Robovi predrasuda, robovi mržnje

Dejan Kožul
Autor 1.10.2018. u 17:31

Izdvajamo

  • Odavno smo okruženi bogaljima. Srbija je obogaljena. Štoviše, otišla je i korak dalje. Uživanje i olakšanje u tome da oko sebe vidi osakaćene samo je jedan deo njene priče. Drugi je onaj koji osakaćene i mrtve još jednom ubije tako što ih koristi za svoju propagandu jer mrtvi se braniti ne mogu.

Povezani članci

Robovi predrasuda, robovi mržnje

Tog 29. 09.1991. major Milan Tepić u smrt je poveo 11 vojnika, digavši u vazduh skladište za eksplozivom u kasarni u Bjelovaru ne želići da ga preda neprijatelju. Proglašen je za narodnog heroja. General Vladimir Trifunović, koji je majkama vratio više od 200 sinova proglašen je za izdajnika

Dejan Kožul

Već godinama smo svjedoci naopakog narativa kad pričamo o herojima. Oni koji bi to trebali biti najčešće su osuđivani ili zaboravljani. Posljednji primjer iz Sarajeva o Goranu Čengiću govori da na to ni jedan od ovih naših naroda i narodnosti nije imun. O Čengiću neki drugi put, a sada o dva čovjeka, gotovo istih godina rođenih i gotovo iz istog mjesta, ali različitih sudbina. Itekako različitih.

Anarhistička filozofija je odavno poznata i treba je ponavljati stotinama, hiljadama puta: “Čovek je slobodan dok njegova sloboda ne ugrožava slobodu drugoga”. Na onom drugom je, očigledno, teret da proceni gde je taj trenutak i da upozori, ali jednako tako, kao i ovaj prvi, mora biti obziran da i sam ne ugrozi slobodu tog prvog.

Da, nije lako ali šta jeste? Igra se na kraju, ipak, svodi na poštovanje, čak i kompromise, a to je nešto što nam je svakodnevnica. Ili bi barem tako trebalo biti. Ako toga nedostaje onda je iluzorno pričati o slobodi. Svojoj. Tuđoj. Nema je. Robovi smo predrasuda, robovi mržnje…

Uvodim nas polako jer ovde upravo pričamo o slobodi, odnosno o apsolutnom nerazumevanju ili zloupotrebi tog pojma. Ali pričamo i o slobodi pojedinaca ili pojedinca, da bude izolovan od sveta i da u toj izolaciji i umre. Čista računa, mirne savesti, bez pompe, bez velikih reči “velikih” ljudi, bez podizanja spomenika, davanja imena ulica…

A upravo je čin podizanja spomenika bio onaj korak kojim se zakoračilo u prostor onog drugog i time se ugrozila njegova sloboda. Sa tim što je taj “drugi”, u stvari, država i to Hrvatska, a taj prvi je, opet, država i to Srbija. Istina, često i ovaj drugi zađe u prostor slobode prvog, ali to nije tema ove priče.

Reč je o spomeniku majoru JNA, Milanu Tepiću, čoveku koji u Srbiji slovi za poslednjeg narodnog heroja Jugoslavije, čoveku koji je poginuo u Bjelovaru prije 26 godina tako što je podigao u vazduh čitavo jedno skladište municije ne dozvolivši tako da padne u ruke hrvatskim vojnicima. I hajde to, no je sa sobom poveo još jednog 19-godišnjeg vojnika, koji nije želeo da napusti kasarnu, kao i 11 hrvatskih vojnika.

Živela smrt!

Milan Tepić je došao u tu kasarnu tek koji mesec pre pogibije, tog 29. 09. 1991. godine. Do tada je služio u kasarni u Varaždinu kod generala Vladimira Trifunovića, koji je, igrom slučaja deo ove iste priče, odnosno, možemo reći da je druga strana novčića.

Dakle, Milan Tepić: “Zavet junaka – majora Tepića”,

“Zaboravljen junački podvig Milana Tepića”, “Istina o smrti poslednjeg narodnog heroja”…Ovo su samo neki od naslova koji su krasili srbijanske medije u danima oko godišnjice njegove pogibije. Pogledajmo sad kako su izgledali neki od naslova sa druge strane duge, odnosno Dunava: “Znate li tko je Milan Tepić, rastrojeni luđak koji je Bjelovar htio sravniti sa zemljom?”, “Srbija podiže spomenik čovjeku koji je umalo sravnio Bjelovar sa zemljom”…

Ako ovo nije idealan primer zalaženja u tuđu prostor i ugrožavanje tuđe slobode onda ne znam šta jeste. A, ako još niste uvereni u to onda idemo i dalje. Idemo do Dedinja i novootkrivenog spomenika majoru Milanu Tepiću. Živela smrt!

Tom prilikom ministar za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja Zoran Đorđević je rekao:

“Žalimo jer je Srbija izgubila hrabrog i časnog oficira, uzornog i poštenog građanina i odvažnog vojnika. Njegovo delo veće je od svih nas i nema načina da to bilo ko od nas premeri. Nemerljivo je”. Dodao je i da je major Tepić “žrtvujući sebe sprečio smrt nedužnih civila, te da bi sačuvao njihove živote, žrtvovao je svoj.”

Ministar je naveo da je major Tepić hrabro branio kasarnu u Bjelovaru, a kada je shvatio da više ne postoji mogućnost da je odbrani, usled upornog dejstvovanja daleko brojnijih hrvatskih paravojnih snaga, odlučio je da ne dozvoli neprijatelju da dođe do oružja i municije kojim bi dalje ubijali njegove saborce i nedužan narod.

I na kraju svega je zaključio: “Ovaj spomenik koji smo otkrili danas ne ukazuje čast samo Milanu Tepiću, njegovoj porodici, već čitavom srpskom narodu. Zahvaljujući ovom spomeniku, Srbija je danas pravednija država, bolja nego što je juče bila. I bolja, jer je zaštitila istinu o čoveku koji je odlučio da ode u legendu.”

Živela smrt!

Odlazivši u tu legendu, podsetimo to još jednom, sa sobom je poveo 19-godišnjeg vojnika, Stojadin Mirković se zvao, još 11 pripadnika Zbora narodne garde koji su pokušali ući u kasarnu. Prema nekim izveštajima ta brojka se penje čak i do 200, ali i da je samo jedan malo li je? A pri tom, još četiri skladišta prepuna naoružanja prepuštena su u ruke “neprijatelja”. Kad, ako ne u ovom trenutku se upitati da li je smrt svih njih imala smisla, ako ni zbog čega drugoga ono barem zbog te činjenice – da je samo jedno skladište uništeno, ako je već cilj bio uništiti sve kako ne bi završilo u rukama “neprijatelja”. Za srbijanski narativ o ratu, očigledno nije besmisleno. Naprotiv. Besmisleno je vratiti se živ, besmisleno je vratiti sinove svojim majkama i očevima. Trebalo je ostati, poginuti jer mrtva usta ne govore i kao takva su najzahvalnija. Živela smrt!

Samog majora Tepića u Srbiji nazivaju modernim Sinđelićem, ulice nose njegovo ime, ne samo po Beogradu i Srbiji, nego po Republici Srpskoj. Sam Tepić, inače, rodom je iz okolice Kozarske Dubice, a igrom sudbine, baš iz tih krajeva je i naš drugi lik. A kraj je to, znamo valjda svi, koji je za vreme Drugog svetskog rata pretrpeo ogromne gubitke. Ali njegova sudbina je sušta suprotnost Tepićevoj. Rekli smo već, druga strana istog novčića. Ako je Tepić u tom narativu heroj, onda ovaj ne može biti ništa drugo nego ljudska ništica, izdajnik. Tako su se prema njemu i poneli.

Kad se vratite živi i pri tom sa sobom žive vratite više od 200 vojnika jer ste se odlučili na mirnu primopredaju kasarne, jer šta je hladno oružje, koje je pri tom, prema njegovom svedočenju bilo onesposobljeno za upotrebu, naspram jednog života, onda ne možete očekivati ništa manje od toga da vam sude za izdajstvo, što se i desilo u ovom slučaju. General Vladimir Trifunović je sa 280 vojnika, sedam dana pre događaja u Bjelovaru, napustio Varaždin i svakog vojnika doveo je kući, živog i zdravog. U Srbiji je osuđen za veleizdaju na 11 godina zatvora gde je proveo skoro dve godine. Prvo je aboliran a kasnije je presuda i ukinuta, ali nije oprana i ljaga sa imena. U Hrvatskoj je osuđen za ratni zločin, a sam Vlada Trifunović je u šali znao govoriti kako je on jedini čovek kojeg je Hrvatska osudila za zločine, a ondašnja Jugoslavija zato jer ga nije počinio. I u Hrvatskoj je presuda ukinuta, odnosno vraćena je na ponovno suđenje do čega nikad nije došlo jer je u 79. godini, nakon 15-ak godina života u sobičku u hotelu Bristol, umro. Sam. Bez porodice. Bez prava na stan. Bez prava da on bude heroj kojeg bi slavili. Živela smrt!

Najava da bi on sutra mogao dobiti tu vrstu počasti da mu se podigne spomenik ili da se neka ulica imenuje njegovim imenom nema i ne treba da bude dok je ovakve Srbije. Sve drugo bilo bi puko licemerstvo. Živela smrt!

Sad, ako vas je kojim slučajem zbunjivao usklik: “Živela smrt”, red bi bio da malo pojasnimo šta je pesnik hteo da kaže. Odnosno, šta je filozof hteo da kaže.

Dovukli smo ga ovde iz perioda Španskog građanskog rata, a autor je falangistički general Milan Astraj. Izrekao je na proslavi “Kolumbovog dana” u Salamanci, 1936. godine.

Španski filozofi i pisac, Migela de Unamuna, koji je vodio skup tada je na ove povike odgovorio:

“Čuo sam besmislen nekrofilski poklič „Živela smrt!“, ja koji sam ceo svoj život posvetio pisanju o paradoksima koji su provocirali one koji nisu razumeli o čemu pišem, i to me u neku ruku čini ekspertom u ovoj stvari, nalazim ovaj paradoks odvratnim. General Astraj je invalid. Nema potrebe stišavati glas zbog toga. On je ratni invalid, i Servantes je bio. Ali nažalost Španija danas ima previše invalida. I ako nam Bog ne pomogne, imaćemo ih još mnogo više. Muči me pomisao da general Astraj može diktirati obrasce psihologije masa. Bogalj, kome nedostaje duhovna veličina Servantesa, se nada da će naći utehu okružujući sebe bogaljima. General Astraj nije jedan od izabranih umova, čak iako je nepopularan, ili možda zahvaljujući tome. Zato što je nepopularan, general Astraj bi hteo da stvori novu Španiju, negativnu kreaciju, po svom liku i naličju. Iz tog razloga on želi da vidi Španiju ubogaljenu, kao što je to jasno istakao.”

Odavno smo okruženi bogaljima. Srbija je obogaljena. Štoviše, otišla je i korak dalje.

Uživanje i olakšanje u tome da oko sebe vidi osakaćene samo je jedan deo njene priče. Drugi je onaj koji osakaćene i mrtve još jednom ubije tako što ih koristi za svoju propagandu jer mrtvi se braniti ne mogu.

A sloboda? Ona sa početka priče. Nju uživaju ljudi poput Vlade Trifunovića, iako se to na prvu ruku tako ne doima. On je bio dovoljno velik da shvati filozofiju po kom njegova sloboda dopire do tamo dok ne ugrožava tuđu.

Živeo život!

U jednom od intervjua koji je dao autoru ovih redaka kao neko ko je rođen u Potkozarju na pitanje zašto se odlučio na taj iskorak, a ne na destrukciju poput svog potčinjenog, majora Tepića, odgovorio je:

“Nadojen sam tako da kad vidim vojnika, ne vidim potrošni materijal, nego čoveka koji treba da živi, da raste i stvara porodicu. To je normalno, a ovde je izuzetak. Tako sam mislio i zbog jednog slučaja u našoj porodici. Dva brata su mi poginula u Drugom svetskom ratu. Iza njih je ostalo nas desetoro. Kad je drugi brat poginuo, ja sam imao pet godina. Od tada pa dok nisam otišao od kuće, neprekidno sam slušao plač moje majke. Koji god je hleb umesila, plakala je. Suze su padale u hleb i mi smo jeli hleb sa majčinim suzama.

Kad sam postao vojno lice i u uniformi prvi put došao kući, majka me ujutru probudila i rekla: “Vidim po odeći da ćeš ti verovatno odlučivati o sudbinama drugih ljudi, sinova nekih majki.” Zapretila mi je prstom i dodala: “Vodi računa. Ako bilo koja majka zaplače što ti nisi uradio nešto da to sprečiš, ne zaslužuješ mleko kojim sam te dojila.” Dok sam živ pamtiću te reči, koje su bile prisutne i kad sam odlučivao šta da uradim. Nisam hteo da majke mojih vojnika liju suze ceo život kao što je to radila moja majka. Uspeo sam u tome, ne samo zahvaljujući ovoj sentimentalnoj priči, nego i propisanim taktičkim postupcima. Imao sam u vidu i moje znanje – da mogu te ljude izvesti žive i zdrave, a imao sam snage i smelosti da to uradim.”

Inicijativu za spomenik Vladi Trifunoviću danas su pokrenuli oni koji imaju jednako godina kao golobradi mladići koje je general Trifunović vratio roditeljima. Žive i zdrave. Vlada Trifunović jeste umro ali ovo je još jedan dokaz da ljudski čin živi večno. Sa spomenikom ili bez.

Dejan Kožul
Autor 1.10.2018. u 17:31

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija