NESTAJANJE DOMOVINE

Kad je domovina počela da nestaje, lutka se preselila u srce što boli, a bračni krevet izgorio je zajedno sa koperdekom i kućom.

Onda je bilo more: ti si bila mala, a ono veliko plavo.

Kad je domovina počela da nestaje, ti si bila velika i stara kao bol, a more se smanjilo do Neuma i postalo krvavo.

Zatim je bilo narodnjaka, kojima je sve bilo u šaci. Patila si zbog pogibije Silvane Armenulić kao da ti je majka.

Kad je domovina počela da nestaje, nestalo je, napokon, i Silvane, koja uostalom i nije bila Silvana nego Zilha. Narodnjaci su otišli: patili su i pjevali o svojoj domovini daleko od nje, što dalje, toliko daleko da se rat koji je buknuo smanjio na ništicu i time prestao da bude njihov a postao tvoj.

Bilo je i kolektivne smrti, ali samo u knjigama: logori su bili noćna mora djedova i roditelja.

Kad je domovina počela da nestaje, Srebrenica je postala tvoja noćna mora. Djeca su ostala pod zemljom, a djedovi i roditelji sklupčali su se među srušenim zidovima kuća, umirali od stida i odbijali da odu.

Na kraju, bila je tvoja ulica, strma kao put u komunizam: juriš na gvozdenim sankama s vrha do dna kao da sanjaš, misleći o tom kako će ti neko jednog dana u uho šapnuti:

– Ja vas volim, Nađenjka!…

Kad je domovina počela da nestaje, sjurila si niz strmu ulicu posljednji put, zajedno s komunizmom, odvodeći djedove i roditelje, i njihove djedove i roditelje, što dalje od plamena koji je, napokon, zacvrčao i ispekao meso italijanske lutke. Lutka se preselila u srce što boli, s plamenom koji je tri duga dana radosno gutao tvoje knjige. Knjige su vikale za tobom:

– Rukopisi ne gore! Rukopisi ne gore! Ja vas volim, Nađenjka!

Od svega je ostala država.

Domovina je ionako bila démodé.