Uganda, život u nevakcinisanoj zemlji

Jackee Budesta Batanda
Autor 16.9.2021. u 07:14

Uganda, život u nevakcinisanoj zemlji

Uganda, foto: Kathywellsoflife123/Wikimedia Commons

Moj baštovan Emanuel vratio se pre par dana sa petomesečne pauze. Jedan od uslova za povratak bio je da se vakciniše. Poreklom je iz oblasti Karamodža na severoistoku Ugande, gde je slab odziv za vakcinaciju, pa je ugrabio priliku da se imunizuje.

Prvo sam pomislila da izmišlja, jer ni kovid prevare sad nisu retkost u Ugandi. Međutim, pokazalo se da je njegova vakcinalna potvrda prava. Rekao mi je da je njegova cela porodica vakcinisana.

S druge strane Anet, domaćica koja živi s nama, opire se vakcinaciji – uvek ima spremno objašnjenje zašto ne može da je primi. Prvo je bilo zato što se daje samo starijima od 50 godina, danas zato što su zaposleni u vitalnim profesijama prioritet. Prestala sam da je ubeđujem, mada joj i dalje šaljem raspored u centrima za vakcinaciju.

Emanuel i Anet su predstavnici aktuelnog raspoloženja u Ugandi: jedni jedva čekaju da se vakcinišu i poštuju sve propisane mere i procedure; drugi, ako nisu otvoreno protiv, izmišljaju izgovore da izbegnu vakcinu.

Mada su neki iskoristili priliku da se vakcinišu, a drugi priliku da je odbiju, vlada nestašica vakcina. U neverici smo pratili kako zapadne zemlje gomilaju doze, lišavajući zemlje širom Afrike miliona vakcina.

U Ugandi je do sada dato 1,3 miliona doza – za oko 3% stanovništva. U junu ove godine, kada je predsednik Joveri Museveni naredio 42-dnevno zatvaranje na vrhuncu drugog talasa, država je raspolagala sa vrlo malo vakcina. Tokom prvog talasa, činilo se da administracija dobro izlazi na kraj sa pandemijom; sada znamo da smo se prerano junačili.

Ogromni nedostaci našeg zdravstvenog sistema bili su očigledni i pre novog zatvaranja. Oduvek smo se žalili na loše stanje po bolnicama i slaba ulaganja, ali je pandemija srušila i poslednje ostatke fasade sa našeg zdravstvenog sektora. Mi koji imamo pristup privatnom zdravstvu, nismo dovoljno glasno zahtevali bolje zdravstvene ustanove u državnom vlasništvu.

Drugi talas pogodio nas je kao uragan. Svakog dana neko od kolega i prijatelja gubi bitku sa zarazom, ili oplakuje svoje najbliže. I privatne i javne bolnice jedva uspevaju da prihvate sve veći broj pacijenata kojima je potrebna intenzivna nega. Medicinski troškovi na intenzivnoj nezi kreću se oko 33.000 dolara, što malo ko u Ugandi može sebi da priušti. Pokrenuli smo razne događaje za prikupljanje donacija kako bismo pomogli porodicama, dok se molimo da naše budu pošteđene. Pare bacamo na biljna lekovita sredstva kao što je „čudesni“ biljni lek Kovideks, čija se cena otrgla kontroli.

Svakodnevno slušam o ljudima prinuđenim da rasprodaju svoju imovinu da bi mogli da plate bolničke troškove za svoje bližnje. Čula sam za jednog mladića koji je prodao auto, uzeo svu svoju ušteđevinu i još se zadužio, kako bi platio troškove lečenja za majku. Sada je i zemlju dao na prodaju. Mnoge porodice zovu u pomoć, jer privatne ustanove zadržavaju tela preminulih dok se ne plate računi ili ne ugovori neki program naplate.

Istovremeno, otvoreno je pitanje globalnog pristupa vakcinama. Gomilanje zaliha na zapadu bacilo je Afriku na kolena. Ekonomske posledice pandemije značile su da mnoge afričke zemlje, uključujući Ugandu, nisu u stanju da kupe vakcine čak ni preko globalnog programa Kovaks. Mogle su da se oslone samo na simbolične donacije zapadnih zemalja. Sa preko 43 miliona stanovnika i premalo vakcinisanih, Ugandu čekaju naizmenična zatvaranja, što će produžiti drastičan negativni ekonomski uticaj na zemlju.

Prošlog meseca, Britanija nam je poslala 299.520 doza vakcine Astra Zeneka, u okviru svoje preuzete obaveze da za zemlje u razvoju obezbedi 100 miliona vakcina preko Kovaksa. Američka administracija nam je donirala 647.000 doza Modernine vakcine početkom septembra, kroz program podrške vredan 110 miliona dolara. To je i dalje daleko od onoga što je potrebno da bi zemlja stala na noge.

Uganda očekuje da do početka 2022. dobije najmanje 12,3 miliona doza vakcine, a konačni cilj je da se vakciniše oko 22 miliona ljudi, što je blizu polovine stanovništva, kako bi držala pandemiju pod kakvom-takvom kontrolom. Prema podacima ministarstva zdravlja Ugande, od početka kampanje u martu ove godine vakcinisano je oko 1,4 miliona ljudi. U jednom izveštaju kaže se da će naših 15 miliona đaka, koji ne pohađaju nastavu već 18 meseci, godinama nadoknađivati propušteno. Dok ne stigne potreban broj vakcina, njihova budućnost, kao i mnogih odraslih u Ugandi, ostaje neizvesna.

Jackee Budesta Batanda, The Guardian, 08.09.2021.

Prevela Milica Jovanović

Peščanik.net

Jackee Budesta Batanda
Autor 16.9.2021. u 07:14