KO JE OVAJ NAORUŽANI ČOVEK?

Autor 23.2.2012. u 17:25

KO JE OVAJ NAORUŽANI ČOVEK?

Reč na otvaranju izložbe Radenka Milaka „A šta ste još vidjeli? – Nisam mogao vidjeti sve“ u  Muzeju savremene umetnosti (Legat Milice Zorić i Rodoljuba Čolakovića) 21. februara 2012.

Ko je ovaj naoružani čovek koji se sprema da nogom razbije glavu ženi koja pred njim leži na pločniku? Znamo da ga je Ron Haviv fotografisao u Bijeljini početkom aprila 1992. godine. Ali prvi put se on pred nama pojavio nešto ranije, u leto 1991. godine, a zatim smo nastavili da ga viđamo takoreći iz dana u dan, sve do nedavno.   

 Na početku ratnih sukoba u Hrvatskoj i Bosni, on  je bio borac neke dobrovoljačke  jedinice,  gde je stigao iz mafijaškog podzemlja, da bi posle rata postao  uvaženi i dobro plaćeni pripadnik  specijalnih policijskih ili vojnih postrojbi.     

Već na ovoj slici s početka njegove ratničke karijere –  na slici koja nas sada, zahvaljujući Radenku Milaku, gleda sa svih strana, tako da joj ne možemo umaći – jasno je da ovaj naoružani čovek  ne radi za svoj račun, niti za nekog mafijaškog kuma, nego da ga je uposlio mnogo jači poslodavac, neko ko ga je doveo u red, oprao, obrijao, podšišao, naučio ga kako se čiste i šniraju vojničke poluduboke čizme, kako se pakuje i gde se drži vojnička kapa, ako nije na glavi, kako se nosi ručni bacač, a kako puška. A samo je jedan poslodavac koji je mogao sve to da mu pruži: država. Pogledajte ga ovde na ovim Milakovim platnima: utegnut, vitak, takoreći elegantan, kao neki nonšalantni  plesač – kako ga je opisao Branko Dimitrijević u katalogu ove izložbe.

A sad pogledajte ovu ružnu gomilu koju čine tri ljudska tela prostrta pred nogama našeg elegantnog junaka. Kako su bedni ti zgužvani civili s licima u blatu. Pogledajte te smešne šare na džemperu debele žene koja je prva na udaru čizme. Obratite pažnju na glupi pokušaj druge dve osobe da se iza nje sakriju. Zar ova slika ne govori o pobedi reda, lepote i snage nad zbrkom, ružnoćom i bedom, o pobedi države nad civilima, o pobedi jedne ideologije čije je ime – fašizam – na lošem glasu, mada ne i ona sama.

Pre nego što se pojavio u Istočnoj Bosni, naš junak je bio viđen u Slavoniji, Baranji, Zapadnom Sremu, u Kninu. Pre nego što je ova njegova čizma spremana na udarac stigla u Bijeljinu, već je bila naučila da razbija glave, da cepa utrobe i da lomi rebra neprijateljima kakvi su ovi koji pred njom leže na ovim slikama. Ali,  kao što znamo, ovog Havivovog i Milakovog junaka još veći podvizi čekali su posle Bijeljine. Udarac čizmom u glavu uvežbavao je  on tokom proleća i leta 1992. godine i u Zvorniku,Višegradu, Foči, Prijedoru…, a sledeće tri  godine i u mnogim drugim bosanskim i hrvatskim mestima, uključujući tu i selo Ahmići, Medački džep kod Gospića i logor „Lora“ u Splitu, da bi ga u Sreberenici i Trnovu 1995. godine doveo do savršenstva. Ostali su upamćeni i njegovi podvizi 1998. i 1999. godine na Kosovu.

 Nije se ni tu završio njegov put podviga i slave. Kao potvrđenom patrioti, sjajnom šuteru i snajperisti, njemu je bilo povereno da likvidira opasne domaće izdajnike, posebno one prerušene u civile. Kao što je lako prepoznao neprijatelja maskiranog u ženu koja se prostrla pred njim u Bijeljini, tako ga nisu prevarili ni oni neprijatelji koji su se pretvarali da su džogeri na trim stazi, ili da su novinari. Njegovom metku 12. marta 2003. godine nije umakao ni jedan od najopasnijih civila, jedan filozof koji je čak uspeo da se domogne položaja predsednika vlade.

Ovi slavni podvizi učinili su našeg naoružanog čoveka neobično popularnim, takoreći obožavanim likom. Njegovu popularnost nije umanjila ni nemilost u koju je pao kad je ovde promenjen politički kurs i kad ga je njegova država – umesto da mu, kako se on nadao, podigne spomenik – optužila za ratne zločine ili sasvim nepatriotski prihvatila da mu se za to sudi i presuđuje u haškom kazamatu. Sve on to sada junači podnosi, znajući da se o  njemu i dalje priča i peva, da su njegovo ime i njegove slike  i danas na mnogim majicama i duksovima,  na uličnim grafitima, na transparentima fudbalskih navijača, na internet sajtovima patriotskih organizacija i stranaka i u medijima pod njihovom kontrolom.

 I s jakim razlozima veruje da njegovo vreme nije prošlo.       

A izgleda da to misli i autor ove izložbe, Radenko Milak. Bar ja tako razumem ovu njegovu seriju slika, ovu seriju kopija Havivove fotografije. Pogledali ste jednu i rekli u sebi: da, strašan je bio taj rat devedesetih, i onda ste krenuli dalje da vidite šta je bilo posle, šta ima na sledećoj slici. Kad ono opet isto, dva puta isto, dvadeset puta isto… Vitki plesač i dalje razbija glavu ženi na pločniku.

Pročitao sam u katalogu izložbe mišljenje dve  kritičarke umetnosti da ovaj Milakov rad treba shvatiti kao skretanje pažnje na medijsku manipulaciju kojom se – objašnjavaju kritičarke – “u ratu suprotstavljene strane jednoznačno i kolektivno reduciraju na uloge žrtava i zločinaca, kroz radikaliziranu dihotomiju koja onemogućava istinski susret sa ratnom traumom, te kompleksnim ulogama i pozicijama svakog pojedinca u odnosu na nju.“ Neka mi kao nestručnjaku bude oprošteno što ja to ovde ne primećujem. Ako je ova Milakova serija slika  ipak pobuna protiv radikalizovane dihotomije, nadam se to ne odnosi na onu koju ja tu vidim, na  dihotomiju između  čizme i glave koju ta čizma razbija.

 Jer mislim da je održavanje te dihotomije, i to  u radikalnom stanju, nešto bez čega ne možemo opstati kao ljudi. Ja bih rekao da i Radenko Milak radi na tome. Ovu njegovu seriju slika razumem kao opomenu svima onima koji – tobože radi stabilnosti i mira u državi – hoće da izmire čizmu i njome razbijenu glavu, a takvih na žalosti danas ima poprilično.    

 I zato mu ja čestitam, kao što čestitam i Muzeju savremene umesnosti što nam je omogućio da ove njegove slike vidimo.

 

Autor 23.2.2012. u 17:25