, listom završavaju kao ministri, državni sekretari i direktori javnih preduzeća.
„Kafanica“ mi uopšte nije ličila na kafanicu u kojoj sevaju noževi i rade pajseri. A eto – na kraju su proradili. Ali to, rekosmo, nije naša današnja tema, neka se time bave organi takozvanog gonjenja, što će pretpostavljam promptno i učiniti iz prostog razloga što se u slučaj umešao i organski šef, policajni ministar, Underlord Dačić. Koji jeste naša današnja tema.
Između „i stisnuti i prdnuti“ elite i „stisnuti i prdnuti“ sirotinje raje nema bitnih razlika. I „stisnuti i prdnuti“ sirotinja raja, kao i njena elita, drži da je BMW baš dobra naprava i da ga se po svaku cenu treba domoći. Takođe drži da su evri sjajna valuta i gleda da ih sakupi što više. Istovremeno Nemačku, Evropu uopšte, nazivaju „trulim zapadom“ i zemljom „ljudi bez duše“.
Kad god se oglasim iz bliskih nam inostranstava, to obavezno izazove budnu pažnju cyber-tutumraka. I oni, fakat, idu u korak s vremenom. I oni slede Bodrijarovu metodu: postave mi zamku u koju redovno (ali namerno) upadam. Ovako to funkcioniše: ako li slučajno pohvalim neku inozemnu stvar, pojavu ili ličnost, „patriotski um“ mi momentalno nabije na nos kako ne propuštam nijednu priliku da pljunem po „svemu što je srpsko“.
Nema, braćo, toliko događaja koliko ima novina i strana. U Americi, recimo, novine koje se bave zagrobnim životima velikih ljudi zaseban su, da kažemo, entitet. Tu nema ništa istinito. Izmišljotina do izmišljotine. Pojava pčela veličine ovce i tako te stvari. Ali njihov cenjeni publiku ih kupuje potpuno svestan neistinitosti sadržaja. Čitaju to kao što se čitaju stripovi. Zabavljaju se! Utucavaju vreme.
Što reko Deng Sjaoping – neka cveta stotinu cvetova. Znamo da je posle te Dengove izjave Kini baš dobro krenulo. Jeste, zagraktaće sad komentatori, lako je Kini, ona nema Kosovo, ali nije baš tako! Kina, cenjeni publikume, ima najmanje petnaestak kojekakvih Kosova. Nije to baš monolitna država. Ima i tamo raznoraznih autonomija i separatističkih pokreta. Ali je fakat da Kina ima jednu veliku prednost: nema Srbiju.
Pusta apsana, učiteljica srpskog života. Sećam se ko da je juče bilo: Palača u jednom kraju, rešetke na drugom. Cigare i šibice oduzeti, pertle skinute, pravna država na delu, nema labavo. I tako, dreždeći na suvo u apsanama naše zemlje ponosne, od duga vremena sam se odavao sam razmišljanjima o nekom danu u dalekoj budućnosti u kome će policaji, umesto da postavljaju zamke nedužnim prolaznicima bez lične karte, jurnuti u poteru za razbojnicima kojih – ni vo vremja ono – nije manjkalo.
Koga je odrukao, šta se sa Udbom domunđavao, to se u članku ne navodi, ali rekao bih da je i ovoliko dosta. Sve nešto mislim da bi SPC morala da sastavi još jednu komisiju i da se – zaštite oronulog ugleda radi – pozabavi Pablovim slučajem, a naročito pitanjima njegove degradacije u čin jeromonaha. Ili, čak, i niži. Nije, brate, u redu da se svetim tajnama bavi čovek koji ima mnogo mračnih tajni.
Ako vam je pošto-poto stalo da svaki dan bude istorijski, a svaka odluka sudbonosna, nemojte se čuditi kad vam na kraju tako i bude, bez obzira na to što vam namera nije bila ni istorijska ni sudbonosna, nego ste samo hteli da zasenite prostotu. Je li to sve što sam imao da kažem? Nije! Ima još. Ne bi trebalo, da kažemo, trčati pred rudu.
Najozbiljnije sam se nosio mišlju da Sahibiju utužim zbog duševnih bolova, ali sam na kraju odustao – ne zbog toga što sam se pokolebao – nego zato što bih džaba krečio. Znamo da je Sahibija superanus. Nemojder sad da bude kakvih seksualnih aluzija. Nema to veze sa dupetom. Superanus je latinska reč iz koje je izveden pojam „suveren“ – onaj koji stoji iznad svih zakona.
Ta gospoda ne samo da nemaju plan kako vratiti Kosovo, njima je ovakvo – ni tamo ni ovamo – Kosovo pravi kec na desetku. U ambijentu sveopšte sluđenosti, kosovobraniteljska priča još uvek donosi znatan politički i finansijski kapital. U tom smislu, rečenoj gospodi treba se obratiti ovako: OK! Svi ćemo vas podržati u patriotskim naporima za reintegraciju Kosova, ali pokažite nam plan. Molim? Nemate ga trenutno? Radite na njemu. Marš, more, u 3LPM.
Uprkos sve masovnijim optužbama komentatorluka za dupeuvlačenje – zdušno podržavam i Overlorda i Underlorda. Zato, dame i gospodo, što biti na vlasti ponekad podrazumeva zaista vladati, što će reći beskompromisno – pa čak ako zatreba pomalo i na silu – sprovoditi političku volju legitimisanu na demokratskim izborima. Biće da su i Vučić i Dačić ukačili da ih idenje niz dlaku mnogobrojnim srpskim narodima nikuda neće odvesti.
Uvek sam ja govorio da čovek ima jednu psihologiju dok je u opoziciji, a sasvim drugu na vlasti. Vlast, da kažemo, nekako omekša čoveka. Na vlasti, bar na početku, čovek mnogo trezvenije percipira realnost. Ukači nekako (i na kraju) da buka i bes ne donose ništa dobro, a da mogu da donesu mnogo zla, pa čak i ono najveće – gubitak vlasti. Takođe ukači da Srbija – uprkos značajnim naporima u tom pravcu – ipak nije izolovano ostrvo časti u okeanu srbomržnje i da – ako hoće da opstane – Srbija mora da sarađuje sa ostatkom sveta.
© Copyright 2023 tacno.net. Sva prava zadržana.
ENG
