Zagrebačko kazalište mladih oduševilo Beograd

Zaista kao tornado protutnjalo je Zagrebačko kazalište mladih kroz Beograd. Tri dana gostovanja na scenama Jugoslovenskog dramskog pozorišta bili su dani velikog uzbuđenja scenskim istinama koje je ova zagrebačka pozorišna kuća izručila pred beogradsku publiku. Bolno samoupitnim istinama.

Nikada nisam imala preterano poverenje u sintagmu „počistiti po svom dvorištu“, i to je poštapalica koja garantuje demokratsku osnovu govora o „svojima“ i „o drugima“, a sa druge strane nema goreg nasilja od onoga koje nas je zahvatilo relativizacijom vlastitih nepočinstava onim što su „nama uradili drugi“. Obe ove varijante „tolerantnog“ razgovara u cilju „istorijskih pomirenja“ dovele su do ispraznosti i prostitucije svakakvog „pomirenja pre uznemirenja“. No, otkad se kroz čitav demokratski dijalog, međunarodne institucije i dvadesetogodišnje izigravanje postojanja više jezika zbog postojanja više država na istovetnom jezičkom području, polako i stidljivo promalja činjenica istog jezika, svojim jezikom koji je u sebe uvukao ubitačnost stvarnosti progovorilo je Zagrebačko kazalište mladih svima po spisku i svetu onakvom kakav jeste.

Evo predstava od kojih stvarnost nije jača, „Generacija 91-95“ po romanu Borisa Dežulovića „Jebo ti hiljadu dinara“ u režiji Borisa Separovića i „Garaža“ Zdenka Mesarica u režiji Ivice Buljana, predstava posvećena upravo preminuloj Elen Stjuart, osnivačici kazališta „La Mama“, koja je sigurno i sa razlogom na nju bila ponosna. Na svoju veliku žalost nisam bila u stanju da vidim predstavu „Buđenje proleća“ Franca Vedekinda u režiji Olivera Frljića.

Gotovo da nema „aptejtovanije“ teme od sa ratne generacije, sa generacije 91-95. Tone gluposti valjaju se svakoga dana kroz ovdašnje, „tamošnje“ i međunarodne projekte. Sa jedne strane ta generacija „ne valja ništa i ne zna ništa“, sklona je nasilju, u školu nisu išli kako valja, stalno su živeli štrajkove, demonstracije, nasilje, roditelji su im bili ili učesnici rata ili su se krili po kućama, škole i obrazovni sistem su katastrofalni, a sa druge strane, „njima pripada budućnost“,“ svet je u rukama mladih“, oni će već naći rešenje za celo naše višegeneracijsko uništavanje i samouništavanje u istoriji koja je stalno živa, jer sinovi pamte sudbinu dedova i nije kraj.

(„Nabijanje na kolac i kovanje u zvezde“, Vinaver)

Kraj je za one koji su mrtvi kao što je to u Dežulovićevoj i Separevićevoj „Generaciji 91-95“, preobučeni u one „druge“, uniforme. Mrtvi, a mi preživeli po svaku cenu gledamo te mrtve momke, sinove, koje ne bi mogli ni slučajno nazvati „decom“, kao što nazivamo one koji urlaju ulicama i razbijaju sve pred sobom. „Jebem ti ja hiljadu dinara“, ma jebem ti ja sve pokradene milione i milijarde, ma sve imanje i sve blago ispumpano iz ovoga rata, sve kompromise i sva nagađanja i pomirenja pred moralno i pozorišno čistim licem i jezikom ove predstave, jasnim, tačnim, ogorčenim i empatijskim.

„Prvo je pravilo ‘Garaže’ da o Garaži ne širiš priče“. To bi imalo biti tajnom kojom se vlada.

Prvo pravilo Ivice Buljana je da u javnom prostoru pozorišta širi priču o mladom Binatu (Vedran Zivolic) koji bez školovanja raste u otužnoj državi. „U nastojanju da dođe do novca, Binatov otac igra na sve ili ništa, i uvodi sina u ilegalnu boksačku igru: izdržljivi mladi sakac odmjerava snage sa vlastitim vršnjacima, ženama i odraslim muškarcima, i na kraju i sa bjesnim psima.“

Beše tu skoro reč o odredima dvanaestogodišnjaka koje pripremaju paramilitarci za ilegalne borbe.

Beskrajno je bolno to što Ivica Buljan i čitav ansambl predstave žive na sceni, scene surovosti Binatove „bačenosti u svet“ i scene nežnosti sina i bolesne majke poslednje su uporište ljudskosti. „Garaža“ je arena, glumci gladijatori, pozorište mesto ivičnih radnji i krajnje upitanosti.

Ma, bravo.

Bravo i za ravnateljicu Zagrebačkog kazališta mladih, Dubravku Vrgoč. „Isterati“ jedan takav repertoar kakav je ovaj koji je protutnjao Beogradom, i svetom, sa posledicama, poduhvat je autonomnog, smelog, nadahnutog i organizovanog mišljenja i delanja.

„Živimo u turbulentnom vremenu u kojem zajednički djelimo tranzicijsku nesreću te se, emancipirajući se od prošlosti, uzaludno pokušavamo snaći u sadašnjosti. Svakodnevno se iscrpljujemo postavljajući si stotine pitanja na koje ne nalazimo odgovore i svakodnevno ulazimo u nijeme dijaloge sa sobom i sa onim Drugima. Naša se lica mogu prepoznati na naslovnicama dnevnih novina, dok djelimo nesigurnu sudbinu marginalnih junaka tranzicijskih romana. Sličimo na karaktere iz „Garaže“.

U razgovorima nakon predstave čujem kako u našem gradu više nema para za međunarodnu saradnju. Ima li iko pameti da vidi kako je Zagrebačko kazalište mladih u Beogradu isto tako značajno kao susreti Josipović – Tadić. Ili, recimo, koliko su ove tri večeri u Jugoslovenkom dramskom pozorištu važnije od svih poseta parlamentaraca egzotičnim ili manje egzotičnim zemljama, ili, recimo, koliko su umetnički činovi superiorniji od svih projektnih i ministarstvenih simpozijuma, agencijskih analiza i ostalih izvora zarade enormne birokratije na temu usrećivanja mladih, ili razvoja „eutanazijskog turizma“. „Jebo ti hiljadu dinara“.

teks je preuzet sa prijateljskog portala danas.rs

Podijelite ovaj članak
Facebook
Twitter
LinkedIn
Email
VIŠE IZ KATEGORIJE
VEZANI ČLANCI