Lažna izgradnja nacije

FINTAN O’TOOLE
Autor 3.10.2021. u 08:33

Lažna izgradnja nacije

Šor bazar, Kabul, foto: Konstantin Novaković

Prikaz knjiga: 1. Craig Whitlock, „Dokumenti o Avganistanu: tajna istorija rata / The Afghanistan Papers: A Secret History of the War“, Simon and Schuster 2021; 2. Carter Malkasian, „Američki rat u Avganistanu: jedna istorija / The American War in Afghanistan: A History“, Oxford University Press 2021.

Ključno pitanje 20-ogodišnjeg američkog rata u Avganistanu nije bilo da li su Avganistanci sposobni za demokratiju, već da li su demokratske vrednosti u Sjedinjenim Državama dovoljno jake da se projektuju u traumatizovano društvo udaljeno od Amerike preko 10 hiljada kilometara. Među tim vrednostima su odgovornost ljudi na vlasti, dosledno i opšte poštovanje ljudskih prava, jasno razumevanje postavljenih političkih ciljeva, sprečavanje koruptivnog finansijskog uticaja na političke odluke i suštinska verodostojnost političkih izjava i saopštenja. U prve dve decenije 21. veka američka republika borila se na svom tlu da podrži te vrednosti za sopstvene građane i često doživljavala poraze.

Žalosno je, ali ne i neočekivano to što Sjedinjene Države nisu uspele da ih udahnu drugoj, veoma drugačijoj zemlji. Dok se politički sistem Sjedinjenih Država približavao krizi koja je kulminirala Donaldom Trumpom na njenom čelu i neredima na Kapitolu, njihova najdugotrajnija spoljna avantura nije mogla da izbegne uporedno kretanje ka sumornom vrhuncu povlačenja iz Kabula. Avganistan je postao tamno ogledalo američke demokratije. U njemu su se odražavale, ponekad u preteranim oblicima, slabosti domaće političke kulture. Kritičari rata su tvrdili da Sjedinjene Države ne mogu da stvore političku zajednicu po svom obličju u nekom dalekom delu sveta. Tragična istina je da su one, na mnogo načina, upravo to uradile.

Najlagodniji način podnošenja činjenice da se najduži rat u američkoj istoriji (duži od Prvog svetskog rata, Drugog svetskog rata i Vijetnama zajedno) završio porazom i sramnom, smrtonosnom evakuacijom – jeste povratak uverenju da Avganistanci nikad nisu bili sposobni da stvore ili podrže modernu nacionalnu državu. Sjedinjene Države su ipak potrošile 143 biliona dolara na „izgradnju nacije“ (nation building) u Avganistanu. Kad se uračuna inflacija, to je više nego što su potrošile na Marshallov plan za obnovu Zapadne Evrope posle Drugog svetskog rata. Zašto nisu postignuti slični rezultati? Najlagodnije je zaključiti da problem leži u samim Avganistancima koji su suviše zaostali, suviše siromašni, suviše uronjeni u srednjovekovni tribalizam i svoju čudnu religiju.

Ali već 5 godina nakon što je invazija predvođena Sjedinjenim Državama srušila talibanski režim 2001, Amerikancima koji su pažljivo pratili situaciju bilo je jasno da je dihotomija između nazadnih, zatucanih ljudi na jednoj strani, i naprednog zapadnog projekta oslobođenja i razvoja na drugoj u potpunosti lažna. Sarah Chayes, koja je otišla u Avganistan kao dopisnik NPR-a da bi pokrivala invaziju i onda ostala da živi među Avganistancima u Kandaharu, napisala je u svojoj sjajnoj knjizi Kažnjavanje vrline (The Punishment of Virtue, 2006):

„Često me pitaju da li mi sa zapada imamo pravo da namećemo demokratiju ljudima koji je možda prosto ne žele ili za nju nisu spremni. Barem kad je reč o Avganistanu, mislim da je to pitanje postavljeno naglavce… Videla sam da Avganistanci tačno znaju šta je demokratija – iako možda ne mogu precizno da definišu taj termin. I da je i te kako žele. Žele od svoje države isto ono što većina Evropljana i Amerikanaca želi od svojih: puteve po kojima se može voziti, škole za svoju decu, lekare s potvrđenim kvalifikacijama… bar minimum državne odgovornosti i bezbednosti… I žele da na neki stvarni način učestvuju u oblikovanju nacionalne sudbine… Ali Avganistanci su dobijali samo mrvice svega toga… Američka politika u Avganistanu nije bila nametanje, pa ni podsticanje demokratije kao što je tvrdila američka vlada. Ona je zapravo stajala na putu demokratiji. Ona je institucionalizovala nasilje.“

***

Od samog početka problemi s američkim delovanjem u Avganistanu zapravo su bili zasnovani na nedostacima američke demokratije. Republika koja dobro funkcioniše donosi odluke – posebno tako ozbiljne kao što je započinjanje rata – otvorenim procesom racionalnog promišljanja. Ona postavlja očigledna pitanja: šta radimo, zašto to radimo, koja je ljudska i finansijska cena, koje su dobiti, kako i kada se to završava? Prvobitni greh avganistanskog rata – onaj koji se ne može iskupiti – bio je neuspeh američkih političkih institucija da zadovolje te najosnovnije standarde kritičkog ispitivanja.

Kongres je izglasao „ovlašćenje za upotrebu sile“, kojim je predsedniku bilo dopušteno da napadne svaki entitet za koji utvrdi da ima veze s napadima na Sjedinjene Države od 11. septembra 2001. Protiv toga je glasala samo jedna članica Kongresa, Barbara Lee. Njen apel: „Neko od nas mora da kaže: zastanimo na trenutak… i razmislimo o posledicama svojih današnjih postupaka kako se ovo ne bi otelo kontroli“ – bio je odbačen kao nešto što se graniči s izdajom. Cilj američke intervencije u Avganistanu bio je, kao što je predsednik Bush rekao u oktobru 2001, „da privede Al Kaidu pravdi“. Pitanja da li to iziskuje rušenje talibanskog režima, koji je omogućio mreži Osame bin Ladena da isplanira napade na avganistanskom tlu, i kakva bi vlast mogla da zauzme njegovo mesto, nikad nisu postavljena.

Kako je projekat stvaranja avganistanske demokratije mogao biti zasnovan na očiglednom deficitu demokratskog procesa? Bez brižljivog ispitivanja nemoguće je imati jasan cilj. Kao što kaže Craig Whitlock u Dokumentima o Avganistanu – sjajnoj hronici zasnovanoj na njegovom upornom sakupljanju, za Washington Post, stotina objašnjenja koja su pružali američki učesnici u Kancelariji specijalnog generalnog inspektora za rekonstrukciju Avganistana (SIGAR) i na drugim zvaničnim svedočenjima – posle početne faze, rat je „vođen protiv ljudi koji nisu imali nikakve veze sa napadima na Ameriku 11. septembra 2001“.

Američki vojnici su ušli u Avganistan 19. oktobra 2001, a saveznici su im bili lokalni ratni komandanti čija je rđava, haotična vladavina okončana trijumfom talibana krajem 90-ih godina prošlog veka. U vreme kad su talibani zbačeni (decembar 2001), u celom Avganistanu na dužnosti je bilo samo 2.500 Amerikanaca. Kad su poslednji vojnici napustili Kabul 30. avgusta 2021, tamo ih je bilo 775.000, a 2.300 vojnika je u međuvremenu poginulo. Sve to vreme Kongres je dozvoljavao da misija skrene sa svog prvobitnog cilja – iskorenjivanja Bin Ladenove Al Kaide – i da zabasa u vode koje administracije Georga Busha i Baracka Obame nisu čak ni ovlaš istražile.

Gotovo da nije bilo razumevanja da Sjedinjene Države započinju nešto što će se pokazati kao drugi deo građanskog rata koji do danas traje preko 40 godina. Jedanaestog septembra 2001, Richard Armitage, tadašnji zamenik državnog sekretara, prekinuo je, po sopstvenom priznanju, generala Mahmooda Ahmeda, šefa pakistanske vojne obaveštajne službe, kad je ovaj pokušao da mu objasni ko su talibani: „Rekao sam mu: ne, istorija počinje danas“.

Bila je to američka verzija nulte godine. Svedočenja učesnika SIGARA-a zadivljujuće su iskrena kad priznaju svoje skoro potpuno neznanje. „Nismo znali šta radimo“, kaže Richard Boucher, glavni Bushov diplomata u tom regionu, pomoćnik državnog sekretara za južnu i centralnu Aziju, koji je bio odgovoran za politiku prema Avganistanu između 2006. i 2009. „Nismo imali ni najmaglovitiju predstavu o tome u šta se upuštamo“, kaže general potpukovnik Douglas Lute, čuveni „kralj rata“ i u Bushovoj i u Obaminoj administraciji.

Da bismo shvatili dubinu institucionalnog neznanja iz kog je proistekao ovaj poduhvat, dovoljno je da se prisetimo da je manje od godinu dana pre invazije 2001. predsednik Bill Clinton zaključio da bi bilo dobro podstaći Rusiju, čija je okupacija od 1979. do 1989. pretvorila Avganistan u državu razorenu građanskim ratom i udavljenu u krvi, da započne bombardovanje talibana. Kao što je primetio Roy Gutman u knjizi Kako smo promašili poentu, studiji o američkoj politici prema Avganistanu tokom godina koje su neposredno prethodile invaziji, „podrška Sjedinjenih Država još jednoj oružanoj intervenciji s Rusijom na čelu, jedva deceniju posle debakla koji je izazvao takvo stradanje, nadilazi svaku nevericu“. Ali u sklopu narativa po kojem „istorija počinje danas“, čak i nedavna avganistanska prošlost mogla je biti izbrisana iz zvanične američke svesti.

***

Kad su Sjedinjene Države preuzele kontrolu nad zemljom, jezik kojim je definisan ceo projekat bio je mutan i neprecizan. Je li to bio rat? Reklo bi se da je odgovor bio očigledan, ali sama reč je bila maglovita. Neke od jedinica NATO-a koje su učestvovale u misiji imale su ovlašćenja samo za učešće u mirovnim operacijama, pa su nastojale da se izbegne pominjanje rata. (Tek 2010. kancelarka Angela Merkel priznala je da vojnici njene zemlje zaista ratuju u Avganistanu.) Whitlock navodi reči jednog višeg zapovednika NATO-a: „Proverili smo s pravnicima i oni se slažu da to nije rat“. Da bi premostio semantički jaz, američki komandant operacija u Avganistanu Stanley McChrystal dodao je jedan red u zvaničnom izveštaju kojim je opisao sukob: „Nije to rat u konvencionalnom smislu“.

Da li je to onda bila „izgradnja nacije“? Ne i da. Ryan Crocker, koji je nakratko bio američki ambasador u Kabulu posle poraza talibana, objasnio je SIGAR-u da je idejni okvir Donalda Rumsfelda i drugih neokonzervativaca u Bushovoj administraciji bio: „Naš zadatak je da ubijamo loše momke, dakle… nećemo se upuštati u izgradnju nacije“. Još u junu 2002, predsednik senatskog Odbora za odnose sa inostranstvom Joe Biden (koji je nedavno tvrdio da za njega „izgradnja nacije nikad nije imala smisla“ iako je baš to dosledno podržavao) izjavio je da ga je jedan Bushov pomoćnik upitao posle sastanka s predsednikom: „Nećete pominjati izgradnju nacije, je l’ tako?“

Biden je svojevremeno insistirao na tome da je odbojnost administracije prema upotrebi tog izraza bila „nepremostiva kočnica“. Ali 2009. Barack Obama, čiji je potpredsednik bio Biden, naglasio je da se protivi razvučenom projektu izgradnje nacije dok je najavljivao skok broja vojnika na terenu na 100.000. Šest meseci posle toga, kad je Odbor za oružane snage Predstavničkog doma upitao američkog šefa Centralne komande Davida Petraeusa da li se Sjedinjene Države bave izgradnjom nacije, on je odgovorio, „Zaista to radimo“. I dodao: „Neću izbeći [pitanje] i igrati retoričke igre“. To je bilo prećutno priznanje da su retoričke igre postale gotovo obavezne u zvaničnom govoru. Sjedinjene Države su trošile stotine milijardi dolara na projekat koji nije smeo biti imenovan.

Jezičko bacanje prašine u oči dostiglo je zenit zloslutnog besmisla 2015, kad je Obama promenio ime avganistanske misije Trajna sloboda (termin Bushove administracije) u operaciju Stražar slobode. Iza te promene stajalo je ono što Whitlock naziva „jednom od najšokantnijih obmana i laži koje su lideri Sjedinjenih Država širili tokom dve decenije rata“ – iluzija da se američke borbene operacije završavaju iako su se one odvijale kao i ranije.

Promena naziva operacije obesmislila je jednu od najvažnijih reči u leksikonu zapadne misije u Avganistanu: napredak. Izgradnja nacije prikazivana je pre svega kao napredak, a u nekim aspektima je to i bila: prava žena i devojčica, rast očekivanog životnog veka, bolje obrazovanje, procvat nezavisnih medija i gradskog građanskog društva. Ali „napredak“ je i reč koja je, posle početnog trijumfa, zamenila ideju o vojnoj pobedi. U nastavku rata protiv talibana, koji su se brzo pregrupisali u Pakistanu i nastavili da se infiltriraju u ruralni Avganistan, nikad nije izvojevana pobeda; uvek se „dobro napredovalo“. Godine 2003. Rumsfeld se hvalio da su „znaci napretka svuda“. Tri godine kasnije, general-major Robert Durbin, komandant zadužen za obuku avganistanskih snaga bezbednosti, rekao je reporterima da Avganistanci „svakog dana pokazuju znake velikog napretka“.

Godine 2007. Bush je uveravao Amerikance: „Tokom proteklih 5 godina ostvarili smo realan napredak“. John Walters, direktor Kancelarije za politiku nacionalne kontrole droga pod Bushom, hvalio se „ogromnim napretkom“ u uništavanju zasada opijumskog maka. „Ostvarili smo veliki napredak“, rekao je admiral Mike Mullen, načelnik zajedničkog štaba, 2011. I tako dalje. Bio je to napredak koji se kretao ukrug. Zavladao je zarazni besmisao: kad se ista reč koristi za prikrivanje vojnog poraza i za opisivanje stvarnih, opipljivih poboljšanja u životu mnogih Avganistanaca, sve postaje sumnjivo.

Diskurs napretka je bio strogo nametnut. Samo jedan od 15 američkih generala koji su komandovali u Avganistanu (već sam njihov broj ukazuje na nedoslednost vođstva) otkazao je poslušnost. U maju 2009, na konferenciji za novinare u Kabulu, general David McKierman rekao je istinu, da je rat na jugu u „šah-matu“, a na istoku „u vrlo nepovoljnom stanju“. Nekoliko sati kasnije sekretar odbrane Robert Gates mu je saopštio da je smenjen. McKiermanov komentar je bio: „Možda sam suviše dobro objasnio koliko je ovde loše“. Njegova greška, po Whitlocku, bila je to što „za razliku od drugih visokih oficira nije obmanjivao javnost“. Njegova smena je pokazala drugim američkim zvaničnicima, vojnim i civilnim, da je veština obmanjivanja u opisu njihovog posla. „Alternativne činjenice“ koje se povezuju s Trumpovom erom, već su izdašno korišćene u Avganistanu.

***

Nesrećna avantura možda je počela u neznanju, ali se pretvorila u nešto mnogo složenije – namerno neznanje. Opisivanje američke politike u Avganistanu kao samoobmane opšte je mesto. Ali ko god da je bio obmanut, to nisu bili oni koji su vodili rat. Dokumenti o Avganistanu pokazuju da je, najkasnije posle dve godine, na vrhu vojske i diplomatije bilo veoma malo obmanutih. Oni su dobro znali da talibani nisu poraženi, da su avganistanske nacionalne i lokalne vlasti, policija i vojska duboko korumpirane, da su vojni uspesi slabi i često privremeni i da su ogromne količine američkog novca protraćene i pokradene. Znali su da avganistanska država koju su podržavali ni u jednom trenutku nije bila sposobna da se sama izdržava.

Bez obzira na to, nastavljali su pune dve decenije. U svom intervjuu za SIGAR, Crocker, koji se 2011. vratio iz Kabula gde je bio američki ambasador, govori o veoma skupom projektu izgradnje brane u blizini Kandahara: „Odlučio sam da se krene sa tim iako sam bio siguran da od toga neće biti ništa“. Ta rečenica dobro opisuje ceo američki projekat u Avganistanu. Kognitivni raskorak nije bio patologija, već politika.

Avganistan nije bio bezvremeni svet drevnih i nepromenljivih plemenskih saveza. Kao politička zajednica, on je trpeo radikalne i traumatične promene od komunističkog udara 1978, sovjetske invazije i strašnog građanskog rata između mudžahedina koji su porazili sovjete. Pod tim pritiskom, tradicionalne strukture autoriteta uglavnom su zamenjene mandatom puške.

U svojoj pokajničkoj i melanholičnoj knjizi Američki rat u Avganistanu Carter Malkasian, koji je tesno sarađivao sa generalom Josephom Dunsfordom kad je ovaj bio američki komandant u Avganistanu, a onda i načelnik zajedničkog štaba od 2015. do 2019, naglašava da se novi tribalizam razlikuje od starog. Plemenske i verske vođe koje su došle na vlast tokom rata sa sovjetima i posle njega nisu bili „staro plemstvo ili ugledni obrazovani ljudi“, već su „svoj položaj stekli vojnom veštinom, oružjem i novcem… A među verskim vođama, starije, koji su pobegli ili umrli, zamenili su mlađi koji su obučavani u pakistanskim medresama ili militarizovani u ratu“.

Chayes 2006. elokventno piše o rezultatima tog procesa:

„Sve nevidljive spone koje povezuju zemlju u jedinstvenu političku zajednicu bile su pokidane. Svako odricanje od ličnog suvereniteta u korist udobnosti i zaštite zajedničke sudbine bilo je opozvano. Svako ko je uz sebe imao nekoliko naoružanih ljudi osećao se ovlašćenim da započne svoju avanturu. Mnoštvo sitnih komandanata krenulo je u lov na svoje sunarodnike. Ta verzija [Avganistana] bila je rak čije su se metastaze toliko raširile da tradicionalne plemenske strukture više nisu mogle da ga obuzdaju.“

Zato stvaranje funkcionalne države od te zbrke nije pre svega zahtevalo iskorenjivanje starih i zaostalih tradicija. Najpotrebnije je bilo sučeljavanje s novim sistemom gangsterskih feuda. Ironija je u tome što su talibani dobro obavili taj posao. Stvorili su državu – koliko god opako represivnu i ženomrzačku – koja je bila u stanju da preotme vlast od predatorskih ratovođa. Uveli su moćnu ideju „zajedničke sudbine“ zasnovanu na otporu prema stranim osvajačima, žestoku represiju nad etničkim manjinama u zemlji (posebno nad Hazarima koji navodno vode poreklo od Mongola) i ekstremističku verziju islama.

Da bi američka vojska uspela da stvori u Avganistanu jednako moćnu ideju zajedničkog nacionalnog poduhvata, morala je prethodno da uradi ono što su uradili talibani, ali s demokratskim vrednostima kao kohezivnim činiocem. Nije u tome uspela. U izvesnom smislu, to je bila posledica nedostatka vere. Talibani su strasno verovali u sopstveni pogled na svet. Sjedinjene Države nisu zaista verovale u vrline demokratije koju su prihvatile. Nisu govorile istinu. Nisu bile posvećene sprečavanju korupcije. Umesto da slome moć ratovođa, vratile su ih na vlast.

Kao što ističe Chayes, samo 5 godina posle invazije predvođene Sjedinjenim Državama u svesti avganistanskih građana već se ocrtavao kontrast između života kakav je bio pod talibanima i života pod novim režimom. Talibane su, bez sumnje, videli kao represivnije, ali i predvidljivije gospodare. Njihova pravila su bila okrutna i ludačka – zabranjivala su sve, od igranja šaha i navijanja na sportskim događajima do papirnih zmajeva – ali su svima bila poznata. Naprotiv, činilo se da je pod vladom koju su podržavali Amerikanci sve arbitrarno. Guverner je mogao biti pristojan javni činovnik, ali i lopov ili razbojnik. Vojni kontrolni punkt može biti deo bezbednosne operacije, ali i prilika za iznuđivanje mita. Godine 2010. Ujedinjene nacije su procenile da Avganistanci godišnje plaćaju mito u ukupnom iznosu od 2,5 milijarde dolara – što je gotovo četvrtina zvaničnog BDP-a – vojnicima i pripadnicima milicija, sudijama i državnim činovnicima, čak i lekarima, medicinskim sestrama i učiteljima. Za Avganistance arbitrarna vlast – po definiciji suprotna demokratskoj republici – nije bila teorijsko zlo, već svakodnevno iskustvo nasumične pljačke.

***

Sjedinjene Države su omogućile nepredvidljivost vlasti tako što su davale najrazličitije odgovore na pitanje o ključnoj ideji celog modernizacijskog projekta. To pitanje bilo je umotano u još jednu mutnu reč: kultura. Da li je u redu ili nije da moćni Avganistanci poseduju tela drugih na osnovu „njihove kulture“? U odnosu na prava žena, zapadne sile su odlučile da nije. Moralno opravdanje okupacije uglavnom je počivalo na insistiranju da organizovana mizoginija ne može biti tolerisana samo zato što je duboko ukorenjena u domaćoj kulturnoj praksi.

Talibanski napad na autonomiju žena bio je totalan. U svojim memoarima iz 2002. Krugovi švalja iz Herata Christina Lamb donosi dugačak spisak zakona kojima su žene izbrisane kao javna bića, među ostalima: svaka žena koja pokaže gležnjeve mora biti bičevana; žena sme da izađe iz kuće samo u pratnji bliskog muškog srodnika; žena mora biti potpuno pokrivena burkom; prozorska stakla moraju biti ofarbana tako da se žena ne može videti spolja; svakoj ženi koja lakira nokte biće odsečeni prsti. Postojala je i zabrana smejanja u javnosti. Nijedan neznanac ne sme da čuje ženin glas. Devojčice su bile sprečena da pohađaju čak i osnovnu školu. Žene su uklonjene sa svih poslova van kuće.

Osloboditi žene od surovog rodnog aparthejda – i sprečiti povratak na vlast onih koji su ga nametnuli – nesumnjivo je plemenit cilj. Ali on je uvek stajao na klimavim nogama. Prvo, kao što priznaje Malkasian, za Amerikance je to bilo „moralno pitanje“, a ne „izričiti strateški cilj“. U tome je suština problema: moralno opravdanje za američko prisustvo nikad nije bilo isto što i strateška svrha misije. Treba se prisetiti da su u Clintonovo vreme Sjedinjene Države bile spremne da priznaju talibane i s njima sarađuju bez obzira na njihovu opaku mizoginiju i ostalo. Kad su talibani zauzeli Kabul 1996, Sjedinjene Države su sačinile spisak od 17 „tema“ za pregovore. Kao što je Gutman lakonski primetio: „Među tim temama nije bilo naglog gubitka ženskih prava“. Uvođenje i odbrana tih prava bili su kolateralna dobit od protivterorističkog delovanja. Njihova odbrana nikad nije bila primarni cilj dugoročnog američkog angažovanja.

Jednako klimava bila je i američka posvećenost principu na kom je počivalo insistiranje na jednakom dostojanstvu avganistanskih žena. Taj princip je uveden protiv seoskih paštunskih tradicija: muškarci ne mogu da rade ženama sve što im se sviđa samo zato što je to deo njihovih običaja. Ali organizovana pedofilija je takođe tradicionalni običaj, a nju su Amerikanci tolerisali i omogućavali.

U svojoj istoriji rata Malkasian uzgred pominje to pitanje kao jedan od razloga što su mnogi Avganistanci pozdravili talibansku vlast, a kasnije mu se vraća kao problemu posle 2001. samo u fusnoti u kojoj objašnjava lokalnu omraženost Dada Mohammeda Khana, ratovođe koji je postavljen za načelnika policije u gradu Sanginu: „Kolale su i glasine da su šef policije i njegovi ljudi kidnapovali dečake s bazara“. U stvari, kao što potvrđuju Dokumenti o Avganistanu, priče da su visoki vojni i policijski oficiri kidnapovali i silovali dečake nisu bile glasine. Američkim zvaničnicima to je bilo poznato kao institucionalizovani običaj. Whitlock sažima svedočanstva iz zvaničnih izveštaja:

„Avganistanski vojni oficiri, ratovođe i drugi moćnici potvrđivali su svoj status držanjem dečaka koji su služili čaj ili drugih vrlo mladih slugu kao seksualnih robova. Američki vojnici su taj običaj zvali ‘četvrtak muške ljubavi’ zato što su avganistanski pederasti terali dečake da se posebno oblače ili plešu četvrtkom uveče, pred početak avganistanskog vikenda. Iako je američkim vojnicima to zlostavljanje bilo odvratno, njihovi zapovednici su im rekli da gledaju na drugu stranu jer nisu želeli da naljute saveznike u borbi protiv talibana.“

Godine 2015. Joseph Goldstein je napisao u New York Timesu da je američkim vojnicima rečeno da se ne mešaju u kidnapovanje i silovanje dečaka čak ni kad se zločini događaju u njihovim bazama. On je intervjuisao bivšeg kapetana Specijalnih snaga Dana Quinna, koji je pretukao komandira savezničke avganistanske milicije zato što je lancem vezao jednog dečaka za svoj krevet. Quinn je razrešen dužnosti i poslat kući iz Avganistana. U svom reagovanju na tu priču, vojni portparol bezbrižno je potvrdio da se „od američkog vojnog osoblja u Avganistanu nije tražilo da prijavi seksualno zlostavljanje dece od pripadnika savezničkih snaga“.

Pored toga što je moralno neprihvatljivo, omogućavanje tih zločina ukazalo je na duboke greške. Jedna od njih bila je ideja da je najbolje „ne otuđivati saveznike u borbi protiv talibana“. To znači da se na saveznike nije gledalo kao na građane Avganistana, na porodice čija su deca kidnapovana ili seljake koji su trpeli taj teror. Još 2002. Jon Lee Anderson je u Lavljem grobu, možda najčitanijoj američkoj knjizi o invaziji predvođenoj Sjedinjenim Državama, napisao da je „jedna od prvih stvari koje su talibani uradili – popularan potez – bilo kažnjavanje mudžahedinskih komandira koji su bili optuženi za silovanje ili pederastiju“. Ako se znalo da je taj talibanski potez bio popularan, zašto američkim stratezima nije palo na pamet da bi suprotan pristup mogao biti nepopularan i zaista otuđiti ljude?

Šire gledano, arbitrarnost odluke da se prenebregne silovanje dece potkopalo je princip univerzalnosti ljudskih prava na kom je bila zasnovana američka podrška ravnopravnosti žena. U Dokumentima o Avganistanu zabeleženo je kako jedan američki oficir objašnjava tolerisanje zlostavljanja dece: „Morate da prihvatite to što oni rade i da ne uplićete lična osećanja o njihovoj kulturi“. Ali, ako je tako, zašto prigovarati kad talibani zatvaraju žene u kuću, ili kad zabranjuju muziku, ili kad uništavaju slike? Sjedinjene Države nikad nisu uspele da dosledno primene ljudska prava i vladavinu prava na sopstvene građane, pa ni na Avganistance.

***

Preklapanje neuspeha američke demokratije u sopstvenoj zemlji i neuspeha američke misije u Avganistanu najjasnije je u slučaju stvaranja kleptokratije. Jedna od najosnovnijih funkcija demokratskog sistema je obezbeđivanje odgovornosti za upotrebu javnog novca. Kad su ušli u Avganistan, Amerikanci su znali da je korupcija već raširena. Njihov glavni odgovor bio je da je nahrane milijardama dolara novca od poreza. To nije bilo ni naivno ni nedužno. I to je bila strategija. U njenoj osnovi je bilo verovanje konzervativnih Amerikanaca u ekonomiju prelivanja od bogatih ka siromašnima. Ako u Sjedinjenim Državama verujete da nije važno što se neki ljudi strahovito bogate na sumnjive načine zato što će se deo njihovog bogatstva preliti siromašnima, zašto to ne primeniti u Avganistanu?

U svom intervjuu za SIGAR, Boucher je rekao da je bolje usmeriti ogromne svote američke pomoći ka avganistanskim moćnicima, koji će „verovatno uzeti 20 odsto za ličnu upotrebu“, nego ka „grupi skupih američkih eksperata“. I dalje: „Želim da ta svota nestane u Avganistanu, a ne u Vašingtonu. Verovatno će tako više novca otići nekom seljaku, možda kroz 5 slojeva korumpiranih činovnika, ali će ipak stići do njega.“

Ovde je posebno zanimljiva Boucherova pretpostavka da je korumpiranost jednako endemska u Vašingtonu kao i u Avganistanu, gde je vidljivija. Demokratija koja nije u stanju da nametne odgovornost za korišćenje javnog novca kod kuće ne može to učiniti ni u nekom dalekom društvu. To je još jedna od stvari koje su bile pogubne za projekat izgradnje avganistanske demokratije. Seljaci koji dobijaju poslednje kapi pomoći pošto je njen ogroman deo proceđen kroz 5 slojeva korumpiranih državnih činovnika vrlo dobro znaju da nisu ravnopravni građani.

U svemu tome posebno neodređeno je bilo postavljeno pitanje kraja čitave akcije. Major Joseph Claburn je 2011. žalostivo zapitao: „Šta će biti kad mi odemo?“ Pošto su ciljevi bili tako loše definisani, ni ideja kraja se nije mogla jasno zamisliti. Sjedinjene Države su dva puta – 2003. i 2014 – zvanično objavile „kraj borbenih operacija“ u Avganistanu. Ni u jednom ni u drugom slučaju to nije bilo ni realno ni istinito, niti se odrazilo na stanje na terenu. Kraj je za Sjedinjene Države nešto što treba objaviti, a ne uraditi. Misija će nadživeti svoje učesnike koji nisu znali šta je njena poslednja faza, kao što su talibani nadživeli američko prisustvo. Ono što ne može biti završeno biće napušteno. To je gorka sudbina Avganistana.

Bidenova sudbina je da bude onaj koji će odustati od pretenzija na beskrajni napredak. Ovom čoveku sposobnom za sažaljenje i empatiju palo je u deo da izvede surovi završni udarac. Ali čak ni to nije urađeno kako treba. Sumoran bilans cele 20-ogodišnje epizode je to što su Sjedinjene Države na njenom kraju tapkale u istom mraku kao i na njenom početku i bile podjednako spremne na sve da bi očuvale privid uspeha. Dvadeset trećeg jula Biden je rekao svom avganistanskom pandanu Ashrafu Ghaniju da je kritično pitanje „percepcija“ da „stvari ne idu dobro u smislu borbe protiv talibana“. A izneo je i predlog: „Postoji potreba, bilo da je to istina ili ne, da se projektuje drukčija slika“.

Manje od mesec dana pre nego što je Ghani pobegao iz Kabula, Sjedinjene Države nisu mogle da prekinu sa svojom uvreženom navikom da pozitivni narativ cene više od stvarnosti koju su otkrili izveštaji njihove sopstvene obaveštajne službe. Taj stav su protegle čak i na molbu onih Avganistanaca čiji je život, kao što se znalo, bio ugrožen zato što su radili s Amerikancima. Bela kuća je mesecima odlagala proces njihovog sklanjanja na bezbedno mesto zato što je htela da održi fikciju da će snage avganistanske vlade moći da se odupru talibanima. Veliki oblak neznanja obavijao je čak i očiglednu istinu da će cirkularno napredovanje rata zatvoriti pun krug i formirati veliku praznu nulu.

Nepoznato je i to u kojoj će meri ovaj neuspeh američke demokratije uticati na domaću politiku. Poraz u ratu je za neke nacije bio početak radikalne političke promene. Takav ishod podstiče na razmišljanje o prirodi političkog poretka koji je doživeo tako težak poraz. Problem s porazom u Avganistanu može biti to što on za Ameriku nije dovoljno važan da bi samopreispitivanje postalo imperativ. Malkasian zaključuje da je „verovatno važnija priča o tome koliko je malu ulogu taj rat imao u nacionalnom životu. Poraz ili uspeh – Avganistan je bio nevažan. Manje od 0,3 odsto populacije, uključujući i diplomate i ugovarače, služilo je u toj zemlji“.

Ovo nije nacionalna trauma kao Vijetnam. Neće biti velikog spomeničkog kompleksa Maye Lin Amerikancima koji su poginuli u Avganistanu i kojih je svakako manje od približno 200.000 poginulih Avganistanaca ili Pakistanaca. (Whitlock piše da su Sjedinjene Države počele da broje poginule civile u Avganistanu tek 2005, a onda su zapustile tu bazu podataka „iz razloga koji nisu navedeni“.) Stid i užas propalog povlačenje već je postao okosnica plemenskog sukoba u američkoj politici; Donald Trump je već upakovao sopstvenu sramnu predaju talibanima – kad je, zaobišavši navodno suverenu avganistansku vlast, otišao da pregovara sa njima o nesmetanom povlačenju – kao Bidenovu grešku, kao „najgluplji potez svih vremena u američkoj istoriji“.

Kad prestane da služi ciljevima političke borbe, kolektivni impuls će biti da se sve to otpiše kao neprijatnost. Pošto su Sjedinjene Države uspešno zanemarivale taj rat dok se događao, teško je od njih očekivati drukčije ponašanje u dugom, tamnom vremenu posle njega.

Trebalo bi ipak da se zamisle, makar samo sebe radi. Rat nije bio samo projekcija američke moći u jedan problematičan deo Azije. Bio je i testiranje prirode te moći, koje je pokazalo sledeće: ako je rat nastavljanje politike drugim sredstvima, u Avganistanu se više od 20 godina demonstrirala američka ravnodušnost prema složenosti i krhkosti demokratije. Vladajuća pretpostavka tokom tih godina bila je da stabilna demokratija može da bude stvorena i da se održava bez posvećenosti istini, bez kontrolisanja opasnih tokova novca, bez suprotstavljanja gramzivosti bogatih, bez odgovarajućih mehanizama za otvoreno ispitivanje i racionalno promišljanje, bez posvećenosti moralnim standardima koji se moraju primenjivati kako na naše saveznike tako i na naše neprijatelje. Demokratija bez tih vrednosti i sistema je šuplja. Ona će pasti – ne samo u Avganistanu.

Amerikanci koji su tamo organizovali privid demokratije nikad nisu poverovali u njeno izvođenje. Nisu bili u stanju da se pokrenu i nešto stvarno urade. Gledali su kako se ideja o demokratskoj republici koju su servirali jednom izmučenom narodu polako raspada i na kraju katastrofalno ruši. Udenuli su se u čudan obrazac zbunjene bespomoćnosti. Uzastopne američke administracije, republikanska i demokratska, postale su gledaoci drame koja je, u egzotičnim stranim kostimima, prikazivala ludosti i opasnosti njihove sopstvene političke zajednice. I nisu razumeli koliko ta priča govori i o njima samima.

The New York Review of Books 

Prevela Slavica Miletić

Peščanik.net

FINTAN O’TOOLE
Autor 3.10.2021. u 08:33

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija